Мирослав Тодоровић: ШУМ ЛИШЋА

ШУМ ЛИШЋА

СТИШАВАЈУ се зрења боје
Као река што ушћу се примиче
У рују небеском сунце залази
Тама румен плави тишина све јаснија
Ноћни све је пејзаж са звездама понад

Али то је један из низа призора јер
Има и других листова те чудесне књиге
У којој на истом таласу бродимо и тонемо
Капи што светлост су ових речи
До чијих врата још не стигосмо

Срећом живот је само ветра дашак само
Прхут тичијих крила у шуму лишћа шапут
Онај шум лишћа што и твој живот исписа
И сада старац затрепериш
Док све слушаш склопљених очију
Као што штропот земље мисао живих изоштрава
После свега залазак сунца као потоња песма
Мотриш је и светлиш дашак ноћни тек

Празна тишина давно напуштених кућа
Без иједног гласа с талогом некадашњих гласова
Друга страна светлости Оно што не чујеш
Оно што те гледа из свега уста земље
Око неба у речи без дна
СТИШАВАЈУ се зрења боје

Мирослав Тодоровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: У нашој осами

У нашој осами

Сатјерали нас у кавезе
Без разлике — Буновне
И бунтовне
Засјели нам на вратове
Нахушкали црне птице
Да зобају наше снове
Наше душе расчерече

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Александра Мариловић: СЕДАМ ЧАША

СЕДАМ ЧАША*

Јер вријеме је близу...
A видјех:
Жену пијану
С рукама
Прљавим
Са језиком
Ћопавим...

Увис, високо
Дигла је чашу
Смрти својој...

A живот посрче
Гутљајем једним!

И видјех
Koшпа обична, празна;
Без сјемена и језгра...

Роговима сопственим 
Избодена
Сопственим ријечима
Изгажена
Завезана у себи
У празнини својој
Заувијек од себе
ПОРАЖЕНА

Александра Мариловић 
          
◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊

* Пјесма садржи тематику  o „блудници из Откровења, тајну жене и звјери...“

Фотографије: госп. Сувајац

ПОКЛОН ОД САРЕ

Данас ми, поштом, од млађе кћерке стигла изузетно дивно урађена антологија „Нова проза из Шлесвик-Холштајна“ (Neue Prosa aus Schlesvig-Holstein).  Формат књиге је А4, модеран дизајн, тврд повез са ланеним платном (Original peyer, princesse Leinen) и уграђеном бијелом врпцом за обиљежавање страна, страна 156, двобојна штампа, високо квалитетан  бијели, без примјеса дрвета специјално испеглан папир (Original FLY Weiß spezial geglättet 1,2-faches Volumen 130g/m²)… 

Књига је изашла у едицији „Књижевне куће“ из Кила (Literaturhaus/Kiel – у којој је моја кћерка запослена) и у њој су представљени аутори новије (млађе) прозе ове сјеверне њемачке покрајине. Предговор за књигу је написала моја кћерка. Она је са др. Волфганг Зандфуксом (Dr. Wolfgang Sandfuchs) и издавач ове антологије. Књига је свјеже штампана (јануар 2016.) у издавачкој кући Лумпетер & Лазел – Ојтин (Lumpeter & Lasel – Eutin)…

Објављивање овако модерне књиге подразумијева и улагање извјесне суме новца. У овом случају донатор издања је био Ротари клуб Средњи Шлесвик (Rotary Club Mittelholstein). У слободној продаји цијена антологије је 14.80€. Јавна презентација ове антологије је 14. априла 2016. у 19:30 часова (Literaturhaus Schleswig-Holstein e.V.)

О овако квалитетној књизи остаје ми/нам само да сањам/о...

кликни: Neue Prosa

Мирослав Б. Душанић: Отмјеност

Отмјеност
У знак сјећања на тетку Нетку (Нену) Душанић

       Боже
       који си ме до овога часа довео невидљив
       води ме и даље концу мојих жеља
                                                    Антун Бранко Шимић

Тог поподнева пронађене су још неке женске ситнице
Руж за усне пинцета маказице пудер четкице

Сједила је отмјено са огледалом у крилу и уљепшана
Очи су јој биле широм отворене
И ништа није наговјештавало да се догодила смрт 

Умрла је огледајући се у огледалу
Изоштравала је обрвице у предјелу с дивљим ружама
Највјероватније свјесно посљедњи пут

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Перо Васлић

Мирослав Б. Душанић: Пропадање

Пропадање

Драги С.
Све се обрушава 
Пропадању нема краја
И простор око олтара
Населила трулеж… 

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Пјер Матје: КАТРЕНИ О ЖИВОТУ И СМРТИ

Pierre Matthieu, ou Pierre Mathieu

* 10. децембар 1563  † 12. октобар 1621

КАТРЕНИ О ЖИВОТУ И СМРТИ

Рођени да мремо и мремо рођени
да бесмртни живот најзад упознамо:
стог смрт пре нег живот волети морамо,
јер од смрти смо смрћу ослобођени.

*
Свет је једно море; а галија живот;
време је хридина; нада, лука веља;
срећа, то је ветар; силна бура, жеља;
а човек робијаш ком смрт је врт сирот.

*
Време је к’о ветар, к’о бујица тече,
пролази и шта ту спречити га сме;
мни, ваљајућ ко зна какве патње вечне,
да престав да живи престаће да мре.

*
Као зора, смрт је заточница дана
где сунце без станке и заласка блиста:
неће се залутат кад је светлост знана;
ко иде по дану ноћ му неће ништа.

Пјер Матје
/С француског превео: Коља Мићевић/

Фотографије: госп. Сувајац

Мирослав Б. Душанић: Јутарња кафа

Јутарња кафа

Ослушкујемо нагомилану тишину
Немоћни да било шта учинимо — 
Наши пријатељи свакодневно нестају 
Уђу у ноћ и не појаве се у новом дану
А ми их ишчекивали на јутарњу кафу

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Савко Пећић Песа

Леонид Латињин (Леони́д Алекса́ндрович Латы́нин)

* * *

То живот налеће као ветар,
Чупа кров и баца у таму,
Као што мени нема места на свету
Чак ни у властитом бедном дому.

Шта сам ја у овој удољици,
Шта остављам на досадној земљи?
Мрве мисли у убогом глаголу...
Мрве угља у белом пепелу...

И још — лагано паперје
Неприметне сени што вене
Мутно, мутно, уморно и глуво.

Је ли то жена или старица
Мени шапнула у отворено уво
Безнадежно и брижно: Не...

2000.

Леонид Латињин

/Преузето из КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, Лист за књижевност и друштвена питања; година LXV, број 1209 - 1210; Београд, јануар - фебруар 2013. — Пријевод с руског: Љубица Милетић/

Сара Душанић

Мирослав Лукић: КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ

ЈЕСЕН. КРАЈ ДРУГОГ МИЛЕНИЈУМА

Куда хита та далека плима
кроз тмасти мрак? Гони ли је судбина?
Бубрези знају све тајне. Приближава се у налетима
Вера и Нада, радост, лепота дубина

— вирова плавих и зелених хоризонта, неба.
Крошње топола позлаћене;
бакарне крошње, трешања,

шире се као репови пауница
панорамом, као толике љубави неузвраћене.
Гране су се пожелеле вешања.

Рећи Истину сваком лицемеру у брк!
Може хиљадугодишњи пљусак — талас
памћења, што у даљини прелази у трк.
Сомове у мраку лови стрпљиви алас...

*
Како да препознам завичај, поднебље?
Лепота нема везе са нагонима примитиваца.
У служби нечастивог нашли су ухљебље —
најгори, најподмуклији, затупљених живаца.

Неће ми рећи ливаде, кора стабала, корал
спрудова, белуци, осанули вечни Пек,
опустошене њиве, безуба уста, наборана лица

крај каквих пањева и стрвина проведох век,
шта је вечна друга, непозната Србија, идеал?
То знају само бакарне крошње, златне, вечерња измаглица.

Јесени прелепа, постоји један кошмарни свет
над којим влада још ужаснија, паклена судбина.
Несрећом је задојен, ружан, још неописан, проклет.
Обувен у олово азијатских и руских чизмурина...

(5. новембар 2000. године, у Мишљеновцу)

Мирослав Лукић

Виктор Полешчук: ЕПИТАФ ЕМИГРАНТУ

ЕПИТАФ ЕМИГРАНТУ

Ја, један од најлепших људи
за које је знала само Русија XX века,
умро сам.
И још једном, умро сам, ако неко мисли да сам остао жив.
А ако и поред тога неко још у себи мисли
да сам на некакав загонетан начин остао жив,
онда ћу умрети заувек.

Виктор Полешчук
/Пријевод с руског: Никола Вујчић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Димитрије Николајевић: КАД УМРЕ ЧОВЕК

КАД УМРЕ ЧОВЕК

Зар могуће то: Умре човек, више га нема!
До јуче био са нама, на њега и са њим
Сви смо рачунали. А остала тек дилема:
Можемо ли и како се помирити са тим?

Хеј, није то било ко и макар шта, већ човек
Од мисли, речи и дела, онај иза кога
За један живот свак’ сиромашнији остаје,
А са њим к’о и себе да имасмо на претек!
Зар никад да не пружи руку, крочи му нога;
Ил’ се то с победама дослухују издаје?

Да, знамо, све се мења и ништа вечно није,
Ал’ кад умре човек засузи чак и камен,
А тек душа? Сви губимо, само бестрагије
Ништавилу принесу још један згасли пламен.

Димитрије Николајевић

Фотографије Цркве Покрова Пресвете Богородице у Растуши: госп. Сувајац

Мирослав Б. Душанић: Смрт

Смрт

Драги С. 
Ја имам довољно вјере
Мени је потребна сумња
Сумња у смрт

Мирослав Б. Душанић

И смрт је стара варалица.
А време те зезне док трепнеш!
Године, пусти године,
Важни су моменти.

Хм, заборавио сам,
Да ли је и она момент?

Стојан Богдановић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Луис Мекнис: Двије пјесме

* 12. септембар 1907  † 3. септембар 1963

ВЕЧЕ У СОБИ

У овој соби вечерас ни комешања, ни журбе;
Свилено сенило петролејке прозирно је,
И кроз шум часовника други шумови доходе
Провидни кô сенило, кô хаљина девојке.
Ни набора, ни прегиба који би узнемирили простор;
Стаклене ресице сенила водопаду летњем наличе,
Кô инсекти у августу који се над покошеном травом роје
Пламичци се преплићу и нестају, разгоревају и трну и нестају.
Воли, тихо модро венчање неба и мора,
Ил’ модрим велом овијену Мадону која исијава одсутност,
Гледај, та Мадона засењено светло трне
И руком која умирује уснулу милује ноћ.

1927.

НА ОВОЈ ОБАЛИ

Стропоштавајући се на ову обалу бедем мора
Свој пијани мрамор стреса
Сред веселих галебова.

Ове вазда мрвљиве зидине, што дробе све,
Ништа не може описати
Ни на који начин.

Зато, излетниче, од мора се окрени, пинијама пођи,
Страхотно безумље тих таласа заборави
И улазећи у аутобус весео буди.

септембар, 1932.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић