Eine herbstliche Reise zu Peter Handke nach Paris.

Ich bin ein Anhänger des Ahnenkults, ich möchte mit den Vorfahren in ein Gespräch kommen, weil das großartige Menschen waren, die zugrunde gegangen sind.

(Peter Handke im Interview mit Ulrich Greiner: „Zeit Literatur“, Nr. 48 – November 2010)

Lena Kovačević (Serbia) and the Dutch Royal Orchestra (KLK)

Pero Vaslić: Sonnenauf- und Untergang

Pero Vaslić (Перо Васлић)

Мирослав Б. Душанић: Љубави, недовршене...

Љубави, недовршене...

Био сам у твојој пјесми истражитељ љепоте,

заједно с птицом, и сунцем, и влажним

пијеском испод твојих стопала.

Гледале су ме крошње јасика и бреза,

док су траве мирисале

на ко зна коју по реду кишу.

Вољела си ме страсно пише у стиху,

и да си имала крила не би никад стала,

још би небом лепршала.

... А онда си ме из пјесме протјерала,

допустивши новом лицу да се њоме креће,

неким другим предјелима

у којима није било ријечних обала,

ни влаге на трепавицама,

само сасушена маховина, и неке стијене

топле и нијеме.

И вољела си то лице умјесто мене,

читаве двије строфе страсно,

а кад је пала ноћ, нестао је

и ти си заплакала, неутјешно и гласно...

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Светислав Пушоњић: СРПСКА МАГМА

СРПСКА МАГМА

Испод ове лажне, наручене среће
Испод опште нискости, бешчашћа и јагме
Ја осећам да се нешто моћно креће
Комешање неке унутрашње магме.

Она лута, пипа, тражећи шупљину
Да истисне своје смртоносне ватре
Да с праведним гневом сукне у висину
И да трулеж ову вавилонску сатре.

Ја осећам да се Откровење збива
Да с нама почиње та Последња Глава
Да смо ми од неког другачијег ткива
Да ће Срби бити усијана лава.

Иако нас трују људи устрашени
И лажни мудраци и учења штетна
Још Србија није вулкан угашени
Него за тренутак притајена Етна.

Кад приђемо крају ове дуге ноћи
Када душе наше у једно се слију
И нације друге за нама ће поћи
Да коначно Звери заврнемо шију.

То ће бити она невидљива Магма
Што ће да сагори трулеж Новог Доба
У ком влада нискост, бешчашће и јагма,
Лаж и лицемерство, духовна ругоба.

Светислав Пушоњић

Мирослав Б. Душанић: Снохватице и покоја тумачења

снохватице и покоја тумачења

(09. – 15. августа 2010.)

понедјељак: Св. вмуч. Пантелејмон
у хамбуршкој подземној жељезници
једна старија жена проси
и сриче тужбалицу

окренуо сам главу постиђен што
сам жив

уторак:  
свјетлост улази кроз решетке

а ја се питах
чије ли ме очи (са овог или
оног свијета) гледаше

сриједа:
бијах тужан (повјеровах ли превише

у свијет људи)

четвртак:
дубоко у мене ноћ је понирала

кап по кап

склопио сам очи и сањао НИШТА

петак: Претпр. Изн. Часног Крста
видио сам родитеље на раскршћу
непознатих путева

носили су жуљеве (и бриге)

и нису тражили ништа

субота: Изношење Часног Крста
бијах жедан иако сам до кољена
у водама ријечним

(зар сам толико проклет)

недјеља:
и послије толико година одсуствовања

на столу је горјела свијећа (мајчино сунце
и моја сјена)

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Aldo Luis Novelli: Para quién se escribe?

Para quién se escribe?

Empecé a escribir en la pubertad para mí mismo. encerrado en mi pequeña torre de marfil, una miserable pensión de una ciudad nefasta.

Un día abrí la puerta y salí al mundo y descubrí que nadie me conocía, que el mundo era inmenso y ajeno, entonces regresé a mi buhardilla y me puse a escribir para el mundo. Salía a caminar, hablaba con desconocidos y escribía sus historias de fracasos y deseos irrealizables.

Hasta que un día, el mundo entró en mi habitación y me empujó afuera, entonces ya no era el mismo mundo, tuve que ganarme el pan y encontré hombres y mujeres que no tenían pan en su mesa.

En esa época, golpeado y pisoteado por las patas salvajes del mundo, empecé a escribir para cambiar ese mundo, empuñé un arma cargada de futuro y salí a luchar por maravillosas e inalcanzables utopías.

Hasta que el mundo con sus golpes me laceró el cuerpo, me encerró en una cueva oscura y me gritó: “perdiste estúpido idealista, nosotros ganamos”, entonces, en ese oscuro hueco me puse a escribir para salvar mi propio culo.

Después los años sucedieron a los días y cuando me detuve a mirar para atrás, vi el camino lleno de pozos y sucios charcos, el camino que ya no se puede volver a pisar.

Hoy, con más derrotas que amores, escribo únicamente para el verdulero de la esquina, mi amigo Andrés.

Cada vez que edito un libro, al primero que se lo llevo es a Andrés.

Él no lee poesía, ni literatura, ni nada que no sea el diario cada mañana, dice que allí está todo: novelas policiales, dramáticas, amorosas, históricas, política y religión, humor y fantasía, belleza y obscenidad, vida y muerte y que no necesita más, y tiene razón.

Pero yo igual le llevo mi precario librito.

Él lo abre y lee el primer poema, si lo entiende y le gusta lee el segundo, en cuanto encuentra uno que no le gusta, cierra el libro y lo coloca en el único estante de la verdulería que oficia de biblioteca.

Nunca más lo abre.

No se bien cuanto ha leído de mis libros. Una noche de asado y truco, abarrotados de bestias y ahítos de vino, me confesó secretamente que un libro lo leyó completamente, otro lo puso en el estante después del primer poema.

No se cuales son, y nunca lo sabré seguramente, pero yo me siento bien con este pacto entre escritor y lector que hemos desarrollado.

Además, como él dice, su biblioteca de un solo estante, tiene únicamente mis libros, y agrega socarronamente, los libros del mejor poeta que conoce, del único que conoce.

Es para mí, un orgullo personal que ningún otro escritor puede darse.

Todos mis fracasos están allí, y ese es mi gran éxito, único, imbatible, frente a todos los escritores y poetas del mundo!.

Por lo tanto amigos y poetas, les comunico en este instante que seguiré escribiendo hasta que me muera, para mi amigo Andrés, el verdulero de la esquina.

//aldo luis novelli /poeta sudaca y laburante.-

Miroslav B. Dušanić: Alter

© by ovidiu_m (ovidiu man)

Alter

Ich war ein Reisender inmitten von Tausenden von Menschen, auf meinem Wege schritt ich zeitlos und raumlos weiter, und trat, ohne es zu bemerken ins Alter ein. Jetzt, in meinem Zimmer erkrankt und vereinsamt, höre ich alltäglich, wie die Zeit im Treppenhaus immer wieder drohend die Stufen hinauf und hinab steigt.

Miroslav B. Dušanić

...entkommen

(für miroslav dušanić)

ich höre sie,

die schritte der zeit,

auf den stiegen,

manchmal lauter,

ein andermal leiser...

gemächlich-langsam,

humpelnd-träge,

leichtfüßig-springend,

dann sind es tänzelnde hopser,

die mich narren –

.

sie bringen mir spiegel,

zersplitterte scherben

vergangenheitsfetzen

filmschnittsequenzen

grell-düster, wild-durchpulst,

hastig wechselnd – bildsplitter

von den gelebten stunden.

.

die lege ich mir auf den leib

und spüre ihre kälte aus eis

auf meiner weißen haut.

dann öffne ich das fenster...

und im blau des himmels

bin ich final

erinnerungsleer,

ein wesen aus licht…

Gabriele Brunsch

Maler und Dichter: MICHAEL FUCHS

Der Traum, Bleistift auf Papier, 50 x 60 cm 1995

When

When all there was to do is done
And all there was to say is said,
When all the notes to play have spun
The tunes that shall in turn have fed
Our ears and our eyes have seen
The sights He gave us to behold,
Red roses blooming on a green
With thistles growing in between,
Then summer’s warmth to winter’s cold
Will yield and vanish with the song
We sang with voices loud and strong
When hopes were high and days were long
And life itself forever young.

Michael Fuchs

MILOŠ CRNJANSKI: ITHAKA (Gedichte)

Miloš Crnjanski

Leben

All das hängt nicht von mir ab.

Ich entsinne mich, schön war sie,

übers tiefe Wasser gespannt,

wie der weiße Mond,

mit schmalem, weichem Bogen,

jene Brücke.

Und, siehst du, das tröstet mich.

Es hängt nicht von mir ab.

Es genügt, dass an diesem Tag

die gepflügte Erde um mich herum duftet,

und dass die Wolken etwas

tiefer vorüberziehen,

und dass mich das berührt.

Nein, nicht von mir.

Es wird genügen, wenn im Winter

aus einem schneeverwehten Garten

fröstelnd ein fremdes Kind eilt

und mich umarmt.

(Belgrad, 1920.)

ISBN: 3866600534

Мирослав Б. Душанић: Заборављени завичаји

Савко Пећић Песа

Заборављени завичаји

У тами утамничене чаме душе

предака,

и ишчекују свјетлост свијећа.

Мирослав Б. Душанић

Васко Попа: КОСОВА ПЕСМА

Илустрација: Горан Горски

КОСОВА ПЕСМА

Ја кос

Црноризац међу птицама

Склапам и расклапам крила

Чинодејствујем насред свога поља

Претварам у кљуну

Кап росе и зрно земље у песму

Ти боју сутра буди леп

Што ће рећи праведан

Ти зелена царицо траво

Ти једина победи

Ти победо усрећи царичине слуге

Који је црвеним млеком хране

Усрећи и њене слушкиње звезде

Које је у живо сребро облаче

Певам

И палим једно перо из левог крила

Да ми песма буде примљена

ВАСКО ПОПА

Мирослав Б. Душанић: Апокалипса

© by kerim (ikcelam) - Apokalipsa ...

Апокалипса

(Борхесова, бабилонска)

У пламену и пепелу, змија у свом

походу на земљи огњеној.

Брда подрхтавају, и ригају гријех

заточених мудраца.

Мирослав Б. Душанић

Мехмед Меша Селимовић: Острво

* 26. април 1910  † 11. јул 1982

Њега је гонило неко проклетство, нека мука, нека туга, нека жеља, ђаво би га знао шта, и опијао се сваке ноћи кад би се пун мјесец расцвјетао на небу и, самртно тужан, држао главу у рукама и завијао или јецао као да је сазнао нешто веома жалосно о својој дјеци, и то баш данас, тако је и она мислила у почетку, али је послије увидјела да никакву вијест није примио из свијета, већ из себе, из свога незадовољног срца. Нешто га је притискивало, нешто га је некуд вукло, али није имао снаге да ишта измијени у своме животу. Можда је то било само незадовољство свим својим, свиме што је око њега. Мада није знао шта заправо жели, ни шта би друго требало да буде, чак и кад би било могуће. Ударао је на себе и на оно што му је било најближе, на жену. Ударајући, трошио је накупљену муку, ослобађао се неиздржљиве напетости што га је затекла као сирова грана савијена у лук. Није ни знао да је то гађење од живота, и да му нема спаса. Страдао би на било који начин, умро би од пића, био би убијен у тучи, скочио би са стијене у море.

Меша Селимовић: ОСТРВО

Просвета - Београд (1974)

Helmut Maier: Januar

Januar

Zweigesichtig,

vielgesichtig,

Vergangenheit, Gegenwart

und die Zukunft

auf der Zunge zergehen lassen,

die Verkostung

zur Entscheidung

reifen lassen.

Januar.

Helmut Maier

Иво Андрић: ПРОКЛЕТА АВЛИЈА / Ivo Andrić: Der verdammte Hof

- Нека ми само нико не каже за неког: невин је. Само то не. Јер овде нема невиних. Нико овде није случајно. Је ли прешао праг ове Авлије, није он невин. Скривио је нешто, па ма то било у сну. Ако ништа друго, мајка му је, кад га је носила, помислила нешто рђаво. Сваки, дабогме, каже да није крив, али за толико година колико сам овде, ја још нисам нашао да је неко без разлога и без неке кривице доведен. Ко овде дође, тај је крив, или се макар очешао о кривца. Пхи! Пустио сам их доста, и по наредби и на своју одговорност, да. Али крив је био сваки. Овде невиног човека нема. Али има их на хиљаде кривих који нису овде и никад неће ни доћи, јер кад би сви криви доспели овамо, ова би Авлија морала бити од мора до мора. Ја људе знам, криви су сви, само није сваком писано да овде хлеб једе.

ISBN-10: 3518223496

Мирослав Б. Душанић: Поезија

Поезија

    Александру Марићу

Поезија је ипак могућа,

ако хоћемо љубав

и пружимо руку

човјеку.

Осмијехни се,

знам да Ти је тешко

кад Ти прсте ломе

и језик сијеку.

Уступам Ти срце моје,

да немир и бол

и мој буде

у овом вијеку.

Мирослав Б. Душанић

Милош Црњански: Двије пјесме

Прича

Сећам се само да је била

невина и танка

и да јој је коса била

топла, као црна свила

у недрима голим.

И да је у нама пре уранка

замирисао багрем бео.

Случајно се сетих невесео,

јер волим:

да склопим очи и ћутим.

Кад багрем догодине замирише,

ко зна где ћу бити.

У тишини слутим

да јој се имена не могу сетити

никад више.

Живот

Све то не зависи од мене.

Сетим се како беше леп,

над водама дубоким неким,

као Месец бео,

са луком танким и меким,

један мост

И, видиш, то, утеши ме.

Не зависи од мене.

Доста је до тога дана,

земља око мене замирише преорана,

или да облаци пролете,

мало ниже,

па да ме то потресе.

Не, не од мене.

Доста ће бити ако, једне зиме,

из врта једног завејаног,

искочи неко озебло, туђе, дете,

и загрли ме.

Мирослав Б. Душанић: Друга страна мјесеца

Helen Frankenthaler - The Other Side of the Moon, 1995

"вријеме" се испод ћебета стисло

страхује да не буде заустављено

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Суноврат

María de los Remedios Alicia Rodriga Varo y Uranga

Суноврат

У почетку бијаху

Мама и тата

И би им досадно

У малој кући

И начинише мене

Да с њима живим

И мени би тијесно

Те се побуних

И они ме пустише

У велики свијет

И ја сам

Сам

Из дана

У дан

У бездан

Зрно по

Зрно

Посрн'о

Мирослав Б. Душанић

Не дај Боже да се множе!

...од измета се пита не прави а од пите измет лако: лажне наше величине, вође и политичари јесу само именом Срби, а понижења каква нам управо приређују досада нисмо искусили.

Момчило Селић

Mark Neely: The Book of Paradise

© by Karen Yee - Friday Night

The Book of Paradise

What a drag
exiled to heaven
while my lover

cascades down
the long duct
skimming
her fingers
on its metal
singing like
a wine glass
rim

I have eaten fifty-thousand
tulips waiting

Mark Neely

d a z w i s c h e n (Kommentar zum Gedicht „Ein Wort“)

© by Jose Antonio Alba (Lleida, Cataluña, Spain)

...als kinder erhalten wir bilder, klänge und düfte und sie sagen uns: schau, nimm, so ist die welt, und sie ist gut... später wird uns bewusst, dass das bild fleckig ist, der duft ein gestank und der klang nichts als lärm...

doch wir sehnen uns

nach dem "d a z w i s c h e n"

nach dem nicht makellosen bild,

aber dem, das das auge nährt,

nach dem duft, der angenehm,

verheißungsvoll, beruhigt,

der nach leben riecht,

und dem klang, welcher der stimme

der mutter gleicht, vielleicht,

oder der geliebten, der ersten,

die einmal sagte...

diese stunde mit dir war schön...

Gabriele Brunsch

Мирослав Б. Душанић: Пси лају а каравани пролазе

© by Agnes Cecile

из прикрајака цвилимо као напуштене џукеле
понекад режимо показујући зубе
(мада већ поодавно отупљене)
и лајемо пријетећи у чопору сасвим гласно
ипак у предасима исучемо репове и машемо
да би их одобровољили да не шаљу шинтере ...

Мирослав Б. Душанић

Elsa Rieger: Du / Miroslav B. Dušanić: Du

Du

ich schaute dich nur einmal

Jahre ist es her und alles Sehnen half nicht

so hangeln wir uns an Worten

entlang des Grats vom Älterwerden

vielleicht ergibt sich ein Treffen

in irgendeinem anderen Leben

Elsa Rieger

Du

in zarten Gedichten ruhend

(nach so langer Zeit)

versinkst in mir (Wort um Wort)

Zusammengeflochtenes von damals

entfesselt mich

und knotet mich wieder an

in einem Raum (der sich bald auflöst)

Miroslav B. Dušanić

ХРИСТОС СЕ РОДИ! (Хор ОБИЛИЋ: Оче наш)

Сергей Васильев Рожков - РОЖДЕСТВО ХРИСТОВО

1685 год. Москва, Оружейная палата.

МИР БОЖИЈИ ХРИСТОС СЕ РОДИ!

УШЛИ СМО У НОВО КОЛО ВРЕМЕНА, ЧЕКАМО СЛИКУ РОЖДЕСТВА, МА ГДЕ ДА СМО И МА ШТА РАДИЛИ СВЕ ЈЕ ПАМЋЕЊЕ И СВЕ ЈЕ ВИДЉИВО. НИШТА И НИКО НЕЋЕ БИТИ НЕОТКРИВЕН И ЗАБОРАВЉЕН ОД ОНОГА ОД КОГА ЈЕ И ИСКРА ПОЕЗИЈЕ ЗАЖИГАНА И НАМА ПРЕДАТА.

АЛЕКСАНДАР МАРИЋ

Рождество Христово

17 век. Нижний Новгород

Мирослав Б. Душанић: И доћи ће твоје пјесничко вријеме

© by Matt Starbuck - Napoleon Pig

И доћи ће твоје пјесничко вријеме

Једном кад постанеш стварно пјесник

кад те сви у народу буду знали

и из даљине махали и отпоздрављали

Једном кад ти тепихе буду простирали

позивали на свечане пријеме и балове

и скупоцјеним кавијаром кљукали

Једном кад будеш велик као планина

кад те предсједник загрли и хвали

и у тебе гледа као у оца брата сина

Једном кад не мораш срицати риме

кад их од тебе више нико и не очекује

јер си постао глас нације и имаш име

Једном кад...

А док се то не деси ти бираш ријечи

умилне и горде из старославних књига

и не даш ником да те на путу спријечи

А док се то не деси испред себе крчиш

разбацујеш десно и лијево па и у јаме

јер ти свом пјесничком звању трчиш

А док се то не деси...

Мирослав Б. Душанић