Бранко Чучак: Сузне очи препарираног тетријеба

Сузне очи препарираног тетријеба

Ловац је био у житу, ловац у ражи,
кад се у ловачком дому, огласио
као ловац у лажи.
Ловачки дом управо је Савез риболоваца,
што се види по капиталној младици, мањој
од слаткоријечивих горских очију.
Фишек за сачмару стајао је поносно, бок
уз бок са усхићеном удицом, облика шпанске
мушице, у стаклу насљедних диплома.
На копну се копрцао испљунити Јона, који
је малочас становао у киту.
Кријепе га задушним вином а
доводе га себи ловачким елоквенцијама.
Ловци и риболовци. У овој чекаоници за
бирање: или балзамовање или препарирање.
Сузне ли партеногенезе!
Шта то објеручке би тетријебу са зида:
пишти, плеше, перје лети, суза сузу сустиже,
низ лакиране тапете, све до командног
буковог паркета.
Да би се извукао ловац из жита, ловац из ражи,
да би се свезнадар, измакао из лажи, олети га
тетријеб: "Тако мора радити". Како по пријашњим
тако по данашњим експертизама. Онда је по
прописима, углас ће фишек и шпанска мушица.
Уз мијешано месо на жару придружи се и
опална куваричина наушница.
Ко год мора, том је, мора, тешко.

Бранко Чучак
/ПУТЕВИ - Бања Лука, број 2-3; 2007/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић (са изложбе талентованих ученика из Хилдесхајма)

Мирослав Б. Душанић: Вријеме свакодневно

Вријеме свакодневно

и ево више не вреба
не крије се и није тајна
наступила је збрка
и расплинуле се сјенке
међу њима је и моја

све је могуће –

живот и смрт су свуда
и све је рај или пакао
осмијех или страхови
крхко је огледало
човјек је и вук и јагње

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Наташа Андрић: ШТ(АФ)ЕТА МЛАДОСТИ

ШТ(АФ)ЕТА МЛАДОСТИ

Живот је као и савршен стих. Може да се преведе на безброј начина. Али стиху се јебе. И животу. Опраштам и себи и другима. Ем сам у пролазу, ем сам ту на кратко. Фора је у томе да кад год се жалиш на живот, он попизди и намерно буде још гори. Зато мораш тихо да се жалиш, да не чује скот. Децо, јесте ли прочитали лектиру? Немој да вас склоп реченица у старости пита где вам је младост била. Тачка је поклопац или чеп, зависно од тога да ли се у реченици нешто кува или слави.
Мртав гладан, мртав пијан, мртав уморан, мртав болестан... Човек заправо већи део живота проводи мртав, а онда се једног дана то само озваничи.

Наташа Андрић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Песмо моја

Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: Заварајте замор

Заварајте замор
(Писмо упућено М. Д., незнатно скраћено)

Не смете се предавати, немојте! Немојте!

Замор долази, али и одлази.
У тим часовима бивају песме,
кад долази и одлази замор.

Светлости душе
у тим сатима су најсјаније,
па оне виде што иначе не виде,
и песме им узму од тога сјаја
и знања које виде – да буду песме.
   
Градња усправља дах, али и одузима дах.

Ваше песме су велике светлости,
светиљке какве изабрани граде. 
Застаните мало.
Биће и хиљаду и хиљаду песама,
завичајних, свакојаких,
али се никада све испевати не могу.
Тако је од света и века.
Па чему журба и патња?

Одморите мало душу и од песама.
Песме ће Вас наћи опет.
Окрените се сунцу, ведрој боји,
пријатељској речи, листу, цвету, птици, дану;
заварајте замор, побегните му.
Цео живот је замор и бежање од њега,
будите хитрији.
Растегните време између заморâ!

Мала Госпојина - Лето Господње 2014.

Веселинка Стојковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Ристо Василевски: Кажа о Брани

Кажа о Брани

Мој пријатељ Брана Петровић,
јавља ми се дописницом,
каже, из болнице.

Песме о усправном животу
пише лежећи,
зури у сломљену ногу
обешену о чивилук,
готово о свод неба.

Замишљам ту слику:
немир се за трен умирио,
друштво се разредило,
глас бучни утихнуо,
грло постало суво –
сања “Шуматовац„!

Али, глава му остала бистра,
мада без своје друге једначине
– ноге која је носи!

Пише ми још:
– Дођи, буразеру,
не треба ништа да донесеш.
Само да поделимо
оно што нам ионако припада!

Ја, ипак,
спремам понуду,
хитам ка Београду.
У соби тој и тој,
њега нема,
нема га ни у другима!

То је знак
да више не треба да га тражим,
да морам знати где ћу га наћи.

И добро је што је тако,
јер само с тог места
можемо наставити блискост,
живот који ће нас бар негде одвести.

Свеједно да ли је то негде – смрт!

Ристо Василевски

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Лукић: ТРИ КАШИКЕ ПЕПЕЛА, ПРЕТЕКЛЕ (фрагмент)

ТРИ КАШИКЕ ПЕПЕЛА, ПРЕТЕКЛЕ

...Кад би и хартија мога новог живота била таква, као столњак бељи од снега, што га је мајка опрала и уштиркала уочи Славе, или бар од овог тренутка! Али, ја одавно пишем преко већ исписаних слојева.

КРШ НА СТОЛУ

Требало би да све средим, прво сто. Па да, чим се смркне и спустим завесе, наставим писање наставка. Хуји. Као да долази неко?
Мајка? Не...
Дуго гледам заједничку фотографију прадеде, прабабе и деде (као дечака у грађанској градској ношњи на крају 19. века)...
Та фотографија је вршњакиња овог стола на којем пишем...

ЗВЕЗДАНО НЕБО, ОКО ПОЛА ДВА

Опет сам писао Приповетку о...
Неколико сати. Изашао мало на веранду. Небо је тамноплаво и јасно, можда због снега?
Чинило ми се да испливавам на површину. Пробијао сам се кроз Превару и лаж. Како би ово небо и овај снег описали — Тјутчев, Борис Пастернак?...

САБЛАСТ ПРОШЛОСТИ

Да, прошлост је постала потресно реална; голица ноздрве као дим пећи која се пуши, непрестано пуши.
А напољу је мраз, прави мраз...
Звезде. Пепео и снег.

КОШАВА, НЕУСПЕХ

Почео сам да бркам и дане, толико сам обузет оним што пишем. Написао сам скоро стотину страница...
Сунце је зауставило кошаву.
Вас свет живи на веру и на аманет, тако сам и ја живео све док нисам напустио Београд...

БЛАГОСЛОВ

Напољу је сумрак и веје ли, веје, веје — Божји благослов (тако ја зовем снег).
Кошава хуји — повратила се...

КРАЈ СВЕСКЕ

... Ево. Букти пламен ритуалне ватре иза наше родне куће у М. Спаљујем лист по лист Бележнице: 50. ЈЕДАН ДАН У СЕЛУ РОДНОМ. Свеске црвених пластифицираних корица. Формат: 31 х 21 цм.; око 160 стр. Горе исписани листови, и неисписани, као лишће опало.
 
Претвара се полако у пепео, све. То је судбина свега написаног и записаног. Тако ће сагорети и изводи које сам начинио из ове Бележнице. То је мање освета књижевним лешинарима (евентуалним), а више акција за смањивање написаних глупости.
Земљи су потребнији пепео и заборав.
 

Ако ме поново обузме искушење да правим изводе из властитих бележница, потрудићу да сразмера између извода и пепела буде у корист пепела.
Било је пет пута више ствари записаних у тој Бележници. Плус приповетка или роман који сам писао, да бих их поново и поново писао. То сам спалио пре много година; можда још онда када сам прикупљао све своје бележнице да их проинвентаришем и пребацим у стан ... крајем осамдесетих?
 

Не сећам се — није више важно. Осветио сам се књижевним лешинарима, потпуно — прогутао је пламен грађу за њихово занимање. Ево, кад је све сагорело и кад сам полио водом, нема ни три кашике пепела! Дакле, три кашике пепела су, после свега, претекле...

/БДЕЊЕ, Књажевац — Сврљиг, број 37/38, година XII, јул — децембар, 2013/

Мирослав Лукић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић (Мурали и графити — Хилдесхајм)

Мирослав Б. Душанић: Замор

Замор

Поодавно се с цркве
Св. Андреја огласила поноћ
у соби згуснута тишина
не да ми да дишем
размишљам
да одем у ноћ и не вратим се
тешко је посматрати
старе слике
сви су ми предјели познати
препознајем и особе
заустављене у покрету
видим њихове укочене
изразе лица
али нигдје разлике између
дрвета и човјека
испружене сјенке на стази
и водене масе у одсјају сунца
разливене
и то ме страшно оптерећује...

И у мени
увијек изнова
одзвања кашика
која удара у руб тањира
која звецка
и струже
шта се још састругати може
чврсто стиснута
у мојој руци
једна кашика
дакле
и хиљаду ненаписаних
пјесама из завичаја

Мирослав Б. Душанић

Објављено:
1. БАШТА БАЛКАНА, (Matural. Life. Style. Web. Magazine.); 21. октобар 2014.

2. БАШТА БАЛКАНА, (Matural. Life. Style. Web. Magazine.); 21. новембар 2014.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић (са изложбе талентованих ученика из Хилдесхајма)

Антологија првобитне поезије

Просвета - Београд (1988)

ЗВЕЗДЕ

Јер смо звезде. Јер певамо.
Јер певамо са светлошћу.
Јер смо птице које рађа пламен.
Јер преко целог неба ширимо крила.
Наша светлост је наш глас.
Ми засецамо пут души
на њеном путу ка смрти.
Јер нас троје из племена смо ловци.
То троје лове медведа.
Јер никада не беше време
у коме ово троје ловило није.
Јер гледамо на брда са презиром.
Ова песма је песма звезда.

(Пјесма Пасмакоди Индијанаца)

Мирослав Б. Душанић

Вајар: Илија Филиповић - Филип (Степојевац)

Предсказање (1997)

Поглед у небо (2005)

Окамењене поруке (1992)

Илија Филиповић – Филип: СКУЛПТУРЕ

Псалм 143. (фрагмент)

Библиотека СВЕЧАНИК, Минхен (1955)

Псалм 143. (фрагмент)

Господе! шта је човјек, те знаш за њ, 

и син смртнога, те га пазиш?

Човјек је као ништа; дани су његови 

као сјен, који пролази.

Господе! савиј небеса своја, и сиђи;

дотакни се гора, и задимиће се.

Сијевни муњом, и разагнај их; пусти

стријеле своје, и распи их.

Пружи руку своју с висине, избави ме

и извади ме из воде велике, из руку

туђинаца,

Којих уста говоре ништаве ствари, 

и којих је десница десница лажна.

Боже! пјесму нову пјеваћу ти, 

у псалтир од десет жица удараћу теби,

Који дајеш спасење царевима, и Давида

слугу својега избављаш од љутога мача.

(Пријевод: Ђуро Даничић)

(Преузето од Биљане Петровић Јевтић)

Милан I, краљ Србије и његова супруга, краљица Наталија

Illustrierte Zeitung, Leipzig; 1. April 1882

Bildunterschrift hinzufügen

Allgemeine Illustrierte Zeitung; 30. März 1882

Стојан Богдановић: РАЗГОВОР СА МАЈКОМ БОЖЈОМ (фрагмент)

РАЗГОВОР СА МАЈКОМ БОЖЈОМ

Јутрос је нема,
Али ја разговарам са њом и када није ту.
А очекивао сам да ми каже,
Нахрани музе, а то значи козу,
Па иди да се играш са децом.
Ваше је да измишљате Србију.
Нема ко други то да уради.
А ја идем да садим шљиве боњинке.
Под јесен ће из печалбе доћи песници,
То су људи,
Који знају да једу суво месо,
Да пију ракију
И да праве децу.
Који знају да нема живота без жена и без ракије.

А с пролећа почињу и љубав и рат.

Стојан Богдановић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Владан Душанић: Вапај Богу за опроштај грехова

Вапај Богу за опроштај грехова

Грехови ми душу стисли
неће суза да ми кане,
нисам више бистре мисли
грешне своје бројим дане.

Ридао бих од жалости
да олакшам срцу боли,
Христе Боже, Ти опрости
заблудели син Те моли.

Ево Теби грешног слуге
за опроштај греха молим,
Покајничке ноћи дуге
Молитвама с' Тобом зборим.

Хеј, Анђеле заштитниче
Богомајку Ти умоли,
да у мени вера ниче
и издржим своје боли.

Владан Душанић
_______________________________________________

У име Оца и Сина и Светога Духа, благодати божијој бeјах надахнут при писању ове песме, те се Свети Дух кроз моја недостојна уста прогласи на радост и спасење свију нас. — у време Ускршњег поста 2011 године Господње — 

Фотографије: Мирослав Б. Душанић