Мирослав Б. Душанић: За М. Б.

За М. Б.

замолио бих да ми опростиш
ја знам да ти је било тешко
а нисам пустио ни једну сузу

нисам их имао више у резерви
све уложене на бивше године

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Тодоровић: Само моја песма

* * * 

САМО моја 
песма зна како 
у себи вриштим 

Мирослав Тодоровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Витолд Гомбрович: Писац и новац (фрагмент)

Писац и новац* (фрагмент)

   Пре свега желео бих да нападнем реч „писац“. Не постоји писац или, ако више волите, човек који уме да пише, односно који се сматра писцем. Често сам виђао људе који нису писали књиге, а створили су ремек-дела. Познавао сам и много осредњих особа које су непрестано фабриковале томове који су преплављивали тржиште. Величина књижевности састоји се у томе да се сваки човек користи језиком и да може да се изрази. Дакле, писање није професија. За писање су неопходни личност и виши степен духа.
 
   По мени, смешно је писање сматрати друштвеном функцијом која треба да буде награђивана. Пишем оно што желим. Пишем због властитог задовољства. Пишем на властити ризик. Према томе, мој задатак је потпуно приватна ствар. Ако неко купује моје књиге, утолико боље. Тек тада имам право да учествујем у том послу, али то је другоразредна ствар која нема ништа заједничко с правом књижевношћу, с књижевношћу духа. Због тога је управо у Источној Европи, у којој влада бирократски систем у коме писац треба да буде нека врста водича, мајстора или заступника, најбољи начин убијања израза. Понављам: књижевност је крајње индивидуална ствар. Писац не може никада да гарантује да се неће показати глупим. Он више није биће, само је биће које жели да буде више, кандидат за вишост. То треба рећи јасно и категорично, да би нас то ослободило утилитаристичке и друштвене тривијализације која данас паралише праве таленте.
 
   У ситуацији у којој се друштвено супротставља духовном и свака тенденција се своди на истицање друштвене улоге писца, осуђени су на смешност. Нема ничег илузорнијег, понижавајућијег и комичнијег од оних конгреса писаца који, истину говорећи, нису ништа друго него циничан начин организовања пријатних путовања путем држања говора.
 
   Када видим уметника на улици, прелазим на другу страну, јер је уметник дужан да буде сам. Он не подноси ни „другове“, ни „колеге“. Уметност је приватна конверзација између две личности: између оног ко говори и оног ко прима речи. Ни мање ни више. Управо из тог разлога данашња склоност ка подруштвљавању књижевности, све рекомпензације, награде, положаји и одликовања пре су штетни него корисни. Награде некима нису ништа друго него кривотворење вредности. У жирију који према статутима треба да узима у обзир искључиво књижевне вредности дела расправља се јавно, кроз дискусије, о разлозима који немају ништа заједничко с уметношћу: „Дајте награду њему, јер је сада ред на Јужну Америку“, или: „Дајте је оном, јер је сиромашан“ или: „Дајте је оном, јер је стар и болестан“, или из овог или оног политичког разлога.

Витолд Гомбрович

/С пољског превела: Бисерка Рајчић у Ламед, број 7; јул 2013./
________________________________________
* Цијели текст је Гомбрович диктирао два дана уочи смрти, 22. јула 1969. године. Објављен је најпре на енглеском у „Тимес Литерарy Супплементу“ од 25. септембра 1969, а на пољском у књизи Казимјежа Глаза, Гомбрович у Вансу, Краков 1989.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Драма

Драма

У снове ми улазе наказе
И грдне неке сподобе
Зауздиле коње ватрене

Побјешњели и страсни
Исукали мачеве
И пустоше моје збјегове

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Езра Паунд: Остатак

Остатак

О пар беспомоћних у мојој земљи, остали робују.

Уметници страдали од ње,
Луталице, изгубљене у селима,
Сумњичави, говоре против,

Љубитељи лепоте, изгладнели,
Осујећени системима,
Немоћни против надзора.

Ви што се не можете истрошити
У истрајности за успехом,
Ви што можете само говорити,
Што не можете себи спас из рутине наћи;

Ви префињенијег укуса,
Поражени лажним знањем,
Ви што из прве руке можете сазнати,
Омрзнути, ућуткани, сумњичави:

Помислите само:
Ја сам страдао у олуји,
Ја сам надживео своје изгнанство.

Езра Паунд
/Пријевод: Ненад Аврамовић у Студентски књижевни лист ВЕСНА; Београд, децембар 2013./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Саша Скалушевић Скала: ЗА КРАЈ

ЗА КРАЈ

Нема шта да се прича
све се види
све се зна
само се ћути

Саша Скалушевић Скала

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Укроћени и преварени

Укроћени и преварени

А ми смо вјеровали да су несреће далеко
И разасуте у пустарама
Тамо гдје марширају Легије странаца
Са исуканим бајонетима
И обрушавају се на импровизоване куће
Без врата и прозора
Успавали смо се и ушушкали драга моја
У меким и топлим душецима
И заборавили како изгледа дрво и пчела
И небо и на њему птица
Како је тежак замор и зној што лије са чела
И капље с лица
Када се сије и жање жито и мијеси погача
Када се веже чокот и уплиће винова лоза
Опрезно као златна жица
Када сопственим рукама беремо јабуке
Жуте као царске дукате

Одродили смо се мила моја и од предака
И од рођеног порода
Од себе смо их одгурнули и у свијет послали
Зарад неких личних слобода
На дане који ће некада доћи а дочекасмо их
Нисмо ни мислили
Били су нам далеки и нестварни као и приче
Старих родитеља
Све смо превидјели свјетлом заслијепљени
Јер за нас мрака није било
Наши учитељи нису нам га никад спомињали
Касно смо спознали премила моја
Да су нас погрешно одгојили и намјерно
Од Господа одвојили
Да смо упорно понављали научене мантре
И били глупи папагаји
Што само кљуцају у празне канте

Заварала нас лажна вјера и љепота
Сад нам заврћу главе и ломе наша крхка крила
Сад нас очерупаше мила
Знајући да беспомоћно одбројавамо дане
И да су нам сасвим стране све тајне живота

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Љубиша Јоцић: БОЛОВИ

БОЛОВИ

            Болело ме је срце, и ја сам га извадио. Болела ме је глава, и откинуо сам је. Болели су ме удови, и отргао сам их. Болело ме је месо, и раздрао сам га. Болеле су ме кости, и смрвио сам их.

            И на месту на којем сам био, осећао сам болове. Већ ишчупаним ноктима почео сам да гребем и копам земљу.

            Гребао сам и копао, и ничега већ одавно није било; ни најмањег комадића који би подсећао на мене, а ја сам још увек волео. И рупа је постајала све већа, све дубља, све болнија.

Љубиша Јоцић

/Zona prelivanja: Pesnici sveta/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Црква Св. Кирила и Методија у Кистању (1891.)

Акварел, рад Д. Тадића (29. 08. 1967./Шибеник)

Константин Кавафи: Отишао сам

Отишао сам

Нисам се спутао. Све сам напустио и отишао.
У уживања, која су била пола стварна,
а пола замишљена у мојој глави,
отишао сам у обасјану ноћ.
И испио сам јаког вина, како их
пију само они, смеоници похоте.

Константин Кавафи

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Сумње

Сумње

Људи су постали сумњичави
А ја искрено вјерујем у Њега
И нису ми потребна никаква чуда
Иконе које плачу
Лик свеца на деблу храста

И не плашим се ја Њега
Иако тешко дишем
Кад ме искушава са препрекама
Које ми на путу поставља

Али кад ми је најтеже нема никога
Неки су сасвим далеко
Други опет заузети својим бригама
Само је Он увијек ту и спреман
Да ми у невољи прискочи

И да ме очински утјеши

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Милан Грбић: Не окрећи се

Не окрећи се

твој поглед попут
валова буре
што се сламају у винској чаши
ту негде

ногама трљаш
ципелом глачан камен
чекаш неухваћене снове

шта би било у моменту пређашњем
али факат време
чини да сене нестану
из ормара судбине
у коме сви имамо места

живели драга
и не окрећи се

Милан Грбић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Амбро Марошевић: ОЛОВКО БЕСКОНАЧНА

ОЛОВКО БЕСКОНАЧНА

Оловко бесконачна
ти расходани чину
мислоједице присутна
у кућама трговаца
потписиват ћеш слике
и пресуде заборављене

Мада су руке посестриле
и тебе и очи савезник си
мравима у глави, кад
наносе ударце рукама
спремним за окове

О ти музичарко тачака
раздвојнице свјетова
што додирујеш мозак
И трујеш ме срцем
и моћним притиском
на облик прстију

Када ме отрујеш
послије мене на простору
идеалном поклопцу очију
израсти ће ријечи
и ликовати ходом сјена
по кутовима срца нечистих

Амбро Марошевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: ЛИЦА

Фотографије: Мирослав Б. Душанић