Уз Ваш рођендан, Ваш и стих!

Нема бољег пута од тога: почни
одатле где си... од тога што те мучи.
Од лудила и шизофреније, од апсурда.
Од величине Малих разлика...

М. Л. Белатукадруз

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

НА МНОГАЈА ЉЕТА!

Га́рри Я́ковлевич Ба́рдин: Адажио

 

Мирослав Б. Душанић: У ишчекивању гласника

У ишчекивању гласника
 
Отац је умро од рака грла
 
Мајка чупа срце из својих
груди и сасвим је сигурно:
Умријеће од изнемоглости
и туге
 
Ја сам у избјеглиштву
Моја смрт се још одређује

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Томислав Милошевић: А шта ће после бити

* 1939 - † 2013

А шта ће после бити

Ако ми се чини
да пишем своју последњу књигу
значи ли то
да сам остао без речи
да у мени више нема љубави
да сам све успомене спалио на ломачи
да сам отпутовао далеко од стварности
да сам у блискима препознао лицемерје
да сам ухватио себе у лажи
да ми је доста сакупљених бесмислица
да сам спреман да се опростим од својих књига
да ми је читав живот био фарса
па ће ме тако испразног
у бестежинском стању лако однети
на депонију заборављених песника
а тамо их је већ толико
са овога света (из сећања)
заувек избрисаних...

Томислав Милошевић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Грчка тема

Мирослав Б. Душанић

Грчка тема

када се прекине сан
стварају се празнине
као да се одузима памћење

осим срџбе Агамемнона
и његових бучних ратника
нисам видио ништа
ни жртвовану Ифигенију
као ни Парисово лице

и населила ме неизвјесност

знам да је грчка флота
испловила у правцу Троје
а нисам дочекао боље сутра

сан је ишчезнуо
не и са њим Хеленин тихи
плач

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Алешандре О'Нил: Двије пјесме

* 19. децембар 1924 - † 21. август 1986

Једно португалско збогом (фрагмент)

Ниси могла остати са мном у овој постељи
на погубном прелазу што води у дан одвратан
пасји
полицијски
у дан што не долази из пречистог обећања
свитања
већ из беде једне ноћи
рођене из истог таквог дана

Ниси могла остати уз мене везана
за малу бол коју свако од нас
опрезно води за руку
за ову малу бол на португалски начин
тако питому биљну чак

Не ти не заслужујеш овај град не заслужујеш
ово коло мучнине у ком се вртимо
до безумља
ову малу смрт
и њен ситничави и гнусни ритуал
овај наш бесмислени разлог постојања

Не ти си из града пустоловине
из града где љубав проналази своје улице
и жарко гробље
своје смрти
ти си из града у коме живиш по нитима
пуког случаја
где умиреш ил’ живиш не од гушења
већ у рукама једне пустоловине чисте трговине
без лажних новчаница добра и зла

Алешандре О'Нил
/Препјев: Јасмина Нешковић/

Мирослав Б. Душанић

Постоје ријечи које нас љубе
Као да имају усне.
Ријечи љубави, ријечи наде,
Неизмјерне љубави, наде луде.
 
Празне ријечи које љубиш
Када ноћи свој лик губе,
Ријечи које се одбијају
О зидове твоје туге.

Па изненада зашарене
Између ријечи без боја,
Очекивано, неочекивано
Као поезија ил' љубав твоја.

(Име оног кога волиш
Слово по слово откривано
На мермеру разбијеном,
На папиру одбаченом)

Ријечи које нас тамо
Гдје је ноћ дубља преносе,
У тишину љубавника
Загрљених, смрти да пркосе.

Алешандре О'Нил
/Препјев: Мирослав Б. Душанић/

Мирослав Б. Душанић

Вислава Шимборска: Лавиринт (фрагмент)

Мирослав Б. Душанић

Лавиринт (фрагмент)

Можеш да бираш
где ћеш бити или не бити,
прескочити, скренути
само не пропустити...

Дакле овде или онде,
ваљда тамо,
интуитивно, с предосећањем,
на основу разума, пречицом,
насумице,
запетљаним скраћеним путевима.
Кроз неке од низа низова,
ходника, капија,
брзо, јер у времену
имаш мало времена,
с места на место,
у многа још отворена,
мрачна и двозначна,
али и широка, усхићена,
где је радост, иако нерадост
тако рећи у близини,
негде друге, ту и тамо,
овде-онде или
срећа у несрећи,
попут заграде у загради
и мирења са свим тим,
и изненада амбис, али и мостић,
мостић, али климав,
климав, али једини,
јер другог нема.

Вислава Шимборска

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Јебига нисам пјесник

Јебига нисам пјесник

е јебем ти срећу што ме
створи крута и невична слову
никако да свладам ту пјесничку форму
па да скројим лиру на папиру
и постанем даса од пера и гласа
не баш као Матија и Ного
ја сам скроман
ја не тражим много
може нешто њима слично
па у Србији се ионако
намножила пискарала
коме да засмета још једна свирала
ајде богати
а мени је до тог стварно стало
жарко би ме сунце огријало
али нисам ја те среће
па то ти је

ех да сам пјесник
само кад помислим срце заклепеће
у грудима бије ли бије
и почнем да снивам
отишо бих тако на књижевно вече
и срицао дијелове Фауста
као да су моји лично
и не бих био као сада сам
и намргођен
но бих зборио за локални радио
чио и препорођен
да је у пјесништву наш једини спас

па бих ударио по грилу
што је уз пјесму традиција код нас
појео печења килу
слистио пар порција ћевапа
и бутељу црњака
и преноћио бих да се не увриједе
мада би се реда ради
мало нећкао
и кришом би домаћицу
за гузу штипнуо
онако пјеснички мазно
и на брзину нешто лијепо шапнуо
о звијездама и мјесечини
о тами и дубини
и предложио да заронимо
у свијет снова
обећао бих јој два-три стиха
у новој збирци
и да се не натежемо
разријешио бих брзо ту дилему
ако се сложи и буде вољна
понудио бих јој цијелу поему
и тако даље и тако редом
пјеснички слатко

ех шта ти је машта
изроди свашта
у њој све је некако глатко
а док ја сањам те пјесничке слике
Србијом наступиле трке
други срећници читају стихе
и масте своје брке . . .

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мурали из комшилука

Фитографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Поглед из (мога) угла

Мирослав Б. Душанић

Поглед из (мога) угла

истински пјесници живе скромно
повучено и у завјетрини
они пишу срцем и причају тихо
да би се до њих дошло
треба савладати мрачне тунеле
и одгонетнути лавиринте ходника

увијек када ми се укаже прилика
што и није тако често
ја их читам и радо послушам

ипак морам да признам
истински пјесници су најбољи мртви
сабрани у књигу увијек су при руци

за живота су некако троми и мекушци
знају истине и посједују рјешења
а не усуђују се да напусте своје
сигурне пужеве кућице

и да будем искрен помало ме љуте
истински пјесници

знам да пишу а изгледа као да ћуте
као да им је свеједно
што остајемо обезглављени
и изгубљено лутамо по вјетрометини

сасвим сами и препуштени
творцима мутантима тим грлатим
словослагачима и стихоклепцима
из велеграда
који подижу револуције и сумануто
јуре за књижевним наградама

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Петар Матовић: Жена на Тасосу

Мирослав Б. Душанић

Жена на Тасосу

Стоји на крају копна сама предана
раслојавању плавети: море и небо без
бокова на фотографији. Слани су ветрови
под косама и хаљинама. Чујем тела
белих змија како ломе суве травке,
како сикћу на врелом камењару.

Посматрам је са леђа и никад неће
сазнати јер сада је далеко од кошмара,
од непоменица: мамим их на себе
као на њу. Благословен је тај ваздух
што је одваја од стварности. У име снова:
обичних, неозначавајућих и лековитих.

Петар Матовић

Мирослав Б. Душанић

Небојша Деветак: Где су сада наше љубави

Где су сада наше љубави

Наше љубави, где су сада наше љубави
Пред овим зидом
Што сваким даном постаје све виши
Ускоро га ни анђели неће моћи прелетети

Сада се плашимо и малих нежности:
Ружиних пупољака
Ветра у таласима језера
Капи росе на листовима багрема
И речи
речи поверења и утехе
Разнежених топлотом дланова

Где су сада наше љубави
Кад је сумња ушла кроз наше капије
А кроз отворене прозоре
Одлазе прећутане прељубе

Улазимо у самоћу постојања
Из које као из презреле оскоруше
Навире чедност златне месечине
И младалачка бистрина долазеће зоре

Ето, ту су, у заспалом лишћу сећања
Наше бивше љубави

Небојша Деветак

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Поглед иза чахуре

Поглед иза чахуре

често сам будан
превише размишљам
дијаспора је пуна наде и илузије
има своју властиту густину
и све ми се у глави окреће

ко сам ја

да ли је ова тмина
у изнајмљеном стану у егзилу
тмина отуђења

што ми не склопи очи
зашто ме мрцвари

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Peter Pongratz

Peter Pongratz

Мирослав Б. Душанић: Проблем

Мирослав Б. Душанић  

Проблем

нашао сам се

у безизлазном положају

у бесмисленој потрази

за кључем

прохујалог времена

све ми стазе

у коров зарасле

како сада да идем даље

ни ријетки сунчеви зраци

ни облаци у мени

усамљени и намрштени

не нуде одгонетку

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Марија Чудина

* 21. новембар 1937 - † 25. септембар 1986

***

Док се одлази нитко не пита камо се одлази,
али послије ће се питати, послије ће се питати,
послије, послије,
кад носталгије процвату из обрнутог смисла цвијета
што се не даје никоме видјети,
послије ће се питати сањајући о ономе, што је било у зору,
што је било у сумраку, у души која самује на жутом окну,
сањајући, кажем, сањајући овако као што ја сањам
између два болесна уздаха и једне бесмислице свијета.

Јест, сви који одлазе одједном ће се питати као ја,
да, кажем, сви, сањајући сјај хостије 

и дјетињства с фотографије,
и мале мраве, који вичу с врха небодера,
сањајући угасле вулкане, мјесечину, која жудњом вара,
сањајући послије свега своју превару 

како блуди између киша,
кажем, сви, сањајући један брод 

и једну легенду о пустињи,
сви ће се питати овако као ја,
не вјерујући више тајнама осмијеха, 

што се крије иза олтара,
не вјерујући више болу гроба 

који се ископан некоме враћа,
не вјерујући као ни ти као ни ја,
сањајући само жалост,
што симболима њежности почиње самоубиство,
јер не хтједе нитко да о њој више пјева,
ал зато ће се сви морати једном питати,
питати зашто су отишли, питати овако као ти, као ја,
сањајући на неком плочнику, сликовницу старе вечери,
и зелену траку плијесни на бедрима 

и још не вјерујући, као ти, као и ја,
сви ће се једном нешто тајанствено и дуго питати.

Марија Чудина

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Козметика

Мирослав Б. Душанић

Козметика

о грешкама обично не говоримо
као да их никад било није
и учинили нисмо
као да их нема

а жалимо се када пада киша
и страховито вјетар дува
као да је то нешто ненормално
и особито

уздамо се у моћ изречених ријечи
и укоричавамо их с убјеђењем
да живот и вријеме
чврсто држимо у шаци

машта може свашта

о како (се) дивно лажемо!

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Јованка Стојчиновић Николић: Стрепња

Мирослав Б. Душанић

Стрепња

Запутим руке према себи
И дланове лагано полегнем
Посред срца и почињем у њих
Уписивати душу ситним
Откуцајима заробљеним у тијелу

У траговима између нас
Трска понавља дрхтање
Складно распоређено у међупростору
(У који нико осим мене
Већ одавно не залази)
Из којег узимам снагу
Кад ми се укаже прилика
Па одатле из себе
Човјека настављам
И стрепим за његов живот

Јованка Стојчиновић Николић

Мирослав Б. Душанић

Поводом Вашег рођендана
Најљепше жеље
Од Земљака
Који Вас увијек радо чита

Стојан Богдановић: Судбина

судбина

а кад смо стигли до црне рупе
судбина мало се измаче погледа ме
изкоса поразмислила је
као црна змија која је сваког пролећа
излазила из пукотине на нашој кући
из оне црне рупе меркала је миша
ту одмах испод стола
само брк да помоли

последице осећам и данас
боле ме ноге и руке
боли ме време

а судбина весело маше ми
коњским репом

Стојан Богдановић

Пјесма је Ваша, фотографије су моје 

Уз најљепше жеље за добро здравље 
И читко перо
Срећан Вам рођендан 

Судбином Ваш 
Мирослав

Разговор

Нико није захватио свет
колико је хтео и колико могао,
а и чему?

Веселинка  Стојковић

Нада ме није напустила, иако ми је
поглед често замућен а видици сиви.
Још увијек тражим боју...

Мирослав Б. Душанић

 

Шетња је песма за душу, за тело.
Из шетње се доноси песма, боја.

Веселинка  Стојковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић