Дејан Бабић: Четири пјесме

Блискости

лако мирише ноћ:

вјечитост која се одлучила за мјесечево срце.

поноћни мирис наги у полутами

и загледана, загледана душа пјесме

затрепере

птичији одласци из прашине.

мислим

о преношењу ћутње са кољена на кољено

сјенка зграде

заклонила је посљедње тренутке-

једног мирног

тренутка

Улице птица

ноћ?

материца сјенки.

бескрајно мокра новембарска улица-

призор што се непрекидно преображава

у самог себе

небо је кап кише

небо је кап кише.

лахор,

дах у мислима високих крошњи

град вјероватно

све до свитања

неће примијетити своју тишину

У стаклу

не варам се

очи су ми понешто нарасле

од мирног посматрања.

напољу:

мале градске птице

миришу земљу,

разбацују безбојне гранчице,

улијећу, враћају се...

вријеме

се успиње и пада

и лебди

и упија.

Ноћно

кишна јунска ноћ.

блага магла додирује

улично свјетло

негдје

сигурно постоји сан

сан о тишини

неизговорив,

коштан

и стар.

Miroslav B. Dušanić: Nr. 14

Aurora consurgens anfang, XVI w.

Nr. 14

Die Zeit arbeitet still.

Heute Morgen wurde mein Nachbar mondblaukalt entdecket.

(2007/2011)

Miroslav B. Dušanić

Poetry in a Global Box: United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland

Rory Waterman

A Suicide

Away. And for a moment as you tipped,

traversed the awful point of no return

and yelled, stretch-torsoed in the faraway,

you faced us. Eyes unseeing mirrored mine:

I thought of me; the you in me, in us;

and all the things you’d given us to say.

© by Rory Waterman

Мирослав Б. Душанић: Док сам ја био ту

© by Tihomir Lončar: Usnuli slikar I (1996)

Док сам ја био ту

Она је стражарила тихо као сјенка

Пред мојим вратима

Брижно погнута.

Она је била бедем

Самац

У зрцалу мјесеца.

Расуте звијезде је упорно збрајала

И у њедра свјетлост и топлоту

Пластила.

И нага се свјежим копривама

Подавала

Исконски ритуално.

Цијеђ од чемерике справљала

На свој древни начин

И испијала да не би заспала.

И све је радила с ватреном

Жестином

Само да бих ја мировао.

Негдје пред зору је расплела косу

И тихо јецала

Тужбалицу.

Из даљине и сасвим близу

Дивљали су бубњеви и

И плакала дјеца.

Стварно предуго

Али

Шта сам ја ту мог'о?

Мирослав Б. Душанић

(Мај 2008./Септембар 2011.)

Срђан Мршић: Крици из гета

Поезија са границе Источног и „Блискоисточног“ Сарајева

У новој босанској кафани

Пијемо пето пиво, сједимо и ћутимо.

Немамо никаквих амбиција да бисмо разговарали.

Више нас не занима футбал,

не интересује нас ко издаје нови албум,

политика у свијету нас не занима...

Према женама немамо афинитета, одавно;

о сексу никад нисмо ни причали.

Паре нас не дотичу (ми њих још мање).

Позитивне енергије смо се одрекли,

поносимо се тиме (индиректно).

Једни друге више не занимамо,

и тиме се поносимо (углавном).

Ни сами себе више не разумијемо;

препоносни смо да би смо се и поносили.

Свеједно нам је и за године које лете,

да ли је ноћ или можда дан, четвртак или недјеља,

и који је уопште датум...

А живот?

Е, њега заболе за нас.

Срђан Мршић

„Ми живимо у резерватима. Гето у гету, па још један гето, па на крају имамо Балкан као гето Европе. Ми овдје имамо низ Берлинских зидова. Али за разлику од ових наших берлински је барем био материјализован, ми овдје имамо зидове у главама.“

Срђан Мршић

AMAZONIA, ÚLTIMA LLAMADA

Capítulo 01:  Planeta Amazónico
Capítulo 02:  Aislados
Capítulo 03:  La Voz de la Selva
Capítulo 04:  Biopiratería
Capítulo 05:  Amazonas Dorado
Capítulo 06:  Alas Para Brasil
Capítulo 07:  Precio a la Vida
Capítulo 08:  Tierra de Jaguares
Capítulo 09:  Naturaleza Protegida
Capítulo 10:  La Selva y el Asfalto
Capítulo 11:  Guardianes del Futuro
Capítulo 12:  Pantanal
Capítulo 13:  Últimas Bocanadas

Director: Luis Miguel Domínguez

Yanko González: (Que no quiere) / Јанко Гонзалез: (Али он не жели)

(Que no quiere)

“Que

no

quiere

morir

como

un

perro

nadie

quiere

morir

como

un

perro

todo

ser

humano

merece

no

morir

como

un

perro

ha

vivido

como

cerdo

y

no

quiere

morir

como

un

perro”.

Yanko González

(Али он не жели)

„Али

он

не

жели

да

умре

као

пас

нико

не

жели

да

умре

као

пас

сваки

човјек

не

заслужује

да

умре

као

пас

он

је

живио

као

свиња

и

не

жели

да

умре

као

пас:“

Јанко Гонзалез

/Препјевао: Мирослав Б. Душанић/

Душан Васиљев: Двије пјесме

Домовина

Домовина, то није мртва груда

која нас гвозденом руком стеже;

то је љубав за облак, што плови овуда,

за песму што се овде разлеже;

љубав за класје што богато буја,

за руже што су на гробљима свеле,

за тресак летњих, бесних олуја,

за тугу тица које се селе.

Домовина, то су све оне споне

којима нас живот за се спаја;

радост кад наша звона зазвоне,

топлина мајчиног загрљаја.

Домовина, то су: жеље, тајне,

магла што преко поља плови;

то су наше бајке бескрајне,

домовина – то су сви наши снови.

Душан Васиљев

На дну

Од падања су нам се усијале главе

и нема на дну пророка да се јаве.

Него се јутро одвуче

у сутон мистичан под стене

што се са неба откидају као завесе суре.

А из снова, из небеса махнитим кораком јуре

Сутра, Давно и Јуче,

дредноти, маги, комете и жене;

и све се у крваво коло живота свија

под отменим луком плавих божјих ћуприја.

И када поноћ развије заставе блуда

и узме у руке крму,

не пролети сунце ни сенка овуда,

а жалости наше и радости

мртве падају на калдрму.

И нико не може да се успне на врх планина,

у пределима са вечним током,

где све до краја иде,

и одакле се сви снови, греси

све душе и небеса до краја виде.

Душан Васиљев

Мирослав Б. Душанић: У потрази за добром пјесмом

Савко Пећић Песа

У потрази за добром пјесмом

Добра пјесма не почиње изненадним криком

нити прекомјерним изливом среће

она тиња незаустављиво

и слива се као позно-јесенска киша

или први сунчеви зраци

лагано и упорно

и траје

она не подноси наглости и трзаје

добра је ако се рађа без царскога реза

и не тежи да буде атракција

саткана од милозвучних ријечи

уредно сложених у низове

и букете миришљивих и егзотичних олеандара

јер ријечи не подносе рамове

уоквирене су болесне и непредвидљиве

као и животиње у кавезима.

Добра пјесма није никада коначна

она је рана која стално крвари

и не зараста

она сатире и држи данима и годинама у бунилу

и грозници

за њу нема лијека нити је пронађен

нити ће га икада бити

њу ни вријеме не може да прогута

а камоли човјек

док се низ грло спушта

она се брани

горчином изговореног или слашћу

као кост испријечи

и задире дубоко у ткиво

док га не угуши.

Добра пјесма остаје најчешће ненаписана

загуби се у пролазима

и вреви дана

или у неприступачним угловима ноћи тихује

дуго ишчекујући мјесец

можда нешто друго

нешто треће

универзално

она још није написана

и мало ко ће моћи да је изговори или напише

добра пјесма је привилегија

и награда богова

која се брижно чува

и дубоко у душу гнијезди

јер се из живота удише.

Мирослав Б. Душанић

Poetry in a Global Box: República de El Salvador

Miroslava Rosales

Tuya la patria

Tuya la patria de hojas,

de nísperos y lirios,

de rocas y madera.

Sin veranos en su cerco,

solo lluvias y lagunas,

incienso y muchos pinos.

Esta patria tiene escarchas

en su larga barranca,

y sangre en los afluentes,

y barcos de miedo

que encallan en su sombra.

Tuya la patria del mar,

de sales y amaneceres,

de limones y arrecife.

Tuya la patria calurosa

de gaviotas y brisa;

caídas las fronteras

al fin con tu venida.

Mas la pequeña patria

con tantas heridas

hoy vuelve al olvido.

© by Miroslava Rosales

Markus Breidenich: Natura morta

© by Herbert Fidler: natura morta (aufgenommen mit dem motorola-handy), 2006

Natura morta

In den Schweigesekunden gegen acht.

Der letzte Werbeblock vor Mondaufgang,

der als Amselgezwitscher in die Geschichte

eingeht. Seine Message. Eine Blaupause

der Dunkelheit. Investiere in Taglicht und

du wirst sehen. Hinter den Schachtelhalmen.

Die Dividenden ins Bodenlose.

An diesem Ende des Teiches ist der Einsatz

ein Blickkontakt mit Kabelanschluss und

Lötstellen für die Zeit, die man in den

Armen anderer verbringt. Ein Seerosenmann

zieht wie jede Nacht um die Häuserblöcke.

Verkauftes Land, das im Grundbuch der

Wasserspiegel seinen Eintrag findet.

Man lebt hier in den Freilichtmuseen der

Sternschnuppen unbeschwert von den

Anziehungskräften der Bäume. Küsse. Sind

Hintergrundrauschen von Ahornblättern und

die Haarspaltereien der Eulen im Gewöll. Es ist.

Nichts als ein Reiz auf den lichtempfindlichen

Stellen. Netzhautspuren über den Fingern.

Markus Breidenich

Pat Mora: La Migra

La Migra

I

Let's play La Migra

I'll be the Border Patrol.

You be the Mexican maid.

I get the badge and sunglasses.

You can hide and run,

but you can't get away

because I have a jeep.

I can take you wherever

I want, but don't ask

questions because

I don't speak Spanish.

I can touch you wherever

I want but don't complain

too much because I've got

boots and kick--if I have to,

and I have handcuffs.

Oh, and a gun.

Get ready, get set, run.

II

Let's play La Migra

You be the Border Patrol.

I'll be the Mexican woman.

Your jeep has a flat,

and you have been spotted

by the sun.

All you have is heavy: hat,

glasses, badge, shoes, gun.

I know this desert,

where to rest,

where to drink.

Oh, I am not alone.

You hear us singing

and laughing with the wind,

Agua dulce brota aqui,
aqui, aqui*, but since you

can't speak Spanish,

you do not understand.

Get ready.

Pat Mora

_________________________________________________________________________________

* Agua dulce brota aqui, aqui, aqui – Sweet water springs here, here, here

La Migra

I

Хајде да се играмо Ламигра

ја ћу да будем полицајац на граници.

Ти буди мексичка собарица.

Ја ћу да ставим значку и наочаре за сунце.

Ти можеш да се скриваш и бјежиш,

али не можеш да побјегнеш

јер ја имам џип.

Ја могу да те одведем гдје год

пожелим, али не постављај питања

не говорим шпански.

Ја могу да те додирнем гдје год

пожелим, али не брани се

превише јер имам

чизме и ударац – ако морам,

а имам и лисице.

Ах да, и пиштољ.

Спреми се, трчи.

II

Хајде да се играмо Ламигра

ти ћеш да будеш полицајац на граници.

Ја ћу да будем Мексиканка.

Твом џипу пукне гума,

и положај ти открије његов одсјај

на сунцу.

Све што на себи носиш је тешко: шешир,

наочаре, значка, чизме, пиштољ.

Ја познајем ову пустињу,

знам гдје да се одморим,

гдје воду да пијем.

Ах да, ја нисам сама.

Чуј наше пјевање

и смијање с вјетром,

Agua dulce brota aqui,
aqui, aqui*, али пошто

не говориш шпански,

ти нас не разумијеш.

Спреми се.

Пет Мора

/Препјевао: Мирослав Б. Душанић/

_______________________________________________________________________________

* Agua dulce brota aqui, aqui, aqui – Слатка вода извире овдје, овдје, овдје

Мирослав Б. Душанић: Масакр с поводом

© by Jesús Alberto Arbeláez Arce

Масакр с поводом

(За наше синове и унуке)

Кости нам у окове

забрављене

заувијек као куће

напуштене

да из њих не диме

живота знаци.

Кости нам у земљу

урасле

дубоко као коријени

јалови

да из њих не ничу

нове младице.

Мирослав Б. Душанић

Werner Dürrson: klassenlos

© by Tihomir Lončar: Kazalište I (2002)

klassenlos

im lärm von

drei dutzend spatzen

ein einziger

buchfink

dass der sich

nicht schämt

Werner Dürrson

© by Tihomir Lončar: Kazalište II (2002)

Нови свјет. поредак – Нова умјетност

Sarah Small's Tableau Vivant

Делиријуми глупости за Нову Елиту: Обрушавање на морал и традицију упаковано у нага тијела, напјеве и музику Истока. Кад немаш сопствено сједни и кради, и пронађи оног који је спреман за новац да одради... Ах, ја! Прије тога направиш мало рекламе како би обзнанио Нови умјетнички правац...

Che Guevara

Hasta siempre Comandante

Aprendimos a quererte

desde la histórica altura

donde el sol de tu bravura

le puso cerco a la muerte.

Estribillo:

Aquí se queda la clara,

la entrañable transparencia,

de tu querida presencia

Comandante Che Guevara.

Tu mano gloriosa y fuerte

sobre la historia dispara

cuando todo Santa Clara

se despierta para verte.

Estribillo

Vienes quemando la brisa

con soles de primavera

para plantar la bandera

con la luz de tu sonrisa.

Estribillo

Tu amor revolucionario

te conduce a nueva empresa

donde esperan la firmeza

de tu brazo libertario.

Estribillo

Seguiremos adelante

como junto a ti seguimos

y con Fidel te decimos:

!Hasta siempre, Comandante!

Estribillo

Carlos Puebla

1965 (Cuba)

Comandante Che Guevara

Uns bleibt, was gut war und klar war:

Dass man bei Dir immer durchsah

Und Liebe, Hass, doch nie Furcht sah

Comandante Che Guevara

1

Sie fürchten Dich, und wir lieben

Dich vorn im Kampf, wo der Tod lacht

Wo das Volk Schluss mit der Not macht

- Nun bist du weg - und doch geblieben

Uns bleibt, was gut war und klar war.....

2

Und bist kein Bonze geworden

Kein hohes Tier, das nach Geld schielt

Und vom Schreibtisch aus den Held spielt

in feiner Kluft mit alten Orden

Uns bleibt, was gut war und klar war.....

3

Ja, grad die Armen der Erde

Die brauchen mehr als zu fressen

Und das hast Du nie vergessen

Dass aus den Menschen Menschen werden

Uns bleibt, was gut war und klar war.....

4

Der rote Stern an der Jacke

Im schwarzen Bart die Zigarre

Jesus Christus mit der Knarre

- so führt Dein Bild uns zur Attacke

Uns bleibt, was gut war und klar war:

Dass man bei Dir immer durchsah,

Und Liebe, Hass, doch nie Furcht sah,

Comandante Che Guevara

Wolf Biermann

Zahme Vögel

(Ode an Ernesto „Che“ Guevara)

Sieh, die Sonne geht unter

Flüsse aus strahlendem Silber

Hör das Flüstern der Stille

gefangen in den Wassern

Abenddämmerung aus Gold und Blut,

brennender Schnee der Anden auf deiner Haut,

die Sonne im Meer

und der Mond auf deiner Stirn

Flieg wie der unbezähmbare Kondor,

kühn und widerspenstig,

wache, frei vom Wind getragen

über Berge und Täler.

Lass deine Verwegenheit

bei der Sanftmut des Baches

stille den Durst,

nähre diesen Flug

ohne Gesetz

und ohne Rückkehr

Zahme Vögel singen von Freiheit,

wilde Vögel fliegen

spring, flieg, tanz und gleite

lass dich niemals kriegen

Zahme Vögel singen von Freiheit,

wilde Vögel fliegen,

verboten der Himmel durch den du ziehst

doch weit näher bei den Sternen

als ein Käfig aus Gold und Perlen

Wie der zügellose Fluss

stößt du gegen Stämme und Steine

und lässt dich nieder, sanft und leicht,

wie das Blatt auf Wiese und Gras,

Deine Stimme, Schrei und Echo im Abgrund

breitet sich aus in der Wildnis,

füllt sie mit Eintracht

und die Kordillere

erkennt sich wieder im Meer.

Pablo Ardouin

Pájaros sometidos (a Ernesto Che Guevara)

ISBN: 3-471-77028-3