Бранко Ве Пољански (Бранислав Виргилије Мицић)

О културна!
О хуманитарна!
О човечанска!
    Европо!
    Доћи ће
    Доћи
Пламен и крвав дан
Кад ће из небеса
Где краљује човек — Бог
Запљуштити ватрена киша!

Бранко Ве Пољански

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Роберт Фрост: Новембарски гост

Слика: Леонид Афремов

Новембарски гост

Кад је уз мене она, тужни уме,
и кишни дани, сви у голој води,
лепи су како дан баш бити уме;
она увеле, наге воли шуме
и разлоканим пашњацима ходи.

Њена ме љупкост задржати неће,
док прича, ја се сав уморим нагло.
Срећна је јер пук птица на југ креће,
срећна је због тог сивила без среће
на фону сребра с изронилом маглом.

Самотна стабла, листови опали,
усахла земља, небо тешко, ташто,
лепоту она стварно види, али
мисли да ја не видим, па се шали,
задиркује ме, пецка, ко зна зашто.

Ја не од јуче научих, уз пој,
да волим дане новембарске пре но
напада пршић врх тла, слој по слој,
ал то је залуд поверити њој
и боље стоји у похвали њеној.

Роберт Фрост

Јелена Глишић: Пјесме за најмлађе

ТРАЧ

Кад је чула лија
један страшан трач, 
због њега је одмах
бризнула у плач.

Све сеоске коке
у град се сад селе,
због лукаве лије - 
тако звијери веле.

Та прича је лији
и мучна и тешка,
па се она нада - 
то је нека грешка.

Због трача што, ево,
већ данима траје,
лисица се хитро
у провјеру даје.

У село кад стиже
вирну преко плота,
и угледа пијетла
с кокама се мота.

Од радости заигра
тад срце од лије,
што селидба кока 
десила се није.

ТОПЛО СРЦЕ

Поред цесте још од јуче
напуштено сједи куче,
сједи само, одбачено,
гладно, жедно, уплашено.

И баш кад га сан свлада
појави се мала Рада,
па узвикну сва весела:
- Баш сам такво куче хтјела!

Подиже га, склони с пута,
стави испод свог капута,
па весело скакућући
куцу носи својој кући.

Али мама се расрди,
поче Раду и да грди:
- Што донесе кући куче
да нам ноћу арлауче?!

Бесно режи и уједа,
у фотељу да ми сједа!
А тад куче главу диже,
поче мами длан да лиже.

Бијесна мама више није,
осмијех не зна да сакрије:
- Ово штене баш је фино,
чувај га – чедо мамино.

Јелена Глишић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Александар Исајевич Солжењицин

1994. године, по повратку из егзила (фотографисала Евгенија Каширинаја)

Савко Пећић Песа: Драги пријатељу Миро

Драги пријатељу Миро
             
                 Мирославу Б. Душанићу

Ово је вријеме
у коме цврчака много има
и све знају,
васиона одјекује од њихове дреке.

Ово је вријеме савјести и несавјести,
људских погани и пропасти,
љигавости и, боже-ме-опрости,
сероња свакојаке врсте.

Ово је вријеме кад васиону трују,
вријеме мијењају и човјеку душу ваде,
а да он полако и не знајући од чега,
нестаје без гриже савјести јачег газде.

Ово је вријеме, вријеме,
које ће себе само у пропаст одвући,
али – ко ће онда без људи
међу нељудима пјесме писати?

Савко Пећић Песа
/Лектура: Веселинка Стојковић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Нада Петровић: ДВИЈЕ ПЈЕСМЕ

ЗАО ГЛАС

Не снашо те
Зао глас
На добром путу

Јаукање
Међ голим зидовима
Јектање
Међ туђинима

Не снашло те
Да те не снађе
Оно што си задужио

Дугове оставио
Гладна уста
И празне руке

Разваљене басамке
Урушене диреке
Згажена гнезда ластавица

Не снашле те
Сузе неисплакане
И овај мој осмех
Посред лица

Нада Петровић

ЦРНА ТАЧКА БЕСКРАЈА 

Седим у полутами ...
Гледам у црну тачку на испраној црној јакни...

Суздржавам се да не вриснем,
да не зајаучем,
да не заплачем...

Покушавам да сакупим снаге
да не посустанем,
да не поклекнем,
да не паднем...

Нигде излаза из мрклине...

Питам се куда даље...
И како...

Коме са овим сећањима?

Нада Петровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Касно је Мајко

Касно је Мајко

У дугим сјеверним ноћима
Без звијезда и мјесеца
Задубим се у мисли и пузим
Као што сам то чинио некад
У обличју малога дјетета
Премошћавам пространства
Убијеђен да ме Ти чујеш
Иако не отварам уста

И кад ме нико разумио није
Није ме напустило вјеровање
Да ме Ти разумијеш Мајко

И немој да Те муче раздаљине
Кад смо принуђени на растанак
Безначајни су километри
А вријеме се уротило
И никад и није за нас ни радило
Такве нам судбине

Упалим свијећу и молим се
Пред иконом Свете Петке
И иконом Светог Трифуна мученика
Чувара нашег дома и имена
И буде ми мало лакше
Мада знам да даљине остају исте
А ни гријех се не смањује

Слабије видим Мајко
Све чешће пустим покоју сузу
Да исперем очи
Али мрље су из дана у дан веће
И не разазнајем више ликове
Фотографије ми мутне
Али не брини
Твој лик се задржао у сјећању
И то онај из млађих дана
Када си још била насмијана
И ниси носила црну мараму

Кад будеш на очевом гробу
А често си тамо
Замоли оца само Ти то можеш
Да ме не куне и да ми опрости
Реци му да сам ипак схватио
Да сам патио и још увијек патим
Да носим и трпим ту рану
Пустио сам да крвари кап по кап
И не лијечим је
Нека је нека ме боли и нека изједа
Дошло ми из дупета у главу
Али ето касно Мајко
Да се било шта промијени ...

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: Докле тако?

Докле тако?
 
О, Небеса, и Ти, Сунце,
И све воде, бистре, мутне,
Поднебесне све ширине,
На беспућу ме ево опет.

Докле тако, мој Усуде?

Веселинка Стојковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Скучен опус

Скучен опус

у мојим пјесмама је превише самоће
и отужне патетике
и у једном од критичних момената
(а они су код мене почести)
одлучио сам да одем у други свијет
проширим видике

и стојим изгубљен у великом граду
у метежу свеопште распршености
интензивне смјене
дигресије
и немјерљивих бизарности

и стојим као кип
као уклет

нигдје поетике
губим наду
а губим и жељу

на вртешци су умножавања
групни портрети
копије и пресликавања
аутоматизми и заводљива
понављања
реклама преко реклама

уланчавање елемената и фрагмената
лица и фасада

вјештачки механизми у погону
избацују
сатиру
мељу

око мене неартикулисани гласови
до неба крик
грубости
маске
крв

у мојој соби бијах човјек
осамљен и носталгичан
имао сам неки лик
овдје нисам ни црв

ни минимална естетика
али зато авангарда
и неоавангарда
антиумјетност
антиживот
античовјек
антипоет
антибог
и анти
и анти
и само анти

саботажа
рециклажа
мистификација

умјесто свијеће понуђен рог

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Тони Пердић: Сепиа ефекат

сепиа ефекат

велом златне измаглице, њено се лице заплитало
по мислима и кипела је кафа из џезве.
арабика.. орнаменти оријента на филџану.

и једини варошки семафор
који шаљиво увек дочекује црвеним светлом
бива игнорисан овај пут, јер махнула је она.
што би лагао ретровизор.

румене су сељанке на пијаци продавале поврће
и опонашале њен осмех, али, изостајала је забуна.
чак и у стакленој башти, на променади,
док су се разливали акварели по вазама и извијале орхидеје,
када се указала из златне измаглице, као пред афричку кишу.

и све храбрије извирују повијени узвичници
из мимикрије запуштених знакова питања:
шета ли то она стварно мојом касабом, или, само песмом?
и зашто је јутрос изабрала да буде збуњена ласта
у теснацу потребне патетике, премда је и ово неки југ.

и премда веровах да сам атеиста,
а не овакав богохулник који је безобзирно поткрада
присвајајући њене осмехе које неопрезно одлаже по етру.

и тако, док се учим да од мрвица радости раздрагани колаж чиним,
предострожно смишљам молитву, за златну измаглицу и пиктограм
немогућих сенки:

боже, пробај да овај пут не будеш себичан.
пусти да упијам љупко несавршенство,
осликано бојама непролазне младости.
пусти ме да верујем да сам шеретски заварао пролеће
тако што сам позлатио сав хлорофил...
и учини ми да траје овај ненадани дар.

Тони Пердић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Наташа Андрић: НИЈЕ ЗЛАТО СВЕ ШТО ЋУТИ

НИЈЕ ЗЛАТО СВЕ ШТО ЋУТИ

Најбољи и најхрабрији увек погину; кукавице и јајаре мудро остају иза, праве потомство и продужавају нацији живот. Оканимо се пустих жеља, нечије ћутање говори само то да је тај неко глуп или кукавица. Знате, када вам не смета полусвет у вашем свету или се плашите да га уклоните, то о вама ствара јасну слику.
Треба ми храброст за храброст коју поседујем. Неповерење увек има нешто да каже. Добар привид је обећање среће која станује на хоризонту... Чуло привида.

Наташа Андрић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Пространстава Балтика

Пространства Балтика

Скоро двије године
сам тражио
Кључ
за Бошњакову
„Балтску трилогију“.
И овдје,
управо на овом камену,
прије него што је
наступила Тама,
са посљедњом
зраком Сунца
сам га открио...

Мирослав Б. Душанић
(Лектура. Веселинка Стојковић)

Фотографије: Лидија и Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Јесења пјесма

Јесења пјесма

крстови нису стварност
нарицање и јецање нису знак

ни сандук
ни звоно
ни поворке
 
ћутање
боја листа у јесен и његов пад

узалуд се оплакује
и страхује

никуда се не одлази
и посмртни маршеви су лаж

не вријеђајмо више Бога
сви снови су дио нас

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Паоло Сорентино

Paolo Sorrentino

«Тајна среће јесте да не очекујете никада ништа.»

«Ако се суочите са животом онаквим какав заиста јесте, плакаћете сваки дан, то вам не гине!»

«Многе ствари ми се не свиђају, присталица сам једноставних идеја. Волим уметност која се базира на осећањима, а не ону чији је концепт мисао и која долази из мозга. То је мој приступ. Ако нешто изазива емоције, то јесте уметност, а ако о нечему морам да размишљам и питам се шта је уметник хтео да каже, то није уметност.»

Паоло Сорентино (Интервју за Блиц, 23. јануар 2014.)

Фотографије: Мирослав Б. Душанић: Шетња поред Елбе (Хамбург) - Лучиндан 2014.