Епитаф војнику који је пао у часу потписивања примирја
Вијест је летјела брже од птице
Брже од вјетра
Брже од муње,
Гугутала је од среће у етеру.
И стигла је прекасно.
За оне који су пали увијек је прекасно.
А да је стигла само пол сата раније, он би био жив.
Руковао би се са друговима и смијао.
Да је стигла дан раније, много би њих још остало живих.
Да је стигла много много раније, много много би их још остало живих.
Требало је вијест послати много много раније,
Прије но што су почели падати мртви.
 |
| * 15. фебруар 1911 † 23. новембар 1966 |
За Григора Витеза у Хрватској кажу једноставно: хрватски пјесник, дјечији писац и преводилац. Његово име носе многе установе у Хрватској, нарочитио школе и дјечији вртићи. Но ни једном ријечју се не помиње да је он Србин. Рођен је 15. фебруара 1911. у селу Косовац поред Окучана. Дјетињство је провео испод планине Псуњ, а о свом селу је написао: „Данас је тај национални састав донекле измијењен, а у дане мога дјетињства у Косовцу је било, осим Срба и нешто Хрвата, још доста Чеха, а затим Словака, Пољака, Галицијана, и покоја кућа Мађара, Нијемаца, Талијана и других. Та је мјешавина настала у вријеме кад је у Славонији створена тзв. Војна крајина (Граница), прије двјеста и више година.“ У Косовцу је завршио пет разреда основне школе, потом се уписао у гимназију у Новој Градишки, да би по завршетку четвртог разреда прешао у учитељску школу у Пакрац.
О свом поријеклу је рекао: „Можда би требало нешто рећи и о настанку презимена моје породице. Моји преци с мајчине стране, Милосављевићи, дошли су у Славонију, како се претпоставља највјероватније негдје из Босне, иако није искључено ни то да су се доселили за велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем. Преци с очеве стране дошли су негдје из сјеверне Далмације, из Равних Котара или Буковице, и имали су презиме Алавања И данас још имамо рођаке с тим презименом у околици Дарувара, и они су заједно доселили из Далмације. Један од Алавања, који је дошао у Окучане, дакле у граничарски крај, имао је почасни наслов витез, и то је касније узето као презиме.“
Прије Другог свјетског рата радио је као учитељ у многим мјестима у Босни и Херцеговини, по Славонији и Хрватској. Послије рата је радио у Министарству просвјете и био уредник издавачке куће Младост. Осим поезије и прича за дјецу писао је и поезију за одрасле, преводио с руског, словеначког и француског језика.
Објавио је више књига за одрасле и дјецу: Пјесме (1950.), Сан борца у зору (1955.), Наоружане руже (1955.), Веселе замке (1955.), Препелица (1956.), Сто вукова (1957.), Кад би дрвеће ходало (1959.), Као лишће и трава (1960.), Једног јутра у гају (1961.), Иза брда плава (1961.), Хватајте лопова (1964.), Гдје приче расту (1965.). Постхумно му је објављена књига Игра се наставља (1967.), као и избор из стране поезије за дјецу Четири вјетра (1968.). Григор Витез је умро 23. новембра 1966. у Загребу, а сахрањен је у свом родном селу.
1963. године је добио награду и златну плакету Младо поколење. Најстарија награда која се додјељује књижевницима и ликовним ствараоцима који живе и дјелују у Хрватској, за њихова ауторска остварења у књигама за дјецу, објављена у једној календарској години, носи његово име. Основана је и додијељена по први пут 1967. године.
Кад би дрвеће ходало
Кад би дрвеће ходало,
Шуме би се разилазиле на све стране.
Дрвеће би ходало,
А махале њихове гране.
Кад би дрвеће ходало,
И паркови би шетали недјељом са шетачима,
А можда би и заиграли мало с играчима.
Кад би дрвеће ходало,
Међу птицама би дошло до велике пометње,
Јер би и гнијезда кренула у шетње.
Кад би дрвеће ходало,
Ја бих писао наранчи са југа,
Нек дође код мог болесног друга.
О својим пјесмама каже: „У своје пјесме сам уткао много звукова, мириса, боја и покрета из свијета властитог дјетињства. Моје дјетињство је протекло у малом славонском селу, у пољу, у шуми, у дворишту, на ливадама, гдје је природа тако близу, гдје осјећаш и најмањи њен дах и промјену. Тај свијет је морао учи у ове пјесме које су намијењене дјетињству других, јер сам само на стазама властитог дјетињства могао наћи пут до других дјетињстава Зато је у овим пјесмама много природе, гласова, птица и животиња, дјечијих несташлука, задиркивања, шале, игре – онога што је било свијет мога дјетињства које сам на овај начин покушао вратити и показати нешто од тога другој дјеци. Уједно сам хтио да пружим у њима што више ведрине и радости, оне неповратне радости која је својствена само дјетињству и коју живот одраслима разбија и полако уништава, а човјек вазда тежи да нешто од тога сачува и даље.“
 |
Григор Витез: Шевина јутарња пјесма
Завод за уџбенике и наставна средства
Београд; 1998. |
Дохвати ми тата мјесец
Дохвати ми, тата, мјесец,
Да крај мене мало сја!
Дохвати ми, тата, мјесец,
Да га руком такнем ја!
- Мјесец мора горе сјати,
Не смије се он скидати.
Он мора код звијезда бити,
Пут звијездама свијетлити,
Да звјездице кући знају,
Кад се небом наиграју.
И на земљу мора сјати,
Да зец види вечерати,
Да јеж види путовати,
Да миш види трчкарати,
Да би птице могле спати,
И да теби, моје дијете,
Мјесец лаган сан исплете
Од сребрних нити
Па да сниваш и ти.
Избори из његове поезије тзв. поетске збирке штампане су у више наврата како за његова живота тако и послије, као нпр. Повјерење живота (1985.). Четири збирке његове поезије су преведене на мађарски, словеначки и македонски језик, а неке од његових пјесама су преведене и објављене на петнаестак језика. За вријеме рата у Хрватској његови насљедници и породица су протјерани а његова кућа опљачкана и уништена. Поновно (рекао бих чак масовно) објављивање његових пјесама, прича, изрека и сликовница је наступило у новије доба, тачније по осамостаљењу Хрватске. Хрвати га сада сматрају својим најзначајнијим писцем за дјецу.
