понедељак, 24. август 2015.

Мирослав Б. Душанић: Туга у осмијеху


Туга у осмијеху
 
Изгубили смо се у простору и времену
Колико туге у твом осмијеху
На тој слици са зеленим боровима
Лажемо се мила
И чврсто у то вјерујемо а између нас
Граница Зла се испријечила
Мноштво бескомпромисних профитера
Разиграно повлачи конце и одлучује
О Судбинама
Да моја мила тргују и нашим Животима

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 23. август 2015.

Мирослав Б. Душанић: Мрак


Мрак

Ни твоје јављање није више утјеха
Осмијех је привидан
Није у стању да разбије самоћу
И разоткрије све њене дубине
Руке нам остају пружене у празно
Мрак је у очима мила моја
И не виде се храстови и брезе
Ни брвно што повезује наше обале

Мирослав Б. Душанић



 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јелена Глишић: ИЗА ОГЛЕДАЛА


ИЗА ОГЛЕДАЛА

Оку се сабласно прикрао
плавичаст магле прамен
и отворено не види ништа -
ни боје - ни црно ни бијело

само још срце удара смјело
крв тече преко згаришта
свеједно - да л' земља, да л' камен
кад живот кожу је одерао.

Јелена Глишић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Станислав Игњаци Виткјевич: Пријатељима говнарима (фрагмент)

* 24. фебруар 1885  † 18. септембар 1939
Пријатељима говнарима (фрагмент)

Мото: Ко је увређен овим стиховима, и сам припада говнарима.

И не желим, кад већ до гуше имам их,
Пријатеља мојих, говнара тих.
Више волим говеда, мачке, а да не говорим о псима,
Инсектима, неким аутоматима,
Чак и оним станичним, иако су без лица,
Који немају ни мајку ни оца,
Јер знам, да мачка неће слагати мјаукањем,
А пас својим лајањем,
Да крава неће шикнути витриол, него млеко,
А стеница... не знам шта бих више рекô,
А да не буде налик на просеравање.
Кад, на пример, у аутомат убацим парицу,
Могу да очекујем са сигурношћу чоколадицу,
А не лажљиву реч, лицемерну бесмислицу,
Која те бесрамно шамара по лицу,
С притајеном злобом, жудећи неправедно што,
Очита лекцију, ах, уобичајено просташтво.

Станислав Игњаци Виткјевич
/Пријевод са пољског: Зоран Ђерић/



Мирослав Б. Душанић: Молитва за Преображење


Молитва за Преображење

Изврћу мјере крате сасијецају
ваљају четкају гланцају варају


Ту смо у тој наметнутој игри
уљуљкани у маглини јутра
поклекли насред пута уморни 
и нијеми као сјенке маслачака
с погледом у празнину...

Господе стави тачку да занијеме

Усправи нас

(Преображење Господње, 2015.)

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Владимир Холан: На самрти

* 16. септембар 1905 † 31. март 1980
На самрти

Сузо, гдје ти је тежина када не падаш
из очију? И камо падаш
када те нико не жели?
Јеси ли ти она што се враћаш
у сузу без човјека?
Ти која враћаш и посмртни живот смрти?

Владимир Холан

Мирослав Б. Душанић

субота, 22. август 2015.

Александра Мариловић: Посвета


Посвета

Распадам се у јато птица
Шта бих сад?
И Вјетар одјаха куда му је драго
И Ријека је чистија док
Путује даље...

Ево предала сам оружје,
Па мирно према себи стојим...
Благословена јер знам:
Чека ме земља и
Не жури ми се...

С киме се ја то,
о Господе, борим?!
 

Скројена од блата,
Ипак негдје к’о мајушна
Печурка под небом
Клијам,
Осјећам,
Постојим...

Александра Мариловић


 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Стојан Богдановић: ЦВЕЋЕ

ISBN: 978-86-87537-55-2
ЦВЕЋЕ

Неки кажу да цвеће не говори
(Да му је то некакав минус).
Ја се са њима не слажем.
Сав нормалан свет зна да цвет говори бојом.
Често се и обликом шепури,
Пун је себе као они амерички ћурани.
А тек мирис.

Неки тврде да ћуран не мисли
(Бар не довољно) кад то ради.
То и није много битно,
Важно је да ћурке на то падају ничице.

Цвеће није само цвеће,
Цвеће је мисао и мит и машта,
Цвеће је и метафора и лепота,
Цвеће је и млада жена,
Цвеће је и оно што не постоји.
Ма, цвеће је Бог.

А земља и даље окреће се,
Одавде са мог прозора гледано,
На леву страну,
Као ћурка око свог ћурана
Кад он обеси нос.
Супротно од смера казаљке на сату
Сасвим супротно од ћурке,
Земља се окреће увек на праву страну.

Затворим очи и гледам у цвет као у Њега,
А цвет гледа увек
Право сунцу у очи.

Стојан Богдановић



 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мија Кото: КРАЈЊИ РЕД ВОЖЊЕ


КРАЈЊИ РЕД ВОЖЊЕ

Не умиремо нимало
Кад дође ред на нас

То је само нагло скретање
С друма којим више не идемо

Умиремо потпуно
Кад није прави час

А никад није
Тај час

Мија Кото
/Пријевод: Јасмина Нешковић/
ИСТОК, Часопис за књижевност, уметност и културну баштину, год. II, бр. 5–6 (јануар – јун, 2015). - Књажевац

петак, 21. август 2015.

Лара Дорин: ЗЕМЉУ ДА ДОТАКНЕМ


ЗЕМЉУ ДА ДОТАКНЕМ

Родила сам се негде далеко...
И сада,
и када бих хтела,
не бих могла наћи тај свет,
из ког сам кренула.

Родила сам се као светло.
Као благи зрак што сија,
у очима дечијим,
кроз све туге,радости, тескобе,
мислећи да оно, што ме небу зове,
јесу моје груди у којима пева
јесте златна птица што судбину води.

А сва та врата чекала су
године моје,
да отворим она
што ми Богом припадају.
И ја ћу увек отварати своја.
И жалим.
И жалићу све оно,
што остаје затворено за мене.

О, зашто нисам љубила птице
и миловала цвеће?

О, зашто нисам моћна као лептир,
да ми живот буде, само
једна стаза по ливади некој...

А преда мном време,
и век један цео,
у борби што водим
са пролећном травом,
док испијам слутњу
из влати живота...

Родила сам се као пламен.
И још горим као искра оне
прве ватре у мојој
крви запаљене,
када су ми снови одредили
правац...

И сада,
и када бих хтела,
ја не бих могла,
земљу да дотакнем...

Лара Дорин



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Димитрије Ружић - Мита


* 27. октобар 1841  † 02. децембар 1912
Димитрије Ружић као Лир, КРАЉ ЛИР, 1908.

Владан Десница: Записи о умјетности (фрагмент)

* 17. септембар 1905  † 04. март 1934
«Чак и они који немају никакве везе с умјетношћу и никакве љубави за њу, морали би бити захвални небу што она постоји. Јер је то једино подручје људске дјелатности гдје је немогућа лаж: чим лаж провири, истим часом, аутоматски престаје умјетност. У правој умјетности увијек, безизнимно, упркос свему влада истина: ту човјек говори истину чак и проти својој вољи.

У томе је велика, непроцјењива морална вриједност умјетности; по томе умјетност, и онда кад сама себе најувјереније проглашава "савршено бескорисном", "чистом од било какве моралне детерминације", "лишеном било какве практичне сврхе и циља", врши своју велику, ненадокнадиву мисију. Због тога, интуирајући и несвијесно тај факат, сви тирани, сви гушитељи слободе и затирачи истине, гуше и затиру умјетност. И доиста, још није било хисторијске епохе у којој је гушена слобода, а да се уједно није гушила и права, истинска умјетност и на њено мјесто декретирала лажна, диригирана и службена. То нам објашњава зашто су у хисторији епохе без слободе уједно и епохе без умјетности; и обрнуто, сами факат што је једна хисторијска епоха без умјетности пружа нам поуздан и несумњив индициј да је то била епоха без слободе.»

Владан Десница

Мирослав Б. Душанић

четвртак, 20. август 2015.

Мирослав Б. Душанић: Сину Давиду


Сину Давиду

Православни монаси су дошли на идеју
Да у бамбусовим штаповима
Пренесу из Кине дуго чувану Тајну свиле

С вјером у Господа и славећи Га
Корачали су и спавали с Тајном у рукама
Док су им мудре главе биле у бесцијење

Мирослав Б. Душанић



 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

среда, 19. август 2015.

Бошко Томашевић: АРХИВ

ISBN: 978-86-515-0361-3 
СВЕТЛОСТ ДАВНИХ ДАНА

Песничко казивање доводи ствари у присутност која је казивање само. Оно кроз тумачеће разумевње даје свет такав какав се он у својој присутности нама даје. Песништво је онтологија у најизворнијем смислу речи: говор о бити битка бића. Стога оно увек има посла са нескривеношћу. У њему срећемо давне дане света који се показују као један једини дан. Сâм песник је чувар тих дана. Његово Својствено је да прибира те дане који јесу и његови властити. Песникова приватна историја огледа се у светској, као и обратно. Светлост која пада по протеклом иста је светлост која обасјава присутност и чистину.


НАГНУТИ СЕ над почетак.
Нагнути се, припити се.
Ту нема Бога.
Само се раме уз раме
пресеца дах
најнепознатијег,
најближег благослова
и ломи
споља и изнутра
лаки смртоносни
почетак.

(1991)

Бошко Томашевић

 Фотографије: Мирослав Б. Мишовић