 |
|
Интелектуалац о коме ће се овде говорити није писац, нити научник, ни професор, ни философ. Све су то називи занимања, односно професија, то јест друштвених улога, јавних профила које појединац прихвата и који човеку док их обавља не гарантују ни најмању аутентичност неспутане интелектуалне вокације. Овде ће бити речи само о Интелектуалцу који то заиста јесте, без обзира чиме се јавно и очигледно бави. Бити Интелектуалац је нешто што не мора нужно да има икакве везе са човековим друштвеним ја. Не постаје се Интелектуалац због других, из овог или оног разлога, са циљем да се згрне новац, стекне слава, или не потоне на усковитланој пучини колективитета. Неко је Интелектуалац због самог себе, упркос самом себи, против самог себе. Неизлечиво.
Несумњиво је да поменута занимања и професије не би постојали да некада давно није било људи који су били писци, научници, професори или философи у том неизлечивом, аутентичном и изворном облику. Све оно што представља друштвену улогу настало је као стваралачки пут одређеног појединца. Али, у томе и јесте проблем! Од тог облика живота који је један човек створио и судбински следио, по његовом нестанку, остало је нешто налик на љуштуру из које је ишчезао делотворни лични садржај: остао је само јавни положај, као безлични калуп у који би се преварантски могао ушуњати било ко. У том смислу, све оно друштвено, све оно колективно, варљиво је и није веродостојно – представља позу, манир, титулу, маску. Наравно да највећи број интелектуалаца које срећемо уоколо нису то заиста, већ се само претварају да то јесу, понекад с разлогом и од немале користи, часно служећи занимању којем су се друштвено заветовали, звању које имају. Овај израз у нашем језику потпуно је погођен. Открива нам да је звање форма нечег људског, али ипак празна – празна, јер јој управо недостаје оно делотворно људско. Ту празнину мора испунити или запоседнути неко ко јој понекад служи, а понекад, што је много чешће, то не чини. Свеједно је! Друштво се задовољава најмањим испуњењем, односно извршењем обавезе наметнуте звањем. Друштво има иста очекивања као и онај Андалужанин, убого мазало, који би започињући нову слику, свестан свог ништавног сликарског умећа, себи обично говорио: Ако испадне брада..., биће Свети Антоније, а ако не... Безгрешно зачеће! Тако је од памтивека, и у сваком поретку. Прво се Јулију Цезару догодило да, са несумњивом оригиналношћу, буде Јулије Цезар. Када су га убили, римско друштво је имало потребу да Цезар и даље постоји. Али, јединка по имену Цезар нестала је заувек. Од ње је остала само шупљина, то јест профил њене неопходности коју је осећао римски свет. И од тог часа, Цезар је био само та стамена шупљина – једно звање, једно поглаварство које је трајало пет векова. Звање над звањима, поглаварство пар екселанс које је свет икад видео. Но неким најневероватнијим удесом десило се да ниједан од безброј следећих Цезара није био ни издалека налик Цезару. Многи су запоседали подручје звано Цезар, али ниједан то заправо није био.
Исто тако у Француској је, пре сто година, живео човек који је био нека врста песничког урагана или живе плиме лиризма. Звао се Виктор Иго. Попут елементарне непогоде – како рекох, урагана – уздрмао је и запљуснуо све видове француског живота. Његова поезија је сирова, без отмености, без тајновитих треперења, али је зато киклопска, широке душе, херкуловска, микеланђеловска. Срчаним стиховима опевао је љубав, жену, дете, јесењи лист, древну легенду, славну битку; до неба је уздизао Наполеона I, каменовао Наполеона III, полемисао о човековој природи. Није било ничег француског, ни људског, пред чим не би громогласно зазвечао својим огромним прапорцима у ритму величанственог, свеопштег карневала. Јасно је да су Французи у њему видели нешто што није постојало још од Вергилија, Хомера и Дантеа: народног Песника, лиризам као институцију. И Француска је од тада упорно настојала да увек има Песника, као што је увек имала председника Републике, и velis nolis* силом је попуњавала то место, ту велику јавну шупљину. Отуда проистиче трагикомична ситуација сиротог Пола Валерија, последњег мандарина француске књижевности, аутентичног Интелектуалца, непотребно је и рећи, али кратког даха, нимало народног, маниристе који је, будући да је имао мало тога да саопшти, морао да се пренемаже, као и сви духом сиромашни. Тај човек, који је могао бити сјајан сарадник у неком мање-више провинцијском часопису, постао је, уз помпу, Песник Француске. И од тада је славни пајац до краја живота морао задихано галопирати за властитим оправдањем.
Дакле, не мешајмо ствари. Овде се говори о Интелектуалцу који је интелектуалац са неочекиваном веродостојношћу, који је то неизлечиво, недокучивом и неумољивом Божјом заповешћу. Као што је Цезарима недостајао цезаризам, свет је крцат интелектуалцима са скромном дозом интелектуалности или потпуно без ње. Међутим, немојте умишљати да је Интелектуалац неко ко је, неизоставно, веома паметан. Требало би избећи забуну и по том питању. Интелектуалац је назив за вокацију. Таленат је назив за обдареност. И мада се вокација обично подудара са талентом, има случајева када не иду скупа. Може се имати снажна вокација, а бити лишен талента. Може се имати таленат и бити без икакве вокације. Будући да је мудро поћи од најгорег, скоро све што намеравам рећи о Интелектуалцу важи и када бисмо претпоставили да је тупав.
Хосе Ортега и Гасет
/Фрагмент преузет из Хосе Ортега и Гасет: ПОСМАТРАЧ; CLIO, 1998. — Пријевод са шпанског: Биљана Буквић/
◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊
* Хтела не хтела. – Прим. прев.
