© by Turker Yilmaz: Michaeliskirche in Hildesheim |
Михаилов трг бр. 7 у Хилдесхајму
станујем као подстанар у приземљу зграде број 7
кад га има сунце улази у мој стан из дворишта
некако прекасно а и не задржава се дуго
већ око 10 је негдје изнад крова
имам утисак да ме сунце избјегава
испод мог прозора су неке егзотичне биљке
непознатих имена и земаља поријекла
преостале из времена бивших станара
оне више преживљавају него расту
у својој запуштености личе на коров
вријеме проводим углавном у дневној соби
ријетко сједим у кухињи а кад се то деси
осмотрим старе зидине цркве светог михаила преко пута
њено пространо двориште и парче улице
оно омеђено кухињским прозором
понекад виђам људе у пролазу
добро одјевене туристе и оне наоко обичне
не знам зашто али ја их посматрам из драинчевог угла:
и сви људи који прођу личе на аутомате
армија идиота који уместо мозга носе нотни систем
армија идиота који уместо мозга носе нотни систем
већи дио дана сунце проводи у и око цркве
а ја неодољиво пожелим
да се оно макар за тренутак у мом дворишту распростре
или можда засједне као врана на врх брезе
да ми се осмијехне док осамљен испијам поподневну кафу
кад би сунце прешло на другу страну улице – моју страну
све своје сате бих подарио биљкама
и мислим да бих само ноћу са драинцем плакао и урликао:
хтио бих заувек да отпутујем
у свој родни крај
у свој родни крај
Мирослав Б. Душанић