Der sorbisch-deutsche Dichter Kito Lorenc

Kito Lorenc

ДРУГИ ЈЕЗИК

Закрешти ли неки језик

улазећи кроз врата

други гачући

излеће кроз прозор

прсти на инструменту страха

глава се котрља с пања

Док лепрша крило

поред текста

нека искрваре

душа и врат

Кито Лоренц

Мирослав Б. Душанић: У транзицији

© by Curtis Verdun: Silent Aspirations

У транзицији

Земља је опустошена.

Ни камена, ни биљке.

Све је подвргнуто

стратешком планирању.

Артикулисао се систем

по коме се нешто чини.

Ова свјесна намјера

није први ни посљедњи пут.

То је озбиљно,

сасвим озбиљно позориште.

Мирослав Б. Душанић

Љубомир Левчев: Књига

Књига

Речи мисле да сам заспао.

Књига ми испаде из руке,

као што пада птица

са зачаране гране.

Али не пада на под,

да не згњечи сенке

нити на небо,

да не окруни звезде.

И ја

више не читам

све то.

Ја само посматрам

како књига испада

из руке на неко

изморено човечанство.

И остаје да лебди отворена

као космонаут у бестежинском простору,

певајући о некој Отаџбини...

А она – чује и зна.

Онда ти, драга, прилазиш

са друге стране нечега

и гасиш смисао

шапатом:

Желиш ли нешто друго?

Други полумрак?

Други полусан?

Другу...књигу?

Желим, разуме се!

Али каква је ово књига без љубави?

Људи желе љубав.

И не половину, већ целу.

Чак, а ако је тужно.

Чак, и ако је безнадежно.

Људи желе љубав.

И ја желим.

Желим да је прочитам.

Желим да је прочитам

до краја.

Љубомир Левчев

Мирослав Б. Душанић: На рубу памети

© by Пешо Гргић

На рубу памети

Данима ево

Бол ме узео под своје

Скакуће с пршљена на пршљен

Враголасто зарони у кичмени канал

И дуго гњури

По кичменој мождини

С нервима се игра

Пипка

Претражује

Понекад се смјести у лијеви кук

Или лијеву плећку

Али не да мирује

Него се заврти у мјесту као вретено

И неуморно буши

Не одустаје

Не посустаје

Данима ево
Бол ме узео под своје

Да га укроте
Посјећивао сам људе од знања
Докторе свих струка
Изверзиране психотерапеуте
Траваре
Бапске врачаре и шамане
Али он никако да ме се окане

Не страхује од ауторитета
Ни хируршки нож
Ни морфијум таблета
Ништа му не смета
Не хаје за празник и нерадне дане
Ни недјеља му није света
Па слободно по мом тијелу шета

Мирослав Б. Душанић

Објављено: 
1. ЗАВЕТИНЕ+, Новине српске ренесансе, стооке васељенске новине будућности, број 1, година I; Београд, 2. август 2013.
2. ЗАВЕТИНЕ+, Новине српске ренесансе, стооке васељенске новине будућности, број 2, година I; Београд, четвртак 21. новембар 2013.

Иван Растегорац: Признајем

* 15. јул 1940   † 12. децембар 2010

Признајем

Не кажем да сам песник.

Ја сам алигатор.

Завртим лудо коло,

агитујем

и ствари постају могуће.

Признајем:

чуда су неизоставни део

моје слободе.

Признајем:

још нисам рођен.

Из мноштва рађања

уобличиће се

јединствено

рођење.

Иван Растегорац

Мирослав Б. Душанић

Адам Пуслојић: Небо, за успомену

Небо, за успомену

                       Павлу, оцу српском 

Дете,

уместо мене

смеши се

убери небо,

за успомену

и мене кући понеси,

узнеси ме

уситни ми

мог Бога

У многе

васкрсне истине,

оне Једне и свакодневне

дете,

и ја сам једном

старац, старатељ

и систематик

а сад сам опет

само небо, божји цвет

за успомену

Адам Пуслојић

Мирослав Б. Душанић: Свједочанство

© by Eduardo Flores

Свједочанство

Више се не крећем

У простору омеђеном

С четири зида

Тонем у мрак и тишину осаме

Осуђен сам да описујем самог себе

А управо то је отрцано

Мирослав Б. Душанић

Poetry in a Global Box: Volksrepublik China (中華人民共和國 / 中华人民共和国)

Wang Jiaxin

Leeres Tal

Da gibt es niemand. In der langen Schlucht

                                                     für sich allein

   gibt es nur Winde,

   gibt es nur Steine, über die ganze Erde

                                                       gewachsen.

Doch mit dem Eintritt spürst du,

   die Schlucht wartet auf dich,

   die Schlucht ist wie ein Handteller, mählich

                                                       schrumpfend.

Du fliehst  erschrocken am Talausgang erst

                                                             wagst du,

   dich umzudrehen: Die Schlucht ist so leer,

   bis auf die Winde, bis auf die Steine.

Wang Jiaxin

ISBN: 9783900986759

Мирослав Б. Душанић: ПИСМО

© by Перо Васлић

Писмо

Пријатељу сам се јавио телеграфски кратко

Тек толико да зна да га нисам заборавио

А и да чује нешто о мени

Написах му да сам поново оперисан

И да ме свакодневно кљукају морфијумом

Да вријеме између два лијека

Испуњавам читањем и блоговањем

Да се борим с несаницом

С другим стварима нисам хтио да га замарам

Те му прећутах да избјегавам сјећања

И помисли на наше предјеле и људе

Мада ми то стварно тешко пада

Јер ми у носу мирис мајчиног хљеба

И мирис житког босанског блата

Али искусан је лисац мој пријатељ

Он се у својој дугогодишњој осамљености

Оспособио да тумачи и ненаписане редове

Мирослав Б. Душанић

 

Прочитах

Прочитах

с невјерицом

дах ми стаде

пред очима замагли све

не изговорих ни једну

једину ријеч

дуго

дуго сам

бенасто ћутао

док нисам праснуо

у очајнички смијех

у вапају личне немоћи

зар толико

несанице и бола

усамљени храст трпи

када му гране сијеку

Савко Пећић Песа

Марко Кравос: Родословна песма

Родословна песма

Живео једном неки човек

бос и мршав,

никада не би постао мој отац

без синовљевих заслуга.

Пре тога је себи и отац,

своје дане, наравно,

одабрао међу прецима деда.

Онда је мој син неког маја,

не сасвим без мука и болова,

извукао безбрижног Марка из раја,

натакао му је родитељски чин.

Сад сам овде. Бринем о башти,

и радујем се кад нешто из земље погледа.

Сам себи сам деда и унук,

генитив и генерација.

Сам. Сам са својом брадом.

Порекло и дом. Стари шешир

натучен на дечју главу.

Живео једном један човек

бос и мршав...

Марко Кравос
/Превод са словеначког: Милан Ђорђевић/

Дејана Николић: ИСКАЗ / Dejana Nikolić: AUSSAGE

ИСКАЗ

Угледах те у прејаком светлу.

То је било страшно.

Мишеви и сенке расуше се у рупе.

На дрвеном поду, као слепо црево,

грчила се умирућа илузија.

Угасите рефлекторе,

сада не могу да поднесем.

Волела сам, дакле, краља пацова

у црно-белом стрипу.

Шта ли он ради кад остане сам?

Кад цртач одложи оловку

И заспи сном праведника.

Дејана Николић

AUSSAGE

Ich erblickte ihn im allzu starken Licht.

Das war schrecklich.

Mäuse und Schatten zerstreuten sich in die Löcher.

Auf dem Holzboden, wie ein Blinddarm, zappelte

die sterbende Illusion.

Macht die Scheinwerfer aus,

Jetzt kann ich es nicht ertragen.

Ich liebte also den Rattenkönig

In einem schwarz-weißen Comic.

Was macht er wohl, wenn er allein bleibt?

Wenn der Zeichner den Stift weglegt

Und in den Schlaf der Gerechten übergeht.

Dejana Nikolić

Неколико епиграма Данојлић Милована

Плишани преврат

Почело је лупањем у лонце, шерпе

И захтевима да се деспот казни,

А свршава се тако што су шерпе

Тањири, тигањи и лонци – празни.

Сигурни ослонац

Ви, што волите узе и узице,

И које зову подгузним мувама,

Пошто се не мичете испод гузице

Свака власт ослонац нађе у вама.

Известан детаљ

Зна се шта један говноваљ ваља

Ал именоват то не ваља,

Премда се на хиљаде говноваља

Стално баве око тог детаља.

Ксенофилија и ксенофобија

Разумем љубав према туђину

Кад мислим на Мерлин и Ђину,

Ал зато мрзим сваког оданде

Ко шаље ултиматуме и команде.

Пријатељима са Западне стране

Пустимо речи! Погледајмо дела

Сад, кад хиљадугође почиње треће:

Од Крсташа па до Милосног анђела

Са вама нисмо имали среће.

Колонизаторима

Свак из прошлости вуче корене,

Невидљиве су везе најјаче:

Ми, природно, разумемо покорене,

А ви, још природније, поробљиваче.

О смаку света

Апокалипса не успева да ме застраши,

Приче о њој су врло досадне:

Божји свет је неуништив, а наш, данашњи

Овакав какав је – нек пропадне!

Милован Данојлић

`Plato books` Beograd 2009

 ISBN: 978-86-447-0463-8

Ђорђе Андрејевић - Кун: Мотив из Маринкове баре (1936.)

Ђорђе Андрејевић - Кун: Мотив из Маринкове баре (1936.)

Poetry for Peace: Ram Krishna Singh

PEACE MISSION

He is amazed to see

so much corruption

in the system

of world peace:

his colleagues envious

of his foreign jaunt

with the UN

and earnings

in dollars, rise so soon

in career and

have the best of

life and style

while I worry about

freedom in Congo

untamed humans

safe sojourn

Ram Krishna Singh

Мирослав Б. Душанић: Нова коб

© by Ранко Крстајић

Нова коб

Нијеми од бола

Нијеми пред гријехом

Не цвјетају божури

Не лете косови

Населили их огањ

Клетва

Крваве ноћи

Кораци оних којих нема

Све што су љубили

Злом је прогнано

Мирослав Б. Душанић

Robert Lowell: Epilogue

© by ibancasanova (barcelona/spain): bipolar

Epilogue

Those blessèd structures, plot and rhyme--

why are they no help to me now

I want to make

something imagined, not recalled?

I hear the noise of my own voice:

The painter's vision is not a lens,
it trembles to caress the light.

But sometimes everything I write

with the threadbare art of my eye

seems a snapshot,

lurid, rapid, garish, grouped,

heightened from life,

yet paralyzed by fact.

All's misalliance.

Yet why not say what happened?

Pray for the grace of accuracy

Vermeer gave to the sun's illumination

stealing like the tide across a map

to his girl solid with yearning.

We are poor passing facts,

warned by that to give

each figure in the photograph

his living name.

Robert Lowell

Ната́лья Серге́евна Гончаро́ва (Natalja Gontscharowa)

Natalja Gontscharowa: Orangenverkäuferin (1916)

Maria Shalgina: Sonate Nr 1 g-Moll, Adagio und Fuge

Debjani Chatterjee: Two poems

Cancer pathway

In what mad moment

did I buy the ticket for

this cancer journey?

The pathway is dark,

there’s no map, no directions,

no light to lead me.

Cancer erases

the ordinary wrinkles

of my daily life.

The side effects are

just ‘collateral damage’,

so–called ‘friendly fire’.

Hansel and Gretel

taught me to scatter breadcrumbs,

to survive this ride.

Anniversaries

are milestones on the pathway.

One day at a time ...

Debjani Chatterjee

Debjani Chatterjee

Cancer is ...

Cancer is the cat

sitting open–mouthed below

the nest I must fly;

a sly hyena:

a scavenging predator,

dribbling and laughing;

a razored needle,

transforming into a spear

in each painful side.

Cancer is lightning:

picking on random victims –

and can strike again.

Debjani Chatterjee

Мирослав Мика Антић: Све боје света / Miroslav Antić: Alle Farben dieser Welt

© by PismestrovicBlog

Све боје света

Чудан је овај свет у мени

кад се од лишћа зазелени

или поплави као свила

од дечије косе и птичијих крила.

Чудан је овај свет у мени

кад све пожути и порумени.

Ван мене доста боја живи.

Ван мене каткад свет и посиви,

или се смрачи

и наоблачи.

Добро је зато што постоје

и ове моје лепше боје.

И неки осмех сунчан и плах,

и ветар нечујан као дах.

Па све кад трне

и све кад свене,

кад тмурно изгледа свет око мене,

у мени живи сто ватромета

некаквог шаренијег и лепшег света.

Понекад желим да поделим

моје румено са градом целим,

и моје бело са жутом травом,

и моје жуто са ноћи плавом,

и моје плаво са реком сненом...

Једино чувам оно зелено

за неке очи што нису моје,

ал из њих расту,

одавно расту

све друге очи и друге боје.

Мирослав Антић

Alle Farben dieser Welt

Die wundervolle Welt ist in mir

wenn von den Blätter grün wird

oder von Kinderhaaren und Vogelflügeln

doch als Blau wie die Seide wirkt.

Die wundervolle Welt ist in mir

wenn alles gelb und rosa wird.

Um mich drehen sich viele Farben.

Um mich wird manchmal die Welt

grau oder trüb

und die dunkle Wolke zieht.

Gut ist es auch, weil es in mir

auch die schöne Farbe gibt.

Und ein Lächeln sonnig und scheu,

und ein leiser Wind wie Atem treu.

Wenn alles zittert

und alles verwelkt,

wenn die Welt so trüb um mich scheint,

leben in mir hunderte Feuerwerke

einer bunteren und schöneren Welt.

Manchmal wünsche ich mir mein Rosa

mit der ganzen Stadt zu teilen,

und mein Weiß mit gelbem Gras,

und mein Gelb mit der blauen Nacht,

und mein Blau mit dem Fluss im Traum…

Nur das Grüne bewahre ich auf

für ein Paar andere Augen,

und aus ihnen wachsen,

schon lange wachsen

alle anderen Augen und Farben.

Miroslav Antić