петак, 17. октобар 2014.

Лајковања и лајања...


Нека ме „лајкују“! Од „лајковања“ се не браним. То је тренд, проћи ће како је и дошао... 

Проблем је традиционално „лајање“, а кад те „олају“ не помаже ти ни Часни крст. Зато ћу да покушам да се браним „дјетелином са четири листа“... „Усади ми се у око“ при шетњи, па је узех за сваки случај. Ако је по народској...

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Ишчуђавање


Ишчуђавање

и сад се као чудимо
што стално губимо

а само на почетку
били смо принуђени
а онда се брзо навикнули
узимали смо како су нам давали
и нисмо ни сумњали
ни провјеравали
као што ни данас не чинимо

а било је свега и свачега
и трице и кучине
шарених лажа око и од оца нације

а богами славили смо њега
великим словима га писали
све смо му давали
да нас у свијетлу будућност води
од уста дјеци одвајали
за њега смо и дисали и издисали
одрекли се и оца и мајке
и брата и сестре и комшије


због вођине славе и главе
ватре смо ложили
љубав и човјечност ритуално спалили
наше душе на ђаволски пладањ
положили
све смо у нама и око нас убијали
и у црно завијали
у крви смо газили и пливали
и тиме се хвалили и поносили

и сад се као чудимо
што стално губимо

а не тако давно
на самом почетку убили смо човјека

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Сречко Косовел: Двије пјесме


Једноставне ријечи

Волим те једноставне ријечи
наших крашких сељака,
волим их, о, више их волим
од вас, градаских пјесника.

Као да видим предио јасно
над тихом зеленом долином,
као да видим стијене и борове
који стражаре над долином.

Волим њихову оштру тишину;
попут храпавих руку
зову ме непрестано тамо,
изгубљено дијете…

Сречко Косовел

/Пријевод са словеначког: Јосип Ости/


Пјесма

Много је ријечи, много ријечи,
али сред свих је једна;
усред свијета
тако сама као та
уистину није ниједна, ниједна.

Као дрозд на Крас
у лаком лету долепрша
у јесењи час,
на ледини, иза борова
навикне се на пустош крша.

Ловачки пуцњи одјекују на ледини,
гледај, сад ће га устријелити.
По што си дошла, мисли, на Крас
у овај туробни јесењи час?
Пуцњи се губе у даљини…

Сречко Косовел

/Пријевод са словеначког: Јосип Ости/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Слободан Бранковић: НАЛОГ

НАЛОГ

Погребни радник,
Кад добије умрлицу,
Смрт претвара у посао.

Копа два метра у дужину.
Нешто више од метра у ширину.
У дубину колико да стане живот.
Добар мајстор уклапа према броју година.

Душа кад је испуштена,
Сандук с телом лако клизне низ конопац.
Не затезати, полако попуштати...
Све најлепше о покојнику,
Док се не слије и суза коју закаснели пустио,
Ако већ није и грудвицу бацио.

Ново време тече кад лекар и поп обаве своје.
Комарац, не ђаво, последњи је
Који би и крв увампиреног...
Пре и него туђа земља прими уљеза
Као добровољног даваоца.

На крају, та вечита крвопија само је мрља
На образу пребега
С овог на онај свет.

Музика утихне.
Погребник слегне раменима,
Окрећући се новом налогу.

Слободан Бранковић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

четвртак, 16. октобар 2014.

Вилијам Шекспир: Сонет LV


Сонет LV

Нит мрамор, нит принчева златан споменик
Надживети неће овај моћни стих;
Јер кроз њег блиставије сјаће твој лик,
Нег кроз гробни кам, таван од времена злих.

Кад погубан рат све кипове сатре
И буне збришу из темеља палате,
Ни Марсов мач, нит рата хитре ватре
Сажећи неће живи спомен на те.

У пркос смрти и забораву злом
Ступаћеш даље; част ти овде одана
Допреће до ока потомству читавом
Што живот до судњег проноси дана.

Живећеш, док страшни не васкрсне те суд,
У стиху и у оку љубавника свуд.

Вилијам Шекспир

/препевао: Светозар Бркић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: О робовима


О робовима

Треба бити довољно опрезан
И упућен у тајне
И у наизглед обичним радњама
Препознати знакове невоље
И пропасти
Која се из дана у дан све више
Гомила и пласти
Пријетећи да од нас направи робове
Беспомоћне у рукама власти

Да би сумњу отклонили
И у нама умртвили дух истраживача
Моћници у тзв. отвореном свијету
Избацују употребу катанца и браве
Све је привидно видно
И доступно очима јавности
Не користе се никакве тајне справе
Нове игре су збирови трикова
Из домена манипулације
Свијешћу и сасвим једноставне
И просте ланчане комбинације
Које нас изненада обезглаве

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић (са изложбе талентованих ученика из Хилдесхајма)

Мирослав Б. Душанић: Сасвим обичан дан


Сасвим обичан дан
( – дан без пјесме)

Ако почнем да набрајам разлоге
списак ће да буде предугачак
а имам их неколико јаких ...

Ово сам могао да пошаљем
на више адреса (али нисам –
ништа не оправдава моја ћутања) 

Срезао сам неколико пјесама
претрпаних глаголима и придјевима
на крају није остало ништа
и пропала грађевина

Прошетао сам стазом поред језера
корачао тихо да не уплашим птице

Погледао сам кинески филм
у којем ријеке и брда имају душу
радњу нисам повезао
пуно сличних ликова и чудних дијалога

Отворио сам збирку пјесама О да
и прочитао посвету: Драгом Мирославу
уз најбоље жеље за добро здравље
Стојан Бог.


Око три сата одустао сам од спавања
у кревету нисам могао да се намјестим
кад сам скупио ноге сијевало у кичми
кад сам их испружио наступили грчеви

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

среда, 15. октобар 2014.

Власта Младеновић: Песморечија у дослуху са Мокрањцем



НА МОКРАЊЧЕВОМ БРОДУ

                               др Бранки Радовић


Нигде никог,
а све види Бог.

Брод који тоне
напуштају мишеви,
они што на гозби
најревноснији беху.

Тамни су тонови,
пејзаж у гами,
остали смо сами
у тишини, еху.

На Мокрањчевом броду
селекторица ум-илнога лица,
стално у ходу,
одржава равнотежу,
хармонију земље и неба.
Слава Господу.

Ослобођен терета,
по природној селекцији,
брод наш се уздиже,
упркос поплави, плави се
небо, јавља се сунце.

Власта Младеновић


Стеван Ст. Мокрањац: Руковети I-XV

Познато је да код нас Срба све касни. Па и култура. А нисмо ни глупљи ни лењи од других. Једноставно, нама се није дало. Наш географски положај – његова важност, одредио је и нашу судбину. И док су други народи у миру уживали, уздизали се и образовали, ми смо били принуђени борити се за „голи опстанак“ – сукобљавали смо се са непријатељом да би ослободили поробљену земљу, или се невољно повлачили, трудећи се да избјегнемо његов терор.

Зато када нам злобници (или у мањини добронамјерни) пребацују, да смо заостали и да у свему „каскамо“, треба сачувати хладнокрвност и мирно објаснити, да смо ми за такву ситуацију најмање криви. На овом нашем „вјетрометном“ а важном подручју, стални гости су били само непријатељи. Иако их ни жељели ни призивали, стално су нам долазили. Они су увијек били и прецизни и нажалост веома тачни. Мислим да није потребно посебно објашњавати, тамо гдје се оружје оглашавало, ријетко се рађало нешто ново, углавном се и оно што је већ изрођено, најчешће затирало.

Тим више, треба да будемо поносни на све постигнуто, на наше вриједне неимаре, који су под изузетно тешким околностима успијевали да сачувају и обогате нашу културну баштину, и ударе или учврсте темеље српској култури. Једна од таквих изузетних особа је СТЕВАН СТОЈАНОВИЋ МОКРАЊАЦ.

Не бих се на овом мјесту задржавао на биографским подацима и на његовом свакако интересантном животном путу. Не бих такође ни да преписујем и  набрајам сва његова дјела. Данас је заинтересованом читаоцу веома лако доћи до тих инфорнација. Радије бих поменуо једну значајну манифестацију која се већ неколико година редовно одржава, а посвећена је овом надасве племенитом и генијалном човјеку: МОКРАЊЧЕВИ ДАНИ у Неготину. Током овог фестивала класичне музике, програм је веома свестран. Поред концерата на којима наступају познати солисти, оркестри и диригенти, ту је и стручни симпозијум музколога који се баве Мокрањчевим дјелом, освјетљавајући га из различитих углова. Сваке године је изузетно посјећено и код публике веома омиљено традиционално хорско натпјевавање које има интернационални карактер. Наравно ту су и атрактивне пратеће манифестације, изложбе и програми са којима се љубазни домаћин представља знатижељним посјетиоцима и гостима.
 
Ове године је указана велика част нашем колеги, пјеснику Власти Младеновићу, у оквиру овогодишње манифестације промовисана је његова збирка ПЕСМОРЕЧИЈА У ДОСЛУХУ СА МОКРАЊЦЕМ.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бранко Ве Пољански: Весела песма

* 22. октобар 1898   † 1940 (или 1947)
Весела песма

Нико на свету не верује у чудеса
А свакога дана хиљаду чуда
Пред очима нашим пуца:
Куће једу аутомобиле, обичне људе и министре
Заставе лажу сунцу
Идиоти уображено преплавише улице
Продајући рог за свећу
Кретенство за генијалност
На бандерама крвава река тече
У визијама чудесних људи са душама.
Без кровова лутају по световима
Много гладних керова
Нових песника.
Свила улицама шуми и парфеми носеве драже
Певајте канали, клозети и блатњаве улице
О мирису нашег времена
Нека се веселе они, који се толико жалосте
Још није похаран цео глоб
На рачун буржова
Остаће понешто и нама
Којима ће тешки аутомобили бити брзе
Куце и огњишта
По улицама тећи ће бензин
У парковима цветаће бомбе.
Како лирски осећам будућност
Кад се палате преокрену на кровове
А ципеле наше корачаће тада по калдрми лобања
Наших савремених мудраца и берзанских свирача
На тамбурини милијона
Наших кукавних милијона,
Крвавих милијона.

Бранко Ве Пољански


ISBN: 86-7047-002-0

Томас Транстремер: Формуле путовања (фрагмент)


Формуле путовања
(Са Балкана´55)

I

Жалобни мрмор орача испраћа.
Он то не види. Њиве пусте.
Жалобни мрмор орача испраћа.
За сенком сенка се слама
и у небеском амбису летњем губи се.

IV

Та стара кућа упуцала се посред чела.
Два момчића пикају у сумраку лопту.
Брзих одјека неизброј. – Кад, ето звезда.

V

Дуго у мраку путујем. Светлуца непоколебљиво
Мој ручни сат са својим мајушним сужњем времена.
По препуном купеу тишина се нагрувњава.
Замиру ливаде у тами.

А онај који бележи допола уроњен је у своју слику
и путује, истовремено кртица и орао.

Томас Транстремер

/Пријевод: Мома Димић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Марија Чудина: Пјесме (ISBN: 953-6310-69-4)


За мале, лијепе ствари хтјела сам дати срце,
и већ сам пошла к љиљанима да га изваде,
али срела сам старца, који је озбиљно рекао
да срце не вриједи док не полуди.

Ја му вјерујем и вратила сам се натраг,
да у својој малој кући под јавором чекам,
кад ћу чути како звоне неке чудне руже
од којих ће и моје срце у тамном сату заплакати.

Марија Чудина


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Меша Селимовић: Дервиш и смрт (фрагмент)


Полако сам ишао сокаком између истурених ћефенака, слушајући мирни шум живота, који никад нисам теже подносио.
Малочас сам био бодар и сигуран, управљао сам догађајима и чинило ми се да сам изнад њих. Ствари и људи изгледали су мањи, а ја као да сам лебдио изнад њих. Први пут сам то доживио, а био ми је природан тај осјећај надмоћности. Једва сам га и запазао док је трајао, зрачио је из мене као мирис, као снага, као право, којим се чак и не поносим, јер је неодвојиво од мене, једно је од мојих својстава. А сад ми то изгледа чудно и далеко; људи и живот нису испод мене већ око мене, закључани, затворени, као зид, као неизлаз. Не знам да ли има побједа у животу, пораза сигурно има.
Не могу да одредим колико је трајала та погруженост у мени, ни да ли сам одмах примијетио промјену, чим је настала, или су ме чула упозорила кад је постало чудно.
Прво сам чуо тишину. У кругу око мене одједном су умрли гласови, престало је стругање, куцкање, ударање, а онда се тај мук почео да шири даље. Личило је на запрепаштеност, на стегнуто грло. Потрајало је само трен, и ма колико да је било необично, и страшно, као да је крв престала да кола у неком великом тијелу, знао сам шта се десило. Одахнуо сам.
Нисам погријешио, Харуне! Много ме је муке стало, али сам упознао људе.
Онда су се поново јавили гласови, само друкчији него малочас, друкчији него сваки дан, мукли и опасни, слични тешком уздаху, па притуљеном режању. Чуо сам у њима изненађења, страх, љутину, чуо сам потмулу грмљавину, као пред олују, пред смак свијета, чуо сам све што сам хтио.
Опет ми се вратио осјећај лакоће и сигурности.
Пошао сам за чаршинлијама, помијешан с њима, осјећајући њихову јару и љут мирис њихових тијела (то је мирис изненадног запрепаштења и бијеса који се још није одредио: у боју људски мирис је опоро сладак, на крв), слушао једва разумљива питања, као врачање, сулудо мрморење, клокотање дубоке воде, подземни тутањ, и нису биле важне ријечи већ то змијски пискаво сиктање, ти мутни трбушни гласови који су их претворили у нешто непознато, и опасно, чега се више нису ни сами сјећали.
Ваљали смо се чаршијом, у једном правцу, с главом подигнутом према нечему што чекамо, напријед, додирујући се раменима, стиснути, а не видећи један другога, истискујући слабије, али нас је било све више, нераспознатих, претворених у мноштво, претопљених у њихов страх и снагу. С муком сам се одупирао чудној и снажној потреби да будем неразумна разбјешњела честица, чуо сам своје властито режање и осјећао омаглицу од неке опасности која је и мене угрозила. Оживљавао сам свој осјећај надмоћности, да се не бих препустио прастарој потреби да јуришам с угроженим племеном.

Меша Селимовић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Милош Црњански: Дневник о Чарнојевићу (фрагмент)


Седим на једном гробу. Спавао сам добро. Кад се пробудих видех да сам спавао на гробу. Она се звала Неве Бенуси. Да, лежала је мирно, под земљом. Живела је тринаест година. То је била моја најчистија брачна ноћ. Око нас стајаху мрачни кипариси, а ја сам се смешио весео. Из далека беле се ледени Алпи, чине се као срећа, бескрајна срећа земље. Ја нећу дуго, враћам се у Баден, носим неке цифре. Деца трче по гробљу одрпана и бледа и вичу: »un soldo, un soldo, signor sottotenente«. Жене са џабровима и обрамицама љуљају се на дивним чланцима, а мени дође да се грохотом насмејем једном попу, црног, мајмунског лика, што долази и гледа ме зачуђено, јер сам спавао на гробљу и зевам и умивам се на ко зна чијем гробу. Опет ће ми се јадати колико смо исекли слика у цркви, покрали олтар, скинули и прозоре, најзад понудиће ми рижото. Мој осмех се заори, вадим једну кришку из шпага, она је румена, загризем је и насмејем се. Али све је то ради зоре. Зора нам је увек помутила мозак. Он ће ми показати свог магарца, једино што му оставише, и говорити ми о реуми, па ћемо после у његову малу црквицу. Љубичасте и златом извезене његове одежде умириће моје очи. Вино у путиру сетиће ме жртве и мистичне литературе и ја ћу се смирити. Данас нам стиже Он. Он је наша крв, али Он има још мање стида него ми, последње слуге дивне Аустрије. Захориће се грдно »gradua-le«, ђенерал ће стајати гологлав, бубњеви ће лупати, виолине и оргуље мирисне од тамјана певаће једној невиној мајци, у даљини ће грувати топови. А када изађемо обасјаће нас сунце. Ја ћу са једним Немцем говорити о Наполеону и Дебисију, после са једним Чехом о царици, о којој се проносе чудни гласи, затим ће ми приступити један Словенац. Он ће ми причати анегдоте, прво о Грохару, а после о војводи Мишићу, тајно и тихо. Међутим ће хиљаде дефиловати. Рачунамо на сто тисућа мртвих. И сви ћемо бити задовољни. За ручком ћемо спомињати детињство, орфеуме, школе. Сваки ће причати о рату, славити, колико то генералов поглед допушта, свој народ. Препираћемо се тихо о Немцима, који су разбојници и о Французима за које каже генерал да су педерасте. И тако ће нам проћи дан. Сутра ће почети напад. Данас ћемо чекати да генерал удари на мало звонце и да знак, да сваки сме припалити свој тутун. Гледаћемо сваки у свој дим и опет ће бити завршен један дан. Али ће доћи лепше столеће, оно увек долази.

Милош Црњански

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

уторак, 14. октобар 2014.

Ристо Василевски: Рашчлањавање фреске или прилог времену садашњем


Рашчлањавање фреске или прилог времену садашњем
 

Устајали задах убија човека као
маљ усијани
и просто се осећа: векови дотрајали
распадају се ту у сени

Црни коњаници црне коњице главе одсечене
зид се рони
девојка на коњу сва у зеленом са змијом
у устима змије гони

Разапети лук и копље забачено гладима
отимају крв и беду
насмејане девојке у белим хаљинама
на богатим трпезама
изобиља једу

Сунце извире из фрескиног неба слепи ратници
слепи су и не виде
птице грабљивице њихове кораке у стопи
непресатно прате

Запаљене ватре тела им прождиру
а они понизно
прихватају их и трпе
и постају лешине отимају се и јече
њихове кости
дотрајале и крте

Труну речи ноге труну руке труну
у звездани прах осипају се
на шакама гробним њихове сени котрљају се
препињу и руше...

Ристо Василевски


Фотографије: Мирослав Б. Душанић