Исидора Секулић: ВЕРУЈЕМ, ГОСПОДЕ, ДА ИМА ДОСТИЗАЊА

ВЕРУЈЕМ, ГОСПОДЕ, ДА ИМА ДОСТИЗАЊА

  Сан, храну, доколицу, починак, све сам себи ускраћивала, и ускраћујем, Господе. Али све то, и све способности и сав рад робијашки сталан и једнолик, не преображавају ме доста. Што ћу ти најзад принети од себе, Боже, неће бити употребљено ни за прашину будућности људске.
   То, Господе, тај напор из свих сила, и то будно знање да је све мало и слабо, то Те молим да примиш као службу моју Теби.
   Ја верујем, Господе, да има достизања, али ја мучно и узалудно чиним покушаје да стигнем и до прага достизања.
    Но, немам последње очајање због тога, Господе!
    То саопштење, то је данас крај моје молитвице.

Исидора Секулић

Фотографије: © by Viktoria Weihmann Vicky

Бора Д. Симић: ОДЛАЗАК

* 27. септембар 1929   † 03. децембар 2016

ОДЛАЗАК

Нестало је мелодије твојих корака
ишчезла си.
Сенка твога тела, нестала у ваздуху,
на месту где си седела
мирисала је као јоргован.
Даљина те претворила у птицу,
у малу птицу без очију, без перја, без ногу.
На крају стршиш ко локвањ
из далеке воде.
Најзад си ситно зрно осмеха
на обали сећања.

Бора Д. Симић

Стојан Богдановић: ТРУНКЕ (51 — 53)

51
„Када разговараш са Богом, то је молитва; Када Бог разговара са тобом то је схизофренија.*
Релација „Разговарати са Богом“ у значењском смислу је симетрична. Она значи обострано говорење; говори један, па говори други. „Бог разговара са тобом“ је, такође, симетрична релација, јер разговарати подразумева обострано говорење, један субјект па други. Дакле, наведена два тврђења Томаса Саса су уствари једно те исто тврђење. Отуда се нужно изводи закључак: Молитва је исто што и схизофренија. А да ли је тако?

52
Човек је измислио Бога, између осталог и да би бар мало могао да буде сам. И дан данас само сам са Господом на пер ту.

53
Свака будала хоће да буде Бог. Паметног човека је теже преварити. Зна какве су обавезе.

Стојан Богдановић

◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊

* Томас Сас: „Ментална болест као мит“

Мирослав Б. Душанић

Вилфред Овен: Као што бронза лепша може бити

* 18. март 1893   † 04. новембар 1918

Као што бронза лепша
може бити

Ко што бронза може лепшом да се чини
Лежећи у мрачном тлу дуго,
И они што вену сред ратне прашине
Вену лепше, душе им расцвета туга.
Као племенитих жена бисери
И потамњени, на трен предани
Сланом мору као храна,
Многи се врате сјајнији но што су били.
Ал’ шта са онима доле сахрањеним,
Где нико не може прићи њима.
Који ће
Мрачни занавек под ратним безданом бити?

Вилфред Овен
/Пријевод: Бојан Белић/

Мирослав Б. Душанић

Власта Младеновић: ДОПИСИВАЊЕ

ДОПИСИВАЊЕ

Језик је наша држава
која нас одржава,
уставина свих нас
који нисмо само за данас.
Изгубљени у времену,
ал’с јасним знацима,
знакови на небу,
браћа смо
која имају писмо.
И множе се, множе
наше речи, Боже.

Власта Младеновић

Фотографије: © by Blanca Juan Palau

Ранко Павловић: КРУГ У КОЈЕМ ЈЕСМО

КРУГ У КОЈЕМ ЈЕСМО

То савршенство, без иједне оштрице,
боде око. Не дотиче га, али се у њега
болно засијеца. Ко има право
да круг око себе начини, да се
од других одијели, да свој свијет
створи и савршенством га омеђи,
богом над боговима да га прогласи?
Већ видим запитане који су зајахали
ислужене кобиле, зашиљили копља,
па силно јуришају на твој круг,
човјече који хоћеш да будеш Свој,
и ништа не тражиш од остатка
свијета који ти ничим не припада.
О, прогањани, чувај свој круг,
јер у њему је и биће нашег сопства,
чак и онда када то и не наслућујемо.

Ранко Павловић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мићо Цвијетић: Три пјесме (БДЕЊЕ број 45/46, јул – децембар, 2015.)

У БЕСУДНОЈ ЗЕМЉИ

Гледао сам како гори наш град,
Видео како горе градови редом,
Шуме, поља, планине и реке,
Како гори човек, гори и небо,
Све воде их не могоше угасити.
У пламену села, куће и наш дом,
Нестаје једна бесудна земља.
Слушао сам са згаришта
Непознатог певача,
Глас који је оплакивао
Све худе погорелце.
Још су по густишима тумарали
Само ретки миљеници среће,
Заогрнути зеленим лишћем
Бивше сунчеве деце.

СУСРЕТ

Кад се кршевитом стазом враћах дому,
Свевидећим оком меркала ме шарка,
Опружена на сунцу, на топлом белутку,
Сикти и унезверено палаца језиком,
Устремљене главе на пролазника.
Ако је каменом у главу,
Она ће стрелом у срце.
Мирољубиво се у страху мимоилазимо,
Једно другом главу чувамо.
И свако наставља својим путем.
Име јој се поново не поменуло,
Да је не призивам прагу и кући.

СТИД И СУЗЕ

Није ме нимало изненадило,
Кад се злобници осуше на мене,
Злурадим погледом и речима;
Дрзнух се да узмем бољи залогај,
Неку мрвицу већу од дозвољеног.
Сваким даном ми поново,
Праведници нешто ускрате,
Што не бејаше премало
Да не би јако заболело.
У себи скривам стид и сузе.

Мићо Цвијетић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Слободан Стојадиновић: ВАПАЈ

Risa F

ВАПАЈ

Признајем старим пргаво крив сам
И што сам прав и нека ми се суди
Али спречи ме да пишем туђе песме
Када не будем могао писати своје
Знам да превише тражим
Али верујем да онај који тражи
Што нико није ни помислио тражити
Има отворено небо твоје радости

Слободан Стојадиновић

Tomohira Samukawa

Мирослав Б. Душанић: Потоп

Seiichiro Shishido

Потоп

                         У спомен на Жарка Команина

Праћен погледима радозналих очију кроз кључаоницу
Пролазник се зауставио и убрао цвијет бијелог сљеза
Прошао поред чокота винове лозе и грма дивље руже
Онда је убрзао корак и нестао у плавети на хоризонту

С вечери су у многим домовима засвијетлиле свијеће
Цијелу ноћ кликтале су совуљаге а пси остали нијеми
Умјесто пијетлова нови дан најавиле муње и громови
Са околних брежуљака кровове кућа притисли облаци

И прије него што је село потопљено огласило се звоно
Само од себе распростирући потмуло и посљедњи пут

Мирослав Б. Душанић

Satoru Tsukamoto

Драгољуб Симоновић: СЕНКА РОБА

СЕНКА РОБА

„Везак везла Инђија Девојка,
Везак везла према месечини“
                       Народна песма

Да ли сам најзад успео
Да збришем сенку роба

Хоћу да будем ћутљив
Да ништа не кажем

Желим да очувам
Само једно трајање

Једном речју кидам
И ништим сва шапутања

Никада неће оштрина
Тупо ће трајати све

Небо ће бити такво
Маглушљиво увек

Па добро
Удахњујем широко

Нека бар нешто храни

Драгољуб Симоновић

/Преузето са блога Стојан БОГДАНОВИЋ: НИШКИ ПЕСНИЦИ (II)/

Фотографије: © by Blanca Juan Palau

Дејан Богојевић: УЉАНА ПОЉА ЗОРА

УЉАНА ПОЉА ЗОРА

Мирне зидине
Скриваху видик изван самог себе
Те маховине ноћних немира
Што огроздале падају на чула

Утврђења саздана од брда
Без стаза
Без светлуцавог стења
Под голобрадом брадом аветне ноћи

Стопало ми се одмара
По уљаним пољима
Где сребре се
Усијана телеса
Тек расповитих зора

У зидинама се мрешкају
Трагови још једне светлости
Прашњаве
Титраве

Сетне

Дејан Богојевић

/Преузето из ТРАГ; Часопис за књижевност, уметност и културу, година V, књига V, свеска ХХ; Врбас, децембар 2009./ 

Фотографије: © by Blanca Juan Palau

Јани Рицо: ЛИЦЕ

ЛИЦЕ

То је лице светло, ћутљиво, сасвим само
као потпуна самоћа, као потпуна победа
над самоћом. То лице
гледа те између два стуба мирне воде.

А ти не знаш којем од та два више да верујеш.

Јани Рицо

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Изњедрити коло

Изњедрити коло

Узети у руку стручак босиљка
Камен бјелутак грумен тамјана
Што у себи светост сагледава
Сасјећи мреже тмасте мрклине
И уклонити путеве безизлаза

Отргнути од умирања све слике
Ливаде и раштркане кућерке
Црквене звонике
И оживјети сјећања на људе
Гурнуте у амбис заборава
С цвјетовима јабука и брескви

Загрлити сва чежњива лица
Стопљена с прозорским окнима
У априлском сунцу пријеподне
И заиграти коло завичајно

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Адам Загајевски: ПОЕЗИЈА И СУМЊА (фрагмент)

   Поезија и сумња су потребне једна другој, воде суживот сличан оном који воде храст и бршљан, пас и мачка. Мада, њихова веза није ни хармонична ни симетрична. Поезији је много потребнија сумња него сумњи поезија. Захваљујући сумњи, поезија се прочишћава – од реторске неискрености, распричаности, лажи, младалачке брбљивости, празне еуфорије (мада не од стварне еуфорије). Лишена строгог погледа сумње, поезија – поготову у нашим мрачним временима – лако би могла да се изроди у сентименталне песмице, егзалтиране и немудре песме, у бесмислену похвалу сваког обличја света.
   Другачије ствар стоји са сумњом: бежи од друштва поезије; поезија је њен опасан противник, чак смртна опасност. Чак трагична, мрачна поезија увек надраста сумњу, јер је ова уништава, одузима јој смисао постојања. Сумња обогаћује и драматизује поезију, док поезија ликвидира сумњу – или је веома ослабљује, тако да скептици губе главу, ћуте или се претварају у уметнике.
   Сумња је интелигентнија од поезије, о свету нам говори нешто пакосно, нешто што смо увек знали, али смо то скривали и од себе; међутим, поезија ипак превазилази интелигенцију, указујући на оно што не можемо да знамо.
   Сумња је нарцистичка: гледамо на све, па и на нас саме, критички – можда нам то доноси олакшање. Поезија, међутим, указује поверење свету, извлачи нас из тесног скафандра нашег ја, верује у могућност постојања лепоте, у њену трагичност.
   Спор између поезије и сумње нема ничег заједничкког с површном дебатом оптимизма и песимизма.
    Велика драма XX века учинила је да сада имамо посла са две врсте ума: с резигнираним и трагалачким умом. Сумња је резигнирана поезија, док је поезија трагање, бесконачно путовање.
    Сумња је тунел, поезија је – спирала.
    Омиљен гест сумње је затварање, а поезије – отварање.
  Сумња је опуномоћени амбасадор смрти, њена најдужа и најдуховитија сенка; поезија се креће ка непознатом циљу.
    Због чега неко бира поезију, а неко – сумњу, то не знамо и никада нећемо сазнати. Нити знамо због чега је неко Сиоран, а неко Милош.

Адам Загајевски
/С пољског превела Бисерка Рајчић/

Фотографије: © by Viktoria Weihmann Vicky