Анђелко Анушић: Уста, живот

Уста, живот

Речено јесте:
ко чува уста своја, чува живот свој;

а ми смо по јавним трговима
језик развлачили; као по сагу
плазио по њему улични багаж,
пловила септичка синтакса,
отицали балконски вокали;

књижевници и фарисеји обрисали њиме
мастионицу и масну браду,
Судија руке после оног Прања;

ћесар га свио у трубу,
верна љуба у рог

и лако су нас нашли
непријатељи наши;

Анђелко Анушић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Милош Јанковић: СВАКОДНЕВНА МУКА

СВАКОДНЕВНА МУКА

Није ми лако да будем ја,
мада све ређе то и покушавам,
све слабије у мени моје сија,
све брже се круним и урушавам.

Црна паучина душу премрежава,
горка су ми уста, беспослене руке,
хуји зјап у мени, мук се одроњава,
док слажем у један све своје јауке.

Затирем сам себе, душу упарчавам,
краставе авети из мене се кезе,
страхујем од себе чак и кад спавам,
живим из ината, од гнева и језе.

Милош Јанковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Гордана Ђилас: ДОЂИ И ЗАШТИТИ МОЈ ДОМ

ДОЂИ И ЗАШТИТИ МОЈ ДОМ

Сигурно је залутала
једног поподнева та
велика, непозната птица
у наше мало двориште
препуно ижђикале зелене траве.
У априлски сумрак који
памти дуге зимске сутоне
и хладноћу која долази одасвуд
а највише од загубљеног срца

замало да се сурва

Лепота и снага њене појаве
задивила нас је и затекла
И све на трен постаје
Тренутак озарења и наде.

Гордана Ђилас

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Марин Сореску: ПРИСЕЋАЊЕ

ПРИСЕЋАЊЕ

Понекад ноћу себе изгубим
и онда се ујутру изнова сабран
препознајем,
по траговима.
Пре свега, по тиковима;
а имам хиљаду специфичних тикова:

кад гледам с прозора,
кад идем на посао,
кад се грчим на столици,
кад прсте умажем мастилом.

Посебно
кад немам места,
кад не могу нигде да се скрасим
за веки веков.

Када сам у граничној ситуацији
и кад од чуда не могу да се препознам
никако,
потребни су ми дани
да постанем обичан
као други.

Марин Сореску

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Ежен Јонеско

«Умиремо од глади, умиремо од жеђи, умиремо од досаде. Умиремо од смеха. Умиремо од жеље. Умиремо од страха. Умиремо у рату, наравно. Умиремо од болести. Умиремо од старости. Умиремо сваког дана.»

Ежен Јонеско

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јелена Глишић: ДРВО ЖИВОТА

ДРВО ЖИВОТА

Усамљено
Поред пута дрво стоји
Час облаке час под собом
Лишће броји

Иструлило
Много га је с годинама
И однио много вјетар
По странама

Осушене
Гране крошње су остале
И жалећи и стремећи ка онима
Што су пале

Усамљено
Поред пута дрво стоји
Час до неба час до земље
Дане броји.

Јелена Глишић 

/БДЕЊЕ, Часопис за књижевност, уметност и културну баштину Сврљиг, број 47, година XIV, јануар – март, 2016./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Волт Витман: ВЕДРА ПОНОЋ

ВЕДРА ПОНОЋ

Ово је твој час, о Душо!
Твој слободни лет у тишину,
далеко од књига, далеко од уметности
избрисаног дана,
свршених предавања.
У потпуности у тебе утонути,
нечујно у тебе гледати,
разматрати теме које ти највише волиш
ноћ, сан и звезде.

Волт Витман
/Пријевод: Ана Стјеља/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мићо Цвијетић: ТЕСЛИНА ГОЛУБИЦА

ТЕСЛИНА ГОЛУБИЦА

У тишини њујоршке хотелске собе,
На смрт болном самотнику из Смиљана,
Једино голубови крепише суморне дане;
Посебно љупка и нежна голубица,
Божије створење са белим пегама.

Сваког дана је слетала на отворен прозор,
Чак гнездила у његовој самотној постељи,
Обасипала светлошћу малих, тужних очију.

Када се ненадано, за њега читаву вечност,
Не појави заредом неколико дугих дана,
Нежна мала голубица са белим пегама,
Још га је неко време грејала голубија душа.

Једне ноћи сину муња, обасја Николино лице,
Указа се у бескрају знамење, звезда на небу;
Загледан у висине јасно је препознао знак,
Које је судње време, који је куцнуо час.

А бела голубица, света Афродитина птица,
Бејаше само гласник и претходница,
За рајско насеље, међу праведне душе.

Мићо Цвијетић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јарослав Сајферт: ПЕСМА О ЖЕНАМА

ПЕСМА О ЖЕНАМА

Рекли су ми
Запамти добро,
Нема веће страсти
На свету од љубави.

Можда је тако.

И убијање је страст
И очигледно има оних
Који су не без
Задовољства убијали.

Можда је тако.

Рат се завршава.
Ко још у овом тренутку
Размишља о тако
Тужним стварима.

Можда, ја.

Тек да су жене
Опслуживале топове
На свет би падале
Само руже.

Можда је тако.
А можда, и није.

Јарослав Сајферт
/Пријевод с чешког Лепота Кузмановић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Петер Хандке: Читава планета зове се Југославија

Петер Хандке у Великој Хочи

Хвала НАТО. Хвала велики и мали писци, од Гарсије Маркеса до Гинтера Граса, од Кензабура Ое до поткоманданта Маркоса због оног што нису написали. Хвала Папи и Ватикану због његове беле блажене тишине. Велики корак за човечанство! Међутим, за оне који се на нашој планети Земљи још нису претворили у Марсовце и остале Зелене кољаче, њихова домовина је, почевши од 24. марта 1999. године, Србија, Црна Гора, Република Српска, Југославија. »Марс напада«, и за време марсовских напада Хелсинки, Мадрид, Алжир, Дар ес Салам (»кућа мира«), Јерусалим, Јерихон, Багдад, па чак и Лондон, Париз, Берлин и Вашингтон ће бити део Југославије!« (»Из јутарње буке војног аеродрома Вилакубле«, недалеко од Париза.)

Петер Хандке

/Књижевне новине, ратно издање, Београд, 5. априла 1999./

Мирослав Б. Душанић

Александра Мариловић: ПОСЛЕДЊИ ТРЕПТАЈ

ПОСЛЕДЊИ ТРЕПТАЈ

Никад вас нисам упознао
И безвриједан је новац што
Oстављате на путу своме
На камену ударено је 
Moje тијело aл' пијесак
Не расипа воља моја
To тако мора...

Ja сам светионик ког'
Tаласи не бију, jeр смирујем
Их свјетлошћу својом.
Истина једина је
Љубавница моја...
То тако мора...

И ћутљив сам јер свака
Сувишна ријеч безразложно
Пријеђена је гора...
Kaжем: љубити и умријети
Само то, Човјече,  
Се мора...

Александра Мариловић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Додјела Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за 2016. год.: ВЛАСТА МЛАДЕНОВИЋ

СРПСКА НАГРАДА И КАЗНА

У мојој Србији, 
у завичају,
награда и казна 
у исто су време,
једно без другог не иде,
на мукама Христу
хришћани завиде,
свугде објављују
о пожртвованости значају,
само у завичају
неће да знају.

Власта Младеновић

Драган Ј. Ристић: НОВОМ МИЛЕНИЈУМУ

НОВОМ МИЛЕНИЈУМУ

застакљени чиновници 
раголићени путокази 

ту су и зарђале потковице
о којима си знао да говориш
смејеш се осмехом коња
коме je одавно стављен оглав

из прекинутог сна огледало
из прекинуте музике тишина пред аплауз
куд ћеш са таквим наивним лицем
које се понизно клања располућеном смеху

не изговарај молитве покајнице
откуцаји срца те издају
учмалост те не жуља колико треба
случај ти је сувише замршен

стари кибицери чуде са дармару
риалити све моћнији и бесмисленији

силиконски обреди су из алтруизма
лирско опхођење ти узалудно
потражи неку нову димензију
нови миленијум уважава све

Драган Ј. Ристић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Душан Ђорђевић Нишки: ИЗГНАНСТВО

ИЗГНАНСТВО

После буђења као прогнани бескућник
Непрестано себе тражим:
На стаклу излога, као лутка
У огледалу,

На раскрсници питам:

Где је кутак за изгнане,
Где је регистар за имена њина,
Где су до сад спавали,
Ко је померио кутак мој?

К`о Ахасфер лутам, себе да пронађем,
Иако знам ко сам, ал` да л` ко зна
Ко сам ја, пресељен, изгнан,
Тамо?...

После буђења,
Изгнаник сам само!

Мај 2016 

Душан Ђорђевић Нишки

Фотографије: Мирослав Б. Душанић