Мирослав Б. Душанић: Не стављај тачку

Не стављај тачку

не ломи ми срце
тешке су сјенке мртвих

не гаси плам
ноћи су утварне и хладне

не жртвуј ме
поштеди моје уморне очи

видјеле су наносе пијеска
трошан кров поточаре
стари воденички точак

видјеле су змије на стази
гуштере на врелом камену

видјеле су птицу
пјевала је изнад хрпе костију
и јаме вучије

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Поезија / Помпезија

Поезија / Помпезија

                 у част оних који искрно пишу
                 и не знају поезијом да тргују

Није потребно објашњавати тренутке
да су важни остали би у памћењу
и слили се у ријеку људског постојања*
упркос пепела Везува памти се Помпеја
а ми када описујемо сопствене душе
инсистирамо на њиховом удјелу
приписујући им величине и чаролије
као да само од њих зависи будућност

Хватамо се за сламку спаса
уграђујемо душе у планетарне просторе
у кратере настале послије ерупције
убијеђени да су спасоносне понорнице
и изворне жиле куцавице
без којих не би било овог свијета

Није потребно објашњавати поезију
а ипак организујемо стручне симпозијуме
математички прецизно и срачунато
примјењујемо егзактне методе
сјецкамо је на комаде и препарирамо
као да су у питању историјске ексхумације
или открића нове врсте бубашвабе

Поезија се данас слаже и излаже
изузмемо ли залуђеност и опчињеност
наивних али искрених аматера
у њој нема спонтаности и импровизације
завладала је сајамска атмосфера
са шареним проспектима и триковима
као са скупа професионалних баштована
и узгајивача егзотичног биља

Мирослав Б. Душанић
______________________________________________

* истргнут/(посуђен од Мирослава Тодоровића) и мало измијењен облик

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бојан Јовановић: ОРФИЧКА ИСКУШЕЊА

ОБЛАК У РЕЧЕНИЦИ ИЗНЕВЕРЕНОГ ДОГОВОРА

Киша саставља молитву
за генерацију затурену негде
између великих обећања
са последње прославе годишњице матуре
да ће заувек остати на окупу.

Њени су исписници престали да излазе
у уобичајену предвечерњу шетњу.
Повезани интернетом и мобилним телефонима
уједначавају дисање и ублажавају
нежељени учинак трајања.

Једно по једно почиње да попушта,
бол се премешта увек на друго место
и кружи телом до отказаног дела
које ће заменити ново помагало.

Успостављеном равнотежом
настављају да се крећу
по невидљиво затегнутом ужету.

Севање у зглобовима
више не наговештава
долазак кише.

Кад јутро заташка ноћне немире
окупљају се и размењују
реуматолошке тегобе, зујања у ушима,
треперења ока, лекове за циркулацију
и најновије аналгетике.

За размену је и сан у којем
остављам наочаре и слушни апарат,
одбацујем вештачку вилицу и пејсмејкер.

Без проверавања плаћених рачуна,
затворенх врата за собом и изневереног обећања,
одгурнуо сам се штапом о тле и без ичије помоћи
у први се укрцао облак

О КРАЈУ СВЕТА

Прочула сам се певањем
у оралним сценама.

И не скривам да ми
док држим младунца у устима.
стижу непознате мелодије.

Долазе саме као и комплименти:
"Твоје су усне врхунска наука".
А зна се шта наука осећа
према закону туге и смеха,
према огољеној стварности,
за испуњење сањаних жеља.

Очигледност је привид у коме
спасоносно нестајем.

У сценарију о крају света
требало би да има нешто о томе
уколико у брзини писања није испуштено
и заборављено попут арија
које могу само да промумлам.

У том пригушеном гласу
мешају се и неки познати тонови.

У нејасном звуку
свако може чути оно што жели
и своју наставити песму.

Бојан Јовановић

/Мирослав Тодоровић: Ушће седам река - Унус Мундус 47; Нишки Културни Центар, Пролеће 2014./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: О/ТУЖНА ПЈЕСМА

О/ТУЖНА ПЈЕСМА
  
Нисам више млад
Искусио сам пад
С врха литице
И нису ми стране
Никакве представе
Ужаса и страве
Ипак окрећем лице
Да не видим крв
Која тече немилице
Да не гледам брата
Са мачем у руци
И невину жртву
Што страда у муци
О Господе драги
Искрено се плашим
Шта се с душом збива
И разумом нашим
Што их тама скрива
Што их лед окива
Што су паклу склони
Ко их тамо гони...

Мирослав Б. Душанић

Фотографија: Мирослав Б. Душанић

Радмило В. Радовановић: Жал за Еуридиком

Жал за Еуридиком

Негдје крајем осамдесетих

Изгубио сам те
Моја лијепа нимфо
Моја Вероника
Еуридико са поља Вишићкога
Да ли те тада ујела
Змија отровница
На херцеговачком камену
Ја то не знам
Никада те не прежалих
Ја сиђох у Подземље
Да те тражим
Својим пјесмама и свирком
Побиједио сам силе смрти
И таму свијета мртвих

Када се подземљем разлијегала моја свирка
И Еумениде су заплакале
Кербер је постао кротак
Харон је зауставио свој чамац
Иксионов точак је престао да обрће
Сизиф је сјео на камен
Тантал је заборавио на глад и жеђ
Дунаиде су престале да обављају свој задати посао
Ја сам својом пјесмом разњежио и строге судије мртвих
Неумитне суђаје које су завршену нит Еуридиконог живота
Опет су започеле да преду
Суђаје започеше и Вероникину нит
Владари Подземља не одољеше моме ненадмашном пјевању
Вратише ми моју Еуридику
Моју Веронику
Али само на трен
Забранише ми да је погледам
Док са њоме не изађем на свјетлост дана
Ја кренух ка излазу из Подземља
Али мучен сумњама и чежњом
Осврнух се
Истог часа по други пут ја је изгубих
Занавијек
Иза мене врата  Подземља
Иза мене врата Могорјела
Остадоше заувијек затворена
Узалуд почех аскетски да живим
Седам дана не једох
Седам мјесеци без престанка плаках
Три године живјех у потпуној усамљености
Двадесет и седам година чеках на поновни сусрет
Трачанке ми дођоше главе
Херцеговке као да ме уклеше
Остаде жал за мојом Еуридиком
Мојом Вероником
Коју и сад узалуд будим
И дозивам дозивам дозивам

Мркоњић град, 12.01.2011.

Радмило В. Радовановић

Мирослав Б. Душанић

Александра Мариловић: Љубави, чежњом те зовем

Љубави, чежњом те зовем

Сад смо чекање, препуна софра
Што чека на госте...
Остало ми је много сати
Kада бих их бар
Могла послати преко птица,
Некако у пакету
Заљубљеним на растанку
Можда се предомисле;
Или случајним сусретима
Можда постану вјечни...
Некоме очајно ове минуте
Требају, ја их се ето, одричем
Јер
Сад смо ћутање
Препуна софра за којом
Нема ко да наздравља и да се смије...

Александра Мариловић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Тања Милутиновић: Шетња по собама

КД "Свети Сава", Београд

Цветајевој

Слушај Марина,
Отерај их све до сто ђавола
Изгубљеног мужа
Црвену реакцију

Али пре тога
Исцепај своје песме
(Немој ниједном
Да задрхтиш над њима)
Спали све своје
Речи без оклевања

Не остави их индолентној маси
Да дроби о катарзи
Док се наслађује -
Није сваки дан
Песничко распеће

Не заборави
Да уништиш своја писма
Те оазе дрхтаја и лепоте
Воајери - зналци
Суде о твојим загрљајима
Цењкају се за твоје нежности
Завирују под плахте
Подижу обрве

Залупи им врата пред носем
Прокуни све
Испсуј нас
Прљаве ловце на сензације
Што њушкамо по твојој крви
По твојој утроби
По твоме труплу

А ништа
За тебе не би учинили

Само жмиркамо
И вртимо главом
Кажемо „боже”
И то је све

Зато Марина
Још једном ти кажем
Отерај их све до сто
Ђавола
Спреми се и крени,
Отпутуј заувек
У оно твоје страсно лето
Бесконечности...

Тања Милутиновић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јасмин Исак Латић: Столица

Столица*

Стигао ме данас
Осмех,
Хладан као Лед…
и пар Речи
на Брзину срочене.

Осећао сам се
Јадно и Потиштено…

Каквом се то Камену Клањамо,
и каквом Беседнику
Руку Љубимо…
Дозвољавајући да Бајке молују слику,
која ни
У Најгорим Сновима
Место своје немају.

Поклоних се
У знак Предаје,
И 'стрчах на Реку
Образ да Сумијем…

Грло остаде Суво…
Зар тако
Душу да Окаљам…

Но, ипак на срећу,
Свеће успех
Да Упалим.

Јасмин Исак Латић
__________________________________________ 

* Написана и објављена на мој рођендан, ова пјесма ми је изузетно драга. А написао ју је пјесник/блогер, којег живот није штедио... Данас је од свих заборављен и то ми тешко пада.

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: ГРИЗОДУШЈЕ

Савко Пећић Песа: ПОЈЕЗНА

ГРИЗОДУШЈЕ

Да видим поново кривудаву цесту
од Осиње до Појезне,
да је посљедњи пут препјешачим
кораком свих корака.

И завршим недовршено
путовање.

Али судбина не чека
као затурене ствари у ормару.
Она је велика ријека,
која вијековима оживљава
свијетле и тамне предјеле човјека.

И има небројено много лица,
паганска, света...

И блато.
И злато.

Март 2012/Март 2015.

Мирослав Б. Душанић

Сувајац: ПОЈЕЗНА

Јосано Акико: Свемир и ја

Свемир и ја

Рођена од свемира
сада и сама у свемиру,
некако сам далеко од свемира.
Стога сам осамљена.
Осамљена сам чак и кад сам с тобом,
али каткада се
знам вратити у свемир.
Не знам јесам ли ја свемир
или је свемир моје ја.
Моје срце тада је срце свемира:
моје очи тада су очи свемира
и ако се тада расплачем,
плачем, заборављајући све.
Наравно да киши.
И данас сам осамљена.
Далеко сам од свемира.
Осамљена сам чак и кад сам с тобом.

Јосано Акико

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јехуда Амихај: Не смијемо се узбудити

Не смијемо се узбудити

Не узбуђујмо се, останимо сабрани!
јер, преводитељ нема право - узбудити се.
сабрано ћемо пренијети ријечи
са оца на сина, с једног језика на други, на туђе усне
као отац што преноси црте лица
умрлог оца на свога сина
а он сам не личи нити на једнога
тек је посредник
сјетит ћемо се ствари
које смо држали у рукама
и које су нам измакнуле кроз прсте.
Оно што имам у својем посједу и оно што немам, што не посједујем.
Не смијемо се узбуђивати.
позиви и гласови који дозивају
потонули…
утопљени.
или, моја ми најдража
оставила тек пар ријечи прије него је отишла
да их за њу повремено извадим.
И то је све што ћемо икад открити
о стварима које су нам изречене
оним другима, који ће причу наставити
тишина као улазница.
Не смијемо се узбудити.

Јехуда Амихај

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јани Рицо: Страх од живота

Страх од живота

Камени дан
камено сунце
камена тишина.

Коњи мртви на брду
дрвеће мртво у кречу
ти ниси мртав.

Звук њихових копита далеки
звук старе сипње у окамењено подне.

И страх да случајно не умреш
и страх да вода не поплави,
страх, вода, дах — живот.

Јани Рицо

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Власта Младеновић: Божји архив & Рез на души

Божји архив

„Ова свест
о самом себи остаје"
            Чарлс Бернер

     Уклет, уклесан
у ваздуху
мирно спавам,
Чврст је мој сан,
жив сам, жив,
све сабранији је
Божји архив.

Рез на души

     Узвратна посвета, мото
     Живојину Павловићу

1.

   Ни сам кадар
да свој дар
носим с лакоћом,
нити тај терет
може да поднесе свет.
   Зато се носим,
сам са собом,
ожиљак по ожиљак,
ожиљена је моја
жива ограда.

2.

   Дуго ми се
по глави мота
мото живота,
мотив који се
смрти противи.
   Живи у мени,
иначе, чудни инат,
брат мој, бол
усмени.

Власта Младеновић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Милош Јанковић: Услови конкурса

Услови конкурса

Потпуно је свеједно, у пропалој земљи,
умеш ли и знаш ли, или само желиш,
од чега си гласнији, од кога немљи,
поклањаш ли своје, или туђе делиш.

Само да изгледаш као да си нормалан,
уз европску маску стављену на лице,
можеш бити празан, неук и досадан,
битно је шта кажу о теби удворице.

Није нужно да си ни частан, ни јунак,
доследност, такође, није препорука,
мудрост је терет, воља рђав предзнак,
поштење је мана и непотребна мука.

Не тражи се смелост за тешке одлуке,
нити тајна знања, ни ретке вештине,
већ спремност да усвојиш туђе поуке
о врсти и важности сопствене истине.

Пожељно је да си ишчупао корен
свега што те веже за бивше и лично,
јер ћеш само тако, наново створен,
моћи да ствараш ново и безлично.

Не мораш да верујеш у то што говориш,
не мораш да видиш оно што гледаш,
не мораш, чак, ни Србију да волиш,
важно је да хоћеш мирно да се предаш.

Милош Јанковић

/Људи говоре, Часопис за књижевност и културу, Торонто; број 17/18/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић