Јован Јовановић Змај: НОЋ

НОЋ

Рујна зора јесте лепа,
А данак је радост права,
А вечер је тако мила —
Ноћу ваља да се спава.

Ал’ ако се кадгод из сна
Ти пробудиш, с одра скочи
Па погледај кроз прозора
Дивну слику мирне ноћи.

Ти погледај ћилим ови,
Ким нас ноћу Бог покрива,
Трудна тела душа чиста
Да што слађи санак снива.

Нагледај се те милине
Па се диви вишњој моћи:
Богу зоре и вечери,
Богу дана, Богу ноћи.

»Невен« 1881.

Јован Јовановић Змај

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Џек Фулбек: БОМБАРДОВАЊЕ & ЕМИГРАНТИ

* 19. децембар 1916  † 25. децембар 2011

БОМБАРДОВАЊЕ

На шта одговара
бомба која експлодира
и њена глупа индиферентност
и безличност?

Да ли име произвођача,
као на конзерви кукуруза, или графити
радосних испоручилаца
употпуњују карактер?

После детонација
преживели се крећу као месечари,
међу њима мајка, хода
као по навици, празног
погледа, носећи
у наручју
дете, своје дете, јединче,
које штити у рукама
као отац у Гетеовом Ерлконигу.

Да ли зна
или неко треба да јој каже
да ће морати да га напусти,
дете је мртво.

Џек Фулбек

ЕМИГРАНТИ

Као Американци, ми смо сви мешанци
џукци сваког сношаја,
дестилисани од њиховог трајања.

И то је наша слабост.
И наша снага.

Џек Фулбек

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Mирослав Tодоровић: МОНА ЛИЗА НА ЗИДУ ПУШНИЦЕ

МОНА ЛИЗА НА ЗИДУ ПУШНИЦЕ

На дашчани зид пушнице коју је отац саградио за сушење меса поставио сам изложбу. После очеве смрти и она је занемела, заборавила све мирисе, утонула у тишину.

На зиду празна флаша од апатинског пива, празна флaша од вискија Балантајн, на средини већ поцрнелих дасака гоблен Мона Лиза у позлаћеном раму. На зид од већ поцрнелих букових дасака прикуцао сам и себе: моје књиге песама „Земаљско и небеско“ и „Потоња верзија“. Пробио сам ексером књиге као што су Исуса на крсту разапели.

Лети наслањам на зид, да се одморе, косу, виле, грабуље, мотику... Окачио сам и брус за оштрење косе, два грабова штапа туна прислонио. Придодао овог пролећа и штап од крушковог мадљара. Композиција налик на песму која ми је у видном пољу док седим за столом под смреком. Песма без речи са цвркутом птица. И грактањем гаврана.

Посматра стари Љубе моју изложбу.

Чуди се, пита: — А женска? Шта ти је ? Мисли, на Мона Лизу.

Одмахнем руком. Осмехнем се.

Осмехне се и он. Намигне.

— Лепа је, каже, ако. Али не треба да је свуда качиш.

Прође зима, однесоше мразеви Мона Лизу, осташе само књиге на брвнима. Да бледе и тамне. Још их држе већ зарђали ексери.

И штапови висе. Чекају.

На мој сто слеће сеница. Ветар хуји понад брда. У јесењој тишини док се све смирује ја у мојој инсталацији видим како се и живот у виру мисли и јесењих боја стишава. Шапуће, шушти у сувој трави...

Јесен , 2013.

Mирослав Tодоровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Растко Петровић: СЕТА

СЕТА

У ничанском парку, сред лета
Докле са грања капље сета
По мутној бари плови лабуд;
По тамној бари плови лабуд,

Али његово перје блиста,
И његова су прса чиста,
О! Јадна, тужна, бела птицо;
О! Усамљена, бела птицо,

Што стрпељиво кружиш по води,
Да л’ сноваш извор у слободи,
Крај ког богови беху млади,
Крај кога љубавни беху јади?

Али богови већ су стари
А лабуд кружећ’, сам, по бари,
Вај, ћути, к’о ја у животу,
И плови, к’о ја по животу:

Не огледајућ’ се сред лета,
Докле са палми капље сета,
Али кад једног сванућа
Крикне пун врелог надахнућа,

Умреће. А крик ког’ из груди,
Тргнуће мржња наспрам људи,
Одјекнуће у мојој души,
Зазвониће у мојој души.

1917

Растко Петровић

Мирослав Б. Душанић

Гордана Симеуновић: ФИОКЕ

ФИОКЕ

Потребно је повремено средити фиоке.

Колико је сувишних ствари у њима!
Ствари без вредности.

Оних које буде лоше емоције.
Или их уопште не буде.

Побацај тај лом.

Сложи своје драге ситнице,
утешитељке разгледнице.

Направи простора за неке нове

ломове и разгледнице.

Гордана Симеуновић

Фотографије: МирославБ. Душанић

Светислав Стефановић: Два сонета из 1916. год.

* 20. октобар/01. новембар 1877  † новембар 1944

СОНЕТИ СТРАДАЊА (УТЕХА)

Седимо неми украј ватре пусте,
ја и туђинци (смем их тако звати,
туђи су сад ми: деца, жена, мати),
вуку се крај нас тромо масе густе

око мртвих људи и стоке и кола
Иза нас ропство, испред нас изгнанство;
и пут што води у мрачно пространство
измеђ две туге, две коби, два бола.

И воде ћуте испод мртвих вала;
тишина ноћи у њих се унела.
Тад, ко да се лепота сва обнажи,

небеса сва су чудно заблистала;
облива све ко мађија нека бела,
што болна сама све болове блажи.

1916.

Светислав Стефановић

 СОНЕТИ СТРАДАЊА (ПОБЕЂЕНИ)

Једва вучемо већ удове мртве,
ни снова нема, леже сатрвени;
туђинци неки са мном; удружени
случајем патње, иронијом жртве.

Ћутимо; шта би говориле сени!
Ни сени нисмо оног што смо били,
Ко санта леда у мозгу нам мили,
свест: побеђени, ми смо побеђени!

То кажу наше горе остављене;
то кажу наше душе изгубљене;
то каже Ибар вукућ воду мутну

љутит у ропство. – Мрке ћуте стене,
ко мртве страже још не прегажене;
по каткад јекну, ил’ бесом шкргутну.

1916.

Светислав Стефановић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Расул Рза: (Живот)

* 19. мај 1910  † 01. април 1981

***

Желео сам да мој живот
попут платана буде.
Живот,
који никога мучити неће,
који се никада жалити неће,
који ни пред ким главу погнути неће,
живот,
који ће бити частан у свом успону
и стрпљив у свом паду,
један живот људски
човечни живот, човечни.

Расул Рза

Радивој Шајтинац: БЕКЕТ ЗНА О ЧЕМУ ЈЕ ОВДЕ РЕЧ

БЕКЕТ ЗНА О ЧЕМУ ЈЕ ОВДЕ РЕЧ

Шетња, застој, пауза одломак
Сред густих изданака, шибља и траве
Птица у тренутку у ком пева
Вита и тамна, све дрхтавија
Неће је певајући издржати крхки ослонац
Знам како јој је.

Не види ме и не чује
Она радосна
Ја присутан
Не зна како ми је.

Тај (старопеснички) кликтај
Расипа се у овом простору
пуном изненадних мрва слободе
пресијава се ко срча
без потребе за описивањем
и објашњењем

не завидети птици
која чини, ужива и траје
пева најлепше
недостижно,
призивајући самоуништење.

Радивој Шајтинац

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бојан Јовановић: СЛЕДЕЋИ ЖИВОТ

СЛЕДЕЋИ ЖИВОТ

Одмако сам
преосталим залогајима.

Одбацио подеране ципеле,
исцепане кошуље.

Заварао траг и
околним путем кренуо
до поновног рођења.

Сувишним именом
назван је спас у нагости
да би се покрио стид.

До највише белине
која одбија речи
допирем и одавде.

Са освојеног врха
котрља се око
до непрочитаног длана.

У његовим досадним борама
налази разоноду.

Бојан Јовановић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Тодоровић: ЈУТРО СА СТИХОВИМА

ЈУТРО СА СТИХОВИМА

ЈУТРО са стиховима древног песника
Изгрева у светлости Остреша
После толико векова чујем Глас
Из титраја зрака што на лист овај пада
Васељену стиха обасјава

Препознају ме његови стихови
Као кад се пријатељи у непознатом сретну
Обасја песма као што у ноћи лампа
Виделом испуни сакралну тишину празне собе
А тишина огласи у сећању
Цео живот на трен заискри
Кано свеће пламичак у причи о томе
Залелуја

Зна ли тај древни песник
Да читам његове стихове
Није ли он сада ветра шум
Лист што помера се сенка што на књигу пада
Вечности причу
У видело јутра овог уписује

Читам стихове древног песника
Гледам излазак сунца иза завичајних гора
Из крошања цветних разлеже се пој славуја
А живот се цео претвара у трен песме
Кано свеће пламичак у причи о томе
Залелуја

2003.
(Спрам расутих звезда, 2006, 2007)

Мирослав Тодоровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јован Зивлак: НАШЕ СУ РУКЕ ИСПРАЗНИЛИ

НАШЕ СУ РУКЕ ИСПРАЗНИЛИ

Зашли су по пољима
Стуштили се низ улице
Запосели тргове
Упали у наше домове
Нахрупили у школе
Наднели се над наше обале
Опколили наше цркве
Ушли у испразне биртије
Уз зид нас притерали
Наше руке испразнили
Наше достојанство погазили
У наша срца унели стрепњу
Узаптили наша имена
Очеве од деце одвојили
Дечаке у колоне угурали
да очевима и браћи срца изгоре
Немошћу су прекрили наше дисање
покору смртну су у наше речи
У наше погледе
унели
И ми корачамо
Низ падине таме
Ка обалама стикса
Ка долини мртвих
Ка нашим настојатељима
Ка очевима очева наших
Који нас гледају и не могу
Да познају да ли ико памти
Овакву смрт
Од које ми страдамо

Јован Зивлак

/Преузето из ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ, Год. 188, Књ. 490, св. 4-5; Нови Сад, октобар-новембар 2012./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Биљег

Биљег

Aко те подведем да видиш како
изгледа иза сцене, ти више нећеш
пожелети да гледаш представу!
                                Бора Станковић

Заокупљен бригом о здрављу
Путујем самотнички и неуморно 
Као проповједник кроз пустињу 
У потрази за првобитним језиком

Судбина је то моја — Карцином
Моје проклетство

Поетски невино иза завјесе 
Мијешају се моји планови 
Гомилају силе мрака и уништења
Мрсе конци у рукама богова
Као некада Одисејево прогонство

А ја као и он — Наг и обиљежен 
Сновима и покретним сликама
Скривам се у сјенкама у амбису
И плачем у мукама — Кришом да
Нико не види и да нико не чује 
Вапај и бат корака утиснут у душу

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Радомир Продановић: Звоно

* 07. август 1915  † 16. април 1944

Звоно

Небо је сковано као звоно златно.
А земља од туча обешено клатно —
брује олује.
Ветри кроз раскуштрене косе прохује;
челом дотичемо недро висина,
прстом размичемо звеку модрина —
заглушио је свако свог слуха тон.
И дозивамо с глухи са звоника
и гледамо се слепи са видика,
неком руб звона туч угиба —
појасом плавим по зраку шиба
помамљен звон;
те ухом нашим брује олује
у златно небо —
кад срце туче о тврдо ребро
безгласно бим, безгласно бом.

Радомир Продановић

Погинуо са супругом Милицом и сином у априлском бомардовању Београда (1944.)

Раде Драинац: Родни брег

Родни брег

На песковитој падини нишу се тује;
Под њима бујни мравињаци,
Често, овуда, нечујни кораци
Глувих ноћи до колена газе,
А који пут, кад дуну олује,
Зеленом долином, све до планинског ждрела,
Глас неке кобне птице зору помрачује.

Неки крупан, црвени цвет
Расте испод мрких сеника,
Као кандила шумском богу.
Са тог сам брега, давно, одлутао у свет,
Те не знам дал и још у којој брези живи слика
Мог прозеблог детињства,
Светачких и босих ногу?...

Раде Драинац

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Душан Васиљев: Жице

Жице

Пут нам је свима у болу исти,
ма се ми како звали:
бели генерали
или црвени екстремисти.
Видик нам је сив од жица,
и небо је сиво,
и душа је сива
у валу смрти, тифуса, падавица.

Нећемо у смеху подићи главе
ако се над нама бели ждралови јаве,
наш ће осмех за њима да се вине
у недокучне, слућене висине.

И кад нам над главом затутњи,
и заљуља се небо, и сунце, и жице,
не можемо да одолимо тешкој, крвавој слутњи,
и гледамо преда се нетремице.

О, боље да смо презрени у стиду
пали на неком непрекорачивом зиду.

Пути су нам сада од бола и беде сливени,
и жице нам погледе у небо крате.
Људи су у нама дубоко, дубоко скривени,
и не могу,
не могу,
да се врате...

Душан Васиљев

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Милош Црњански: На улици

На улици

Кад светиљке сину
и улице пођу у висину,
у тами стојим ја
На свему што дође
мој осмех засија.

Нестану боли окови и лаж,
од мог погледа зависи сва драж
свега што прође.
Жене пролазе и облик губе,
смеше се, па ми приђу да ме љубе,
а ја им нову сенку дам.

И док тио замагли ноћ
улице пуне сени,
ја имам неба безграничну моћ,
сви боли света скупе се у мени.

Ко цветићи бели са месеца
рађају се по улици деца.
Од осмеха мог умире дан,
и сваког кога погледам
стиже моја судба срећа и ан.

Кад махнем руком неотице
нове звезде сину.
Тад сјајан тужан цео град
личи на моје лице.

Сви иду у небо да ме виде
по улици звезда и сребра.
Ја стојим распет сам на зиду,
а Месец ми благо пробада ребра.

Милош Црњански

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Никанор Пара: Оно што ја журно требам

Оно што ја журно требам

јест каква María Kodama*
да се побрине за библиотеку

некога тко би пристао да се фотографира са мном
да би прешао у потомство

жену женског спола
која не би подцјењивала наше trav’ler checks
златни сан свих великих креатора

што значи какву запрепашћујућу плавушу
којој се не би гадиле боре

ако је икако могуће из прве руке

или можда какву ватрену мулаткињу
не знам јесам ли довољно јасан
част и слава ветеранима шездесет и девете!

вријеме не пролази
с каквом младом удовицом на обзору
ријешени су сви проблеми

лијес задобије наранчасту боју

па чак и трбушни болови које изазивају штокхолмски академици
нестају као пријеђени руком

Никанор Пара
____________________________________________________

* María Kodama, изузетно лијепа жена, кћи јапанског архитекте, је „жена женског спола“ коју је Борхес (Jorge Luis Borges) оженио неколико дана прије своје смрти (Женева, 14. јуни 1986.)

Фотографије: Мирослав Б. Душанић