Мирослав Б. Душанић: "Lyrik - Lyric

недеља, 3. јул 2011.

König von Wimbledon: Novak No. 1

НОВАК ЂОКОВИЋ

субота, 2. јул 2011.

Miroslav B. Dušanić: Dem Schicksal ergeben

Dem Schicksal ergeben

So kalt

So hart

So wirr und bunt

Furcht und Leiden

Selbst die Götter

Sterben heute in Serbien…

In dieser Dunkelheit

Die Wege unbewegt

Die Lust auf die Reise

In mir erlischt

Jetzt werde ich nur im Traum
Die vertrauenden Hände küssen…

Miroslav B. Dušanić

петак, 1. јул 2011.

Anonymus: Mundus vergens in defectum

Mundus vergens in defectum

Mundus vergens in defectum,
Casum probans per effectum,
Se fallacem exuit,
Nam remota fraudis arce
Nos delere, vi vel arte,
Quod iam patet, astruit,
Et dum hiis se applicat,
Quod explicit, explicat.

Mundus florens diu pace
Iam accensus belli face,
Gallia premoritur,
Et iam navis, mari data,
Portu carens, desperata,
Procellis concutitur,
Et confracta turbine,
Non eget regimine.

Anonymus (13. Jahrhundert)

Welt neigt sich und schwindet

Welt neigt sich zum Untergang,
Fällt tatsächlich, wie man sieht,
Zeiget offen sich als trügerisch.
Denn nun ohne Trügerei,
Will sie uns mit Gewalt und List
Was ein jeder sieht, zerstören.
Und indem sie sich darauf verlegt,
Macht sie klar, dass es zu Ende geht.

Welt so lange blüht im Frieden,
Brennt schon durch des Krieges
Fackel. Gallien stirbt zuerst.
Und das Schiff im Meere
Ohne Hafen ganz verzweifelt
Wird vom Sturm geschleudert
Und zerbricht im Wirbel,
Braucht kein Steuer mehr.

Anonymus (13. Jahrhundert)

Film: „Der Untergang“ (2004) v. Oliver Hirschbiegel

The world declining into ruin

The world declining into ruin,
proving by many signs that it is collapsing,
exposes its deceitfulness,
for now in the distant citadel of fraud
it devises our destruction
by force or guile, as may now be clearly seen,
and while striving for these ends
it reveals how things will finish.

The world flowering long in peace
is now kindled by the torch of war.
France perishes before its time,
and now the ship, put upon the sea,
desperate, lacking a haven,
is battered by storms,
and though broken by a whirlwind
yet it does not lack guidance.

Anonymous (13th century)

(English: © by Christopher Page)

среда, 29. јун 2011.

Радомир Д. Митрић: Досезање Суматре

Радомир Д. Митрић

Досезање Суматре

У мрклој гаснемо ноћи, бездомни,

бескрајно тужни и одвише груби

од стихија рата, обречени суштаству,

аркадијски снени, иноплемени,

слутећи како преко пољā,

ангелоусрдни допиру гласи,

безмерни, предати ветру исконском,

који наше мијазмичне душе, у житу

заспале, позивају на узгон, горе,

ка врховима суматраистичких планина,

катарзичном послању, што нас сабира

у Књигу Постања, којег заслужујемо,

тек када пронађемо смисао речи,

раздешених у унутрашњем небу,

растворљивих у ономе после, увек.

Радомир Д. Митрић

уторак, 28. јун 2011.

Косовски потпури

© by Gumabelt 2011

четвртак, 23. јун 2011.

Мирослав Б. Душанић: Драма у нама

© by Сузана Донословић

Драма у нама

Негдје с јесени у раним деведесетим

Нестала су лица која су красила

Наша свратишта

Сада у предјелима непознатим

У предјелима далеким

Осамљени

И у сопственом тијелу заробљени

Испијамо дан по дан

Ноћ по ноћ
Молимо тишину за њих

Молимо тишину за нас

Мирослав Б. Душанић

Објављено: БДЕЊЕ, Часопис за књижевност, уметност и културну баштину; год. XIII, бр. 45/46; Сврљиг, јул - децембар, 2015.

среда, 22. јун 2011.

Јасмин Исак ЛАТИЋ: Сопствена лаж

Сопствена лаж

Откад ми

Рекоше

Да три месеца имам,

Рачуне да средим,

Дугове вратим

И покајем се,

Ништа ме више

Не боли...

Идем пити,

Псујем к‘о кочијаш,

Не марим за реп

Који се за мном вуче...

Нити ме дотиче

Лавеж сеоских успијуша,

Које немају друга посла

Већ киселе купус

Тамо,

Где купусу место није...

Откад су ми

На чело крст

Урезали,

Црним мастилом

Од катрана тешка,

Не могу главу

На јастук перјани

Да спустим...

Поверовах

Да перје тихо

Убија...

И немам

Ни Ништа,

Ни Све...

И не знам

Дал' идем

Ни где...

Кад Језик је

Горак к'о

Бес,

Узак је

Покров за

Лес.

Откад ми рекоше

Да три месеца

Имам још

Кроз сузе се смејем

К‘о луд...

Ја имам барем

Зацртан пут

Куд не прати

Сопствена

Лаж.

Јасмин Исак ЛАТИЋ

понедељак, 20. јун 2011.

Мирослав Б. Душанић: Четири ријечи у затвореном кругу

Четири ријечи у затвореном кругу

степенице

у црвеном пастелу

судбина

недоречена

провалија

однекуд створена

празнина

за сва времена

о ријечи моје навикле на таму, уплаши вас свјетлост

свијеће на прозорском раму...

Четири откуцаја златка пангарића:*

пропуштам и допуштам,

одмотавам и замотавам...

прозор је дубок,

ноћ још више,

излетим у ноћ,

лирске параметре

да попишем.

овде доле

трчим драгој у загрљај.

тамо горе

већ сам умро и уплакан.

Мирослав Б. Душанић

* откуцаји пронађени, преузети и новоорганизовани, из збирке моја физика - златко пангарић / зрењанин : арт-пројект, 2006

Мирослав Б. Душанић: Запис о затварању круга

Запис о затварању круга

Упркос свему

Жудио сам ријечи Господње

У годинама тјескобним

И опорим као трњине

Умирао сам и рађао се

Свакодневно

Мирослав Б. Душанић

Fabian Tietz: Der Mensch hat keinen Hafen

Fabian Tietz

Der Mensch hat keinen Hafen

Wie seine großen Fliederklauen kratzen auf dem Asphalt ist blutgerinntes Leben verkommen zu einem Fleck aus alten Gerüchen der neuen wankenden Zeit in mir bröckelt der Teer aus hölzernen Regalen stürzen Bücher geben und nehmen seine Energie in meinem Kopf der Unzulänglichkeit vor dem was auf den Blättern an den aderlosen Ästen noch kommen mag ergebe ich mich diesem Fluss und erlasse alle Regeln der Konstruktion in diesen Zeilen deiner Hände.

Fabian Tietz

субота, 18. јун 2011.

Милован Крунић: Жар на длану

„Свет књиге“ – Београд (2009)

ISBN: 978-86-7396-201-6

Можда

Можда ће овдје, гдје сам усамљен

лежати град, гробље, језеро или шума.

То ће можда све бити једноставније

него што замишљам.

Можда ћу овдје, са неким прољећем,

да правим рукама вијенац

око твоје главе.

Можда од свега тога неће бити ништа,

него ће остати само ова пјесма,

помало себична, помало сјетна.

Можда?!

Милован Крунић

петак, 17. јун 2011.

Мирослав Б. ДУШАНИЋ: О медијима, лажи и умјетнику...

Egon Schiele - Selbstbildnis als Gefangener, 1912

О медијима, лажи и умјетнику...

Живимо у времену медијске ренесансе, када се информације множе као печурке послије кише и шире брзином комете... А опет не постајемо ништа паметнији, јер насједамо на старе опробане трикове и рецепте Великог брата: Више пута поновљена лаж постаје истина.

Да би смо у овом огромном океану информација разабрали праву од неистините, било би добро да не читамо најтиражније новине и магазине, да не пратимо најмоћније радијске и телевизијске куће, да не присуствујемо помпезно најављеним културним манифестацијама и масовним политичким скуповима...

Јер лаж жуди за презентацијом, она је лијепо упакована и сервирана, увијек улази свечано и на велика врата... Не бих никога да увриједим – зато Вас молим да ми за изречено опростите! – Гдје има пуно оваца ту су обавезно и вукови, а гдје су вукови ту крв лије несумице...

А како препознати истину, ону истину коју Братија и Велики брат сабијају у запећак и мишију рупу, оспоравају, понижавају, черече и тортуришу, на бајонет набијају, цензуришу... Како у поплави „многобројних истина и умјетника“, препознати истину и умјетника...?

Добар умјетник је увијек са једном ногом у затвору а другом у гробу. Он се креће ивицом понора, он је тај виртуоз на трапезу и неустрашиви ходач по жици, он је та „дворска будала“ која се не устеже „да пљуне“ истину у лице, он је кловн и док друге засмијава његова душа плаче, он је гутач стакла, чавла и пламена, јахач апокалипсе, вјечити путник, авантуриста, он је бескућник, он је ратник и сапатник и много, много више од тога... Он је од свих људи највише човјек.

Написано, не без повода. Свака сличност са медијима у једној „демократској држави“ на брдовитом Балкану, као и сличност са „голобрадом Братијом“ и њиховим Великим братом је намјерна.

Мирослав Б. ДУШАНИЋ

четвртак, 16. јун 2011.

Poetry in a Global Box: United Kingdom

Sophie Robinson

duet in darkness

1 –     violent pulpy mass, pale and silvery lines
          of normal life fading, the suggestive world
          in postwar thirst-o-rama thrall or sting of
          eyes against spine, surround me then – mark me
          badly on the supraorbital bed –

2 –                                              far from
          the passive transparency of parasites
          subacute feelers groping in my abdomen,
          a bitter turn or sensation with several
          points of pressure, I shall pamper your numbness
          with extending motions of my greasy jaundiced
          chest, damp heaviness of discourse weighing up
          our universal meat which glints in flashlight
          amelioration, weeping dialectically.

1 –     & encircling our implicated impairments,
          which we covet, our heritage of lovecraft’s
          abstract ideals on the mantle like a wornout
          star – gas & dust making us nauseous in our
          excess & I long to syringe the disturbed
          whites of your eyes with sugarwater, honey
          running from your nose in excitement you
          turn to me & vomit in a practical way,
          tired of running in this trembling weather,
          tongue ulcerated, rough as a cathedral wall…

2 –     emotionally erect, my night-eyes are
          exhausted, moans seep through in auditory
          fullness, you prostrate on the grass, covered in
          ants & stiff with cervical grief, a bright-yellow
          coldness clinging to everything vertical in
          lieu of anything happening.

среда, 15. јун 2011.

Miroslav B. Dušanić: Du mein oasentraum

Quintus Horatius Flaccus

Besiegt bekenne also, was ich sonst bestritt, ich Armer:
dass Sabinische Zaubersprüche das Herz erschüttern
und dass der Kopf zerspringt vom Marserzauberlied.
Was willst du weiter noch? O Meer und Erde, ich brenne,
wie weder Herakles, versehrt vom dunklen
Blute des Nessos, noch auf Sizilien im glühenden
Aetna die lodernde Flamme – du aber, bis als Aschen-
staub ich von mutwilligen Winden bin zerstreut,
glühst du, du Hexenküche kolchischer Gifte?
Welch Ende, was erwartet mich als Lohn?
Sprich’s aus! Getreulich werd ich die befohlne Buße tun,
bereit bin ich zu sühnen, sei es, dass du forderst
hundert Stiere, sei es, dass zu lügnerischer Leier
du mich singen lassen willst: „Du Reine, Keusche du,
wandeln wirst du unter den Sternen als goldenes Gestirn!“

[Das Buch der Epoden aus Horaz (Quintus Horatius Flaccus): Sämtliche Gedichte]