Була́т Окуджа́ва: Песенка о ночной Москве / Булат Окуџава: Пјесмица о ноћној Москви

ПЕСЕНКА О НОЧНОЙ МОСКВЕ

Когда внезапно возникает

                         еще неясный голос труб,

слова, как ястребы ночные

                         срываются с горячих губ,

мелодия, как дождь случайный,

                         гремит; и бродит меж людьми

надежды маленький оркестрик

                         под управлением любви.

В года разлук, в года сражений,

                         когда свинцовые дожди

лупили так по нашим спинам,

                         что снисхождения не жди,

и командиры все охрипли...

                         он брал команду над людьми,

надежды маленький оркестрик

                         под управлением любви.

Кларнет пробит, труба помята,

                        фагот, как старый посох,стерт,

на барабане швы разлезлись...

                        Но кларнетист красив как черт!

Флейтист, как юный князь, изящен...

                        И вечно в сговоре с людьми

надежды маленький оркестрик

                        под управлением любви.

(Булат Окуджава: Поэтический сборник 1963.)

Пјесмица о ноћној Москви

Кад одјекне одједном моћни

                   глас труба али нејасан,

ријечи ко јастребови ноћни

                   полијећу с врелих усана,

ко случајна да киша пада

                   обигра мелодија свијет

маленог оркестра од нада

                   којем је љубав диригент.

У доба растанка и рата

                   кад оловна се киша сли,

по нашим леђима барата

                   и не надаш се милости,

а командири промукнули...

                   И заповијед за цијели свијет

маленог оркестра од нада

                   којем је љубав диригент.

Кларинет сломљен, шупља труба,

                   фагот је као стари штап,

разашио се стари бубањ...

                   А кларинетиста лијеп ко враг!

Флаутист као кнез је драг...

                   И вјечна урота за свијет

маленог оркестра од нада

                   којем је љубав диригент.

Булат Окуџава

/Пријевод: Фикрет Цацан/

Мирослав Б. Душанић: Једне ноћи као ове

Bild: Antonio Clavé

Једне ноћи као ове

Умножиле се сабласти и гласине

неки би да нас нема

град је остао – још дише

ни зиме, ни вјетрови, ни ратови

нису га убили.

Узалуд тражимо позната лица и

дозивамо: Јавите се пријатељи!

Оживите нам све изворе

из властитих сјећања. Да у соли,

у хљебу, у вину,

ишчекујемо поновна сретања.

Мирослав Б. Душанић

© by noMax - Die dunkle Nacht der Seele

Miroslav B. Dušanić: Lebensstation Nr. 49 (23. 11. 2010)

Zum 49. Geburtstag wurde mein Gedicht „EXIL“ von meiner „Ziehtochter“ Vicky illustriert.

vom ewigen eis

und seiner glut

tanzt meine stimme

bis sie sich in einem labyrinth verirrt

ein dunkler

wind

verjagt

sie

ins

E

X

I

L

Miroslav B. Dušanić

Носталгија / Nostalgie

© by ArtPropelled

СЈЕМЕНКА СА
МАТУШКИНА ДЛАНА

                                     (Ружи)
То је тај живот –
са њеног длана!
Мој мирис јабуке
са њеног длана!
Уздигнуће, Крститељ,
трен раније
него је кренула сјеменка
са длана у земљицу,
из земљице лаком небу,
за мирисом;
та тајна ведрина
мајкина лица –
у том трену,
лебдење душе
и мирис.

То је тај живот –
са њеног длана –
Сјеменка тајне!

Коста Радовић

ОСНОВИ ПОДАЦИ О ПИСЦУ

Коста Радовић (Пива, Миоча,1936.) најразноврснији писац: пјесник, романсијер, историчар, аутор кратких прича, записа, хроничар драматичног потопа Пиве, путописац – утемељивач првих југословенских књижевних сусрета „Пјесничка ријеч на извору Пиве“ (трају 37 година), како сам каже писац је старо-херцеговачког духа, Пивског манастира, страдања српског народа, сатрудник српског језика, говора пивско-херцеговачког.

Објавио је више од двадесет књига, међу којима три прва романа у књижевности о архимандриту Арсенију Гаговићу („Љетописна књига архимандрита Арсенија Гаговића“), о Бају Пивљанину („Вртијељка“), о Манастиру Пиви („Богородична књига“ у штампи) као и поезију „Самоантологија“.

Његова поезија преведена је на руски, чешки, македонски, енглески, јерменски, италијански, румун ски, бугарски.

Erinnerung: МЈЕСТО ЗА СОПСТВЕНОСТ

Чкаљи, велико ХВАЛА!

МЈЕСТО ЗА СОПСТВЕНОСТ

Најљепше је мјесто иза јабуке –

љепше мирише земља него плод!

Ту цвјета младо небо,

ливада – Росуља

Ту отворено око Успенија –

моје јесам гдје – јесам.

Ту – глас...

Кад живот не може носити сопственост –

ту наслон себи жудим:

крунишем своје –

мирис...

Најљепше је мјесто:

„у свијету – други свијет“;

мирис молитве, земље, јабуке,

прозора Успенија,

пјесникова гласа

и руке, наслоњене на прозор,

гдје вјетар доноси перо голуба.

Најљепше, најљепше мјесто –

гдје се Мајка јавља,

са својим Дјечаком –

до Јабуке, до прозора; -

ту се суза топи као Сунце,

ту мирише – бол,

путник сам ја – ту!

Нек мирис – роси!

Коста Радовић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ

МОЈЕ ПИСМО

О мили моји Ћирилови знаци,

Са вама прве познао сам бајке,

С вама је увек к'о сунчеви зраци,

Лик Оца мога и побожне Мајке.

У неком тамном и далеком веку,

У време хајки, сеоба и лова,

Преци су наши прегазили реку,

И твоја златна прихватили слова.

И увек тако до судњега дана,

Ти бићеш наше и остаћеш с нама,

Лепото вечна, издали те нисмо,

О мило, Свето Ћирилово писмо!

Вељко М. Петровић
У Јањи, Лета Господњег 1982

Enrique Vila-Matas

«Vielleicht bedeutet Literatur genau das: ein fremdes Leben erfinden, das ebenso gut unser eigenes sein könnte.»

Enrique Vila-Matas

Miroslav B. Dušanić: Liebeserklärung

Pero Vaslić

Liebeserklärung

O Heimat! In des späten Herbstes Tagen

— kurz vor meinem Tode,

von den Erinnerungen berauscht

und überflutet,

bin Deiner Lippe so nah und bin nur Dein.

Miroslav B. Dušanić

Billie Holiday Candid Portrait in Studio by Don Hunstein, 1957

Мирослав Б. Душанић: Једноставна антиратна пјесма

© by Pablo Picasso - Guernica

Једноставна антиратна
пјесма

У ова зла времена

накоти се много гада

крштена и некрштена

па ми народ страда.

Једни би Крст часни

да виде на нашем челу

други Вијенац красни

и Исуса у сваком селу.

Трећи опет дижу грају

они знају Праву вјеру

у зелено боје рају

одређују за њих мјеру.

Једна група све негира

што са Богом има везе

нови живот пропагира

и нуди нам разне тезе.

Од Маркса и Лењина

носе акте, шире списе

за Хитлера и Стаљина

по дрвећу људи висе.

На све стране крвца лије

за идеје разноразне

увијек неко неког бије

а мјеста се брзо празне.

Све је мање дјеч‘је граје

надвладава топа бука

до кад ли ће то да траје

постало ми стварно мука.

Гдје се дјену душа проста

она људска јединствена

ко ће рату рећи доста

доста га за сва времена.

Мирослав Б. Душанић

Човек
Бог би да је, јадан он,
Ал' га Богом Бог не крсти.
Хука
Бука отуд, чемер љути.

ЧоВек, НеЧоВек, шта још?

Веселинка Стојковић

ЧоВек,
ЧоВечан, ЧоВечност, ЧоВекоЉубље.

БОГоЧоВек.

Веселинка Стојковић

Поезија и нови медији

Поезија је у сваком човеку и у сваком друштву, а технологија је спољашња маска и не верујем да оно што је у нама истинито и доживљено, што је стварно поетско, да може тако да нестане због неких електронских апарата. Може да се мења језик, могу да се мењају услови за исказивање поезије и онога што човек доживљава као поетску истину света. Кад би поезија сасвим нестала, нестало би и живота и смисла и нечега што је у човеку најдрагоценије.

(Милован Данојлић у разговору за „Глас Српске“)

Хана, дјевојка које више нема (3)

Савко Пећић Песа: Стара кућа

3.

Да Марко, Алексе Томића, више не живи сам, прва је и то сасвим случајно открила Стака, жена Васлије Попаре. Било је то једног августовског послијеподнева. Њена јуница опсједнута обадом, у намјери да га се ослободи стрмоглавила се кроз шљивик Ристе Ђокића, па преко њиве Рајка Кукића замакла иза брда Туњиште у правцу кућа Милеуснића. Да је њена несретна јуница промијенила смјер и окренула стрмом стазом која пролази поред провалије Камник и завршава код Маркове куће, сазнала је тек касније од Јована, сина Радована и Милојке Којадиновић. Јуницу је пронашла скоро липсалу, наслоњену на стару липу недалеко од Маркове куће. Када ју је угледала дубоко је уздахнула и за сваки случај више пута се прекрстила. „Хвала Ти Господе да не оде у ту проклету шуму Недођију“, узвикнула је полугласно. А онда је јасно чула женски глас који довикује: „Хана! Хана! ...па гдје си дијете забога!“

На прагу Маркововог кућерка стајала је љепушкаста црнка осредњег раста. На себи је имала плаву хаљину са цвјетним мотивима, која је изразито истицала облине тијела. Неколико пута морала је Стака да се уштине за бутину, јер је сматрала да јој се у по бијела дана привиђа. А кад ни то није помогло прекрстила се и гласно призвала Преподобну мајку Параскеву, тражећи од ње да је сачува грешницу и ослободи од свих зала. Таман кад је хтјела да јој обећа да више никоме никад неће учинити ништа нажао, угледала је дјевојчицу која се изненада појавила са букетом као дукат златних маслачака. „Погледај мама, погледај шта сам набрала. Јелде да су лијепи?“ . Тада је Стака схватила да јој се не привиђа и да је, хвала драгом Богу, при чистој свијсти.

Ни сама није знала како је и којом брзином стигла до куће. Оно што је видјела толико ју је оптерећивало и стезало у грлу, да је у појединим тренуцима мислила да ће да се угуши. Још успут је хтјела да ово откриће са неким подијели, али ко на врага, никог жива од Дољана да сретне. Није видјела ни Јелицу, жену Милана Кукића, ни њену свекрву Стану, жену покојног Васкрсија. Дошавши кући задихана и избезумљена, узалудно је призивала сина Симеуна. „Ех та дјеца, кад ти требају нигдје их нема. Сигурно је јопет код стрица Нинка. Ко да му је он отац а не кукавни Васо“, гунђала је и везивала јуницу Перуљу. „А ни Васе нема, Удба га одвела дабогда. Опет се негдје прихватио флаше и не зна да има кућу, испитчутура проклета. Флаша ћу му једном доћи главе. Јес Бога ми.“

Мирослав Б. Душанић

Paul Spinger: Teichgedichte

© by Ivan Nešić  - Maglovito jutro

Durch den Nebel

Graue Nebel sind gekommen,

Jetzt ist ihre Jahreszeit.

Bäume seh ich nur verschwommen;

Bis zum Teich ist ´s nicht mehr weit.

Worte hab ich ausgewählt,

Die den Weg zum Teich hin finden,

Aber wenn ´s am Herzen fehlt,

Werd ich sie umsonst verkünden.

Denn der Weg zum Teich ist leise,

Nur die Herzen hören ihn,

Darum sing ich diese Weise,

Dass die Nebel sich verziehn.

Langsam zeigen sich die Bäume,

Die den Teich durchs Jahr begleiten,

Und sie finden ihre Träume,

Weil sich ihre Herzen weiten.

© by P. Spinger

(Када ме некада и не буде било)

Перо Васлић

* * *

Када ме некада и не буде било

Знаћете и тада да је и ћутање

У срцу Постанком у Реч се свило

Да Живот Потомка не буде лутање

Када ме и корак некада напусти

Знаћете премили да је освит зоре

Препун ми био као и дом пусти

Извора који ми Вашим ликом зборе

Када одем једном са овога света

Знаћете баш да сам пресрећан ја био

Са собом понећу колевку детета

Да бих у тој срећи и Сан о Сну снио

И никада руке које вас задоје

Самотне остати на Прагу неће

На небу кад будем и тада ће моје

Заоране бразде бити пуне среће

Милорад Мишо
Ђ у р ђ е в и ћ

Мирослав Б. Душанић: Писмо

© by Перо Васлић

Писмо

(од оца дјеци)

Када ме не буде било, биће вам јасно

Ћутао сам када сте тражили одговоре

Јер праве ни за себе нисам пронашао

А да лажем нисам учен и нисам знао

(Лажи немају дубину и боју

Оне временом обљутаве)

Живот је разуларено море – Вријеме ваља вале

Као бродоломник, и ја ишчекујем спасиоце

И не знам да ли ће доћи

И не знам ко ће да дође – Анђели или ђаво

Кад падне ноћ без звијезда

Давно изгубљен осмијех заболи ме у кољенима

Баш у кољенима, а не у срцу

Јер је кретање било увијек мој усуд

И бјежао сам од ратова

Тражио ријечи отпорне времену

И улазио сам у ратове

Као да од њих зависи мој опстанак

Свијет се промијенио – Немам одговоре

Од самоиспитивања уста ми се оковала

А и рука, која вас је њежно миловала

сада је само, самотно стабло постала

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Маска на лицу

Маска на лицу

Од данас мрзим себе — И сам посумњам у сузе које теку

У крике из мојих уста, утопљене у „даноноћну ријеку“ —

Устоличена маска на мом лицу, нема намјеру да одступи —

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Није тајна

Бивша кућа (очева) у Појезни са крушком лубеничарком

падам у бездане али у дубини душе заувијек ће да остане уткано танано пракоријење

Мирослав Б. Душанић

Дио дворишта са виновом лозом

Фотографисао и мени послао, госп. Савко Пећић Песа

Miroslav B. Dušanić: Nr. 19

© by Pero Vaslić

Nr. 19

warm ist die luft / die nacht dehnt sich atemlos / im dunkel ihre lippen riechen nach frucht

Miroslav B. Dušanić

Мирослав Б. Душанић: Меланхолија у Хилдесхајму

Меланхолија у Хилдесхајму

Данас бих могао да напишем пјесму

о маховини из дјетињства

о врани на ораху у дворишту

која чува моју самоћу

или можда кратко писмо из даљине

без крика

у њему да сложим изабране ријечи

њежне и меке попут паперја

с којим бих се захвалио пријатељу

на ријечима утјехе

Данас бих могао да замрачим собу

и сањам поново дјетиње страхове

у часу када муње парају небо

на брду изнад моје куће

или млијечно бијеле магле

како се спуштају у долину

и гутају кровове

утабане стазе ка врелима

са свим драгим људима

мога поднебља

Само данас бих могао да се насмијем

и у исто вријеме заплачем

у овом граду остављен и препуштен

ништавилу и времену без богова

али ни то не чиним

поставио сам фотографију мене

на источни зид као икону

(Свевишњи да ми опрости!)

посматрам је и питам се

колико дуго још...

Мирослав Б. Душанић

Објављено: 
1. ЗАВЕТИНЕ+, Новине српске ренесансе, стооке васељенске новине будућности, број 2, година I; Београд, четвртак 21. новембар 2013./

2. БАШТА БАЛКАНА, (Natural. Life. Style. Web. Magazine.); 22. децембар 2014./ 

3. VESTI.RS; (Online); 22. децембар 2014./

Thomas Schulz: * 21. April 1963 + 01. November 2007

auf meinem heimweg

verschlossene türen-

das werden und vergehen

mich finster anstarrt-

so alt zu werden

war nicht von mir erwartet-

oh diese kälte

THOMAS SCHULZ

(31. Oktober 2007)

furcht türmt sich -

entlang des gedankenflußes

keimt weidenholz himmelwärts

gewesenes

schweift mit lauem wind

über kopfsteingepfalstertes sein

entgegen

der blüte blauer augen-

vergänglichkeit - macht Sinn

aufbruch

THOMAS SCHULZ

(09. Juli 2006)

Federzeichnung in: Album Amicorum Cornelis de Montigny de Clarges, 1624.