Алекса Шантић: Моја отаџбина

Моја отаџбина

Не плачем само с болом свога срца
Рад земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца...

Овдје у болу срца истрзана
Ја носим клетве свих патњи и мука,
И крв што капа са душманских рука,
То је крв моја из мојијех рана...

У мени цвиле душе милиона...
Мој сваки уздах, свака суза бона,
Њиховим болом вапије и иште...

И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја
Мој дом и моје рођено огњиште...

Алекса Шантић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Извор

Извор 

Дирљиво је причати о светости
О врлинама и стварању
О степену милости
О љубави које нисмо достојни 

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Уводно слово

Уводно слово

                    У спомен нашим прецима

Глас звона са звоника нас призива
Свечано у храм Господњи да крочимо
И с љубављу од првог часа 
Да се помолимо 
Да ускликнемо име Његово
И попричамо о бојама живота и смрти 
О тамновању и превирању 
О страховима и сумњама 
О омјеру снага 
Замасима крвника и ропцу жртви 
О лому братских и сестринских душа 
У завичајном колориту појежанском

О копцу о јастребу о орлу 
И гавран птици 
Који бдију гордо изнад облака
Изнад поља изнад њива и дворишта
О легендама прошлих времена
Сапатништву наших предака
У вјетровима пакла ратних година 
И окупација
О немању и посту
О испосничким молитвама 
О анђеоској чистоти и Божанском лику
Невиности и безбрижности дома
Једноставности и скромности
У породичном кругу
Окупљених око чанака с качамаком

Уз кућне иконе уз Славске свијеће 
Уз мирис тамјана уз босиљак и кољиво 
Да заједнички забиљежимо прве бразде
Прве мразеве прве сјетве и жетве
И упишемо у календаре све о ћилиму
О пређи о гребену и преслици у запећку
О плетећој игли и значају вретена
О жаморењу и жуборењу изворске воде
Суштини стварања и умирања
Кад дјетлић зачекића стару јабуку 
И обзнани градњу свога дома
А ћук се огласи злокобно ноћу са магазе

Да убиљежимо 
Са одушевљењем и ревношћу 
Да се не забораве цвјетови божура перунике
Ројеви пчела мириси милодуха 
Мириси меда и смоле 
Да се не забораве винови чокоти увијени
И испреплетени
И ритам устаљених обреда неких 
Из давних времена
Као што је бацање угљевља преко главе
У сумрак по повратку кући са сахране

Да забиљежимо о злу и прогонима 
О присилним уранцима и одласцима
О искапалом воску
О нашим гробљима и црним барјацима
Очевим грубо изреченим ријечима 
Мајчиним и сестриним сузама

С вјером у Господа да будемо људи
Као што нам преци 
И будемо пјесници усамљени и њежни
Јер нада је та која посљедња умире

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Савко Пећић Песа

Душан Ђорђевић: ПОНОВЉЕНО ПРОЛЕЋЕ

ISBN: 978-86-7746-604-6

ПРЕДОСЕЋАЊЕ

Верујем да ће свет
и даље бити загледан у пролећа,
да ће увек неко
сејати уздахе и ватрене погледе,

сретати заљубљене ласте
и мирис земље влажне, отворене бразде
да буду оплођене,
расцветане трешње и багремове,
подијуме за хорове пчела,
небо прозебло, модро од облака и надања.

И после ће
надања и чуђења бити
загледања и буђења
као што су наша била.

Душан Ђорђевић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Сироче

Сироче

Живот без Бога је живот без наде
Скоро развратнички рекао би Ками
Око нас би била само паучина сива 
И умрежени демони и звијери

Живот без Бога унио би хаос и ужасе
Уништио наше снове о вјечном
А снови су нам награда за ожиљке
И свакодневне ране које крваре

Хоћу да вјерујем у свијет невидљиви 
У који могу да упишем све тамно у мени
Јер живот без Бога је живот без пјесме
А без ње бих остао неудомљено сироче

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Паул Целан: Касно и дубоко

Касно и дубоко

Зла као златна ријеч почиње ова ноћ.
Ми једемо јабуке нијемих.
Ми стварамо једно дјело које се радо препушта
својој звијезди;
у јесени наших липа ми стојимо као мисаоно
црвенило застава,  пламени гости с југа.
Ми присежемо по Кристу Новом придружити
прашину прашини,
птицу луталичиној ципели,
наше срце једном стубишту у води.
Ми присежемо свијету свете присеге пијеска,
ми их радо присежемо,
ми их присежемо снажним гласом с кровова уснулости
без снова и витламо бијелу косу времена…

Они криче: бласфема!

Има дуго времена да ми то знамо.
Дуго времена да ми знамо то, и што онда?

Ви мељете у млиновима смрти бијело брашно Обећања, 
ви то предлажете нашој браћи и сестрама —  

Ми витламо бијелим косама времена. 

Ви нас позивате на ред: бласфема! 
Ми то добро знамо, 
да гријех падне на нас. 
Да падне на нас гријех свих знакова упозорења,
да дође гргољајуће море,
удар вјетра оклопљен зловољом повратка,
дан састављен од поноћи, 
да дође оно што никад није било.

Да дође један човјек из гроба.

Паул Целан

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Истинa, Слободa и Отаџбинa

* 29. јун 1877   † 27. август 1916

«Ко искрено
и страсно љуби
Истину,
Слободу и
Отаџбину,
слободан је и
неустрашив
као Бог,
а презрен и
гладан као пас.»

Петар Кочић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Епилог

Епилог

Пребирем пожутјеле листове
Хтио бих да освјежим сјећања
На прве кораке

У осами између прочитаних 
И гласно изговорених ријечи 
И ћутања
Моје брзосрочене молитве за 
Творца 
Да се смилује мени грешнику 
И опрости ми прије него што
Уђем у посљедњи круг

А дан се понавља и још једна
Несана ноћ одлази у неповрат
А пред мном пут је кривудав
Пут је трновит и дуг

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Ернест Хемингвеј: ПОЕМА

* 21. јул 1899  † 02. јул 1961

ПОЕМА

Једини човек кога икад волех више од свега
Рече ми збогом
И нестаде
По сунчаном дану у сред Пикардија
Он убијен паде.

1922.

Ернест Хемингвеј 

Мирослав Б. Душанић

Петру Крду: Време садашње

Време садашње

Спремај се за срећу,
кажеш ми.
Мењамо редом своја места.
Расправљамо жустро.
Платили смо сурови предујам живота.

Нека се усељава у нас,
док се ми селимо
у неког другог.

Спремај се за срећу,
рекох ти.
Твоје се тело покрива музиком.
Скини са себе ћорави живот.

Петру Крду

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бранко Чучак: ПУЋ-ПУЋ, С КОЗАРАЧКЕ КОНОПЉЕ

ПУЋ-ПУЋ, С КОЗАРАЧКЕ КОНОПЉЕ

Није ме нико тјерао да унапријед држим
испружене руке, на које се женско предиво
намицале предиље вуне, од које би зима
бјежала два аршина назад.
Како о предиву и предање каже.
Све до оног падобранскоr скока, што
сметну с ума падобранца у бестрагији, а
стече падобранско платно на крову селске цркве.
Добродошло народу и Бoгу!
Сабор је отаца овај пад одобрио, марећи
творење гаћа и кошуља, од пале живе свиле.
С тим да се не смије од вуне ништа бацити.
Одприје.
Нити да се штети роба од препредене конопље.
Најмлађа је из Марјановића, сушено лишће смрви 
у лулу из креденце (та би прст у изнутрицу ставила!),
шпиритусом мовенсом лулу упали . И повуче дим.
Утом јој се отворило седмеро небеса, те је, како
рече дједу, иста с небесима била.
Пућ-пућ, кад се дима конољиног надимила. Пућ-пућ, најмлађа из Марјановића.
Е неће ово без мене проћи моћи, грмну Адамово
ребро, теглећи канабис кроз искусно грло.
Ко да је Бога за јаја уфатио!
Зуји кроз пландиште са свеском "Вјештачких рајева" 
под мишком. Пућ-пућ, пућ-пућ, пућ-пућ.
Ко је био падобранац, ко те пита. Биће да
је неки странац, што се овде скита.
Пућ-пућ, пућ-пућ, пућ-пућ.

Бранко Чучак

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Армел Герн: ОПОМЕНА

* 01. април 1911  † 09. октобар 1980

ОПОМЕНА

Ти, што чекаш, бритка, у заседи
Луцидности, зеницо нашег унутрашњег ока
Папирни змају наше интелигенције
Што дрхти под ветром духа
Усплахирена у игри или преврату ствари,
Ти, злобо на исуканом сечиву
На његовој закривљености што тежак звук одбија,
Упамти добро: то је крива његова
Што љуте муње призива.
И зато ућути! Сачувај свој кључ.

Армел Герн

Мирослав Б. Душанић

Твој брат Појежански

Роде мој
како да те питам како си
кад знам да ниси добро
како да те погледам и кажем помаже Бог
или добра дан кад знам да ти добри дани
не долазе а ноћи тешко и споро пролазе
како да те утјешим кад бол није умино
зашто да се ухватим и радост у срце
твоје донесем
да барем мало предахнеш
и санак сниваш
о прољећу
на Дањиштима
стрињиштима
пропланцима и да се воде
са Уставе напијеш
и све муке разбијеш

Нисам мислима и памећу моћан да те умирим
да ти бол смањим и радост у душу унесем
али знај да те истински и братски волим
и да ми јутра тешко падају кад твог
прилога на екрану нема

Зато преброди и издржи
много си свима нама потребан
и не тугуј
пјевај кад до пјесме није
и не ћути пиши и ''лај'' на све
само да ти бол умине

Савко Пећић Песа

П. Б. Шели: МЕСЕЦУ

* 04. август 1792  † 08. јул 1822

МЕСЕЦУ

Клонуо блед ли си
Зурећ у пределе, од небесног хода,
Луталац самотни
Кроз сазвежђа ројна сва различног рода —
Несталан ко око сетама скољено.
Чијег гледа ништа више није вредно.

Перси Биш Шели

/Препјевао са енглеског: Матеј Арсенијевић/

Мирослав Б. Душанић