weißt du, wie es war, liebster, als wir des fliegens noch mächtig? über die grenzen des ichs ging es dahin, schiffen gleich die sich im licht des himmels verschwindend auflösen und entziehn dem verharrenden blick...
der schweiß der pferde war uns so fern wie das keuchen der träger und das knarren der tür, die sich hinschiebt über das gedächtnis der zeit.
winterlich schenken wir jetzt, gefällt vor dem baum der erkenntnis, einander nur zaghafte blicke und weinen uns zu wie zecher, die das grauen des morgens vereint. so matt ist die seele...
wo, wenn schnee fällt und frost die halme zersplittert, ist jetzt die mutter, die mir den bratapfel füllt - mit süßen rosinen - und mich dann anschaut und lächelt, wenn ich ihn esse, im warmen, ich, das verlorene kind. Gabriele Brunsch
They may have left, passing the laundry hung by a half-open window. They may have stayed, trapped in the narrow space between the hands of the family clock. They may have risen from the flame of an incense candle, burnt and become a billow of white smoke. They may have fused with spirits, dancing away from your body. Maybe they are just tired of respiration.
It seems futile, silly even, to sit breathing. Still, tracing the scent of your presence, I recall the unwanted puffs, once in your lungs, then involuntarily let flow to night hours. Now the swaying hangers, the air-dried sleeves, the congealed wax, the potted violetta, ghosts of your exiled breaths, all swirl around in the living room.
Источник (Дијелови слагалице за дједа Николу) У злу селу сјечиво суди Тек кад утихне звекет челика чује се плач нејачи — Зато га и не потежи У јазбини и смрт и живот су исти Живот нема облика он је просут по свој земљи Богови обитавају у душама људи Код сваке радости сјећам се својих предака — Радујем се и за њих Волим брвна и мостове али прави корак није прелазак на другу обалу — Једна је истина Народе — Мој народе Уздигни свој поглед ка звијездама Највише што можеш да приуштиш овом свијету је да спознаш себе самога Мој живот и моја туга пресушују — Очигледно старим Стрпљиво стојим пред вратима Обрадоваћу се ако ми буду отворена али то не значи да сам ту част и заслужио Мирослав Б. Душанић
(Ружи) То је тај живот – са њеног длана! Мој мирис јабуке са њеног длана! Уздигнуће, Крститељ, трен раније него је кренула сјеменка са длана у земљицу, из земљице лаком небу, за мирисом; та тајна ведрина мајкина лица – у том трену, лебдење душе и мирис.
То је тај живот – са њеног длана – Сјеменка тајне!
Коста Радовић
ОСНОВИ ПОДАЦИ О ПИСЦУ
Коста Радовић (Пива, Миоча,1936.) најразноврснији писац: пјесник, романсијер, историчар, аутор кратких прича, записа, хроничар драматичног потопа Пиве, путописац – утемељивач првих југословенских књижевних сусрета „Пјесничка ријеч на извору Пиве“ (трају 37 година), како сам каже писац је старо-херцеговачког духа, Пивског манастира, страдања српског народа, сатрудник српског језика, говора пивско-херцеговачког.
Објавио је више од двадесет књига, међу којима три прва романа у књижевности о архимандриту Арсенију Гаговићу („Љетописна књига архимандрита Арсенија Гаговића“), о Бају Пивљанину („Вртијељка“), о Манастиру Пиви („Богородична књига“ у штампи) као и поезију „Самоантологија“.
Његова поезија преведена је на руски, чешки, македонски, енглески, јерменски, италијански, румун ски, бугарски.
