Мирослав Б. Душанић: Добар дан!

Херман Хесе: Бити срећан

Бити срећан

У животу не постоји никаква дужност
осим дужности: бити срећан.
Само смо зато на свету,
а са свим дужностима,
свим моралом
и свим заповедима
ретко чинимо једно другога срећним,
јер и себе тиме не чинимо срећнима.
Ако човек може бити добар,
може то само онда
када је срећан,
када у себи има склада,
дакле када воли.
То је било учење,
једино учење на свету.
То је рекао Исус,
То је рекао Буда,
То је рекао Хегел.
За свакога је на овоме свету
једино важно
његово властито најунутарњије,
његова душа,
његова способност да воли.
Ако је она у реду,
онда је свеједно
једе ли се просо или колачи,
носе ли се драгуљи или рите;
онда свет звучи заједно с душом,
онда је добро.

Херман Хесе 

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Буди тиха

Мирослав Б. Душанић: Лидија

Буди тиха

Када она одлучи
Не помаже никаква магија
Ни сјећања на музе
На све украдене
И добијене пољупце

О смрти
Стварно не знам какво
Бих ти име дао
Зато ћу те назват женом
И када одлучиш да ме сретнеш
Прави се да ме познајеш
Са неких од мојих
Многобројних путовања
Буди тиха
Пружи ми само руку и ћути
А ја ћу да пођем с тобом
И нећу се опирати

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Лидија

Драган Алексић - Дада: Дада

* 28. децембар 1901  † 22. јул 1958

Дада

Умивен јасно сумња реалан човек створ
музички обрис стих вапненаца базалт.

Душа пас субјективан сам
около нечега иде све
около нечега миче крај.

Пробијен виђен нећу сутон свој
окрутно крутим укрућени створ
биће чиста немогућа галерија.

Без јасности јасног јасан живот.

Драган Алексић

Мирослав Б. Душанић

Мир села

Ви мислите: чудно виси лампа
Ви мислте: чудно живи батерија
Ви мислите: чудно сјаји графит

То беше: све
то беше: изнад свега

даље:
ко први дигне прст има премију
ко први сагне главу види бога
ко први каже реч има дело

то беше то беше
то беше
шта то уопште беше.

Драган Алексић

Мирослав Б. Душанић: 29. март 2014.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јован Зивлак: Бог је сићушан

Бог је сићушан
                       За Данијела Драгојевића
 
бог је сићушан. у води и у
ваздуху сналази се једнако.
кад је на земљи окрзне ме и одлепрша.
весео је бескрајно из нужности.
безброј пута буде на једном месту
не знам ни кад оде ни кад дође.
запослен је много. чита класике и сваким
даном понешто научи.
све велике уметнике познаје лично
већину цитира без проблема. моја дела
не зна напамет али памти моје лице.
зна моју висину
обим груди
капацитет.
понекад са мном на посебном месту поразговара
није богзна како одушевљен. чини ми се да
помало пати што напредујем споро.
жели ми све најбоље у животу и у раду.
кад га сретнем у мноштву ословим га учтиво
питам шта има ново и одлазим журно.
познајем га добро. преносим ти његов поздрав.

Јован Зивлак

Мирослав Б. Душанић: Тања

Zeul este minuscul
                     pentru Danijel Dragojević

zeul este minuscul. în apă şi în
văzduh se descurcă la fel.
când e pe pământ mă şfichiuieşte cu-aripa şi zboară.
la infinit e vesel - de nevoie.
de nenumărate ori apare în acelaşi loc
nu ştiu nici când pleacă nici când vine.
are mult de lucru. citeşte pe clasici şi zi de zi
învaţă câte ceva.
cunoaşte personal toţi marii artişti.
din cei mai mulţi citează fără probleme. opera mea
nu o ştie pe dinafară. dar cunoaşte chipul meu.
îmi ştie înălţimea
circumferinţa pieptului
volumul.
uneori schimbă cu mine câte-o vorbă în loc ales.
nu-i grozav de încântat. îmi pare că
suferă puţin din cauză că avansez încet.
îmi urează tot binele în viaţă şi activitate.
când îl întâlnesc în mulţime îl salut politicos
întreb ce-i nou şi mă îndepărtez în grabă.
îl cunosc bine. îţi transmit salutul lui.

Jovan Zivlak

Мирослав Б. Душанић: Тања

Доментијан: Да ли ће ово бити истина или не?

Да ли ће ово бити истина или не?

        Извести родитеље његове (Расткове, 
Савине) неки од слугу његових: Син наш
љубими од вас, свет остави и пође за
Христом. И у гласу том ужас некакав
примивши, говораху себи:

Да ли ће ово бити истина или не?
Да ли отиде од нас љубимо чедо наше?
Да ли презире велику љубав нашу и тугу,
љубими од нас?
И који најпре глас да пошаљемо
вишњем добротвору нашем
о недомислимој овој жалости
која изненада би нама?
Како ли плач да почнемо
због разлучења љубимог чеда нашег?
Који ли пут тако узљуби
незакаснено да путује
без савета нашег?

(1263/64.)

Доментијан

Софи́я Асгатовна Губайду́лина

Мирослав Б. Душанић: Ритуал уточишта

Ритуал уточишта

кроз ватру која гори
посматрам блиједа лица
пурпурне сјене и мјесец
препун крви

и дође ми да вриснем
— што није покопано
нестало је у изгнанству
и нико више не тугује

за игре и костиме
прекасно је
све браве су зарђале
у долини мог дјетињства

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Монахиња Јефимија: Мољење Господу Исусу Христу

Јелена Мрњавчевић * око 1350. - † после 1405.

Мољење Господу Исусу Христу

Од оскврњених усана,
од мрскога срца,
од нечистог језика,
од оскврњене душе прими мољење,
о Христе мој,
и не одгурни мене, рабу твоју,
нити ме јарошћу твојом, Владико, обличи
у час одласка мојега,
нити ме гневом твојим казни
у дан доласка твојега,
јер пређе суда твојега, Господе,
осуђена сам савешћу мојом,
ниједне наде спасења мојега нема у мени
ако милосрђе твоје не победи мноштво безакоња мојих.
Зато те молим, незлобиви Господе,
ни мало ово приношењеприношење не одгурни,
које приносим светом храму пречисте твоје матере
и наде моје Богородице хиландарске,
јер примих веру удовичину
што ти принесе две цете, Господе,
те тако и ја принесох ово, недостојна раба твоја,
о Владичице, Јефимија монахиња,
кћи господина ми ћесара Војихне,
који лежи овде, негда деспотица.
И приложи се ова катапетазма
храму пресвете Богородице хиландарске
лета 6907, индикта 8.
А ако ће је ко однети
од храма пресвете Богородице хиландарске,
да је одлученодлучен од јединосушне и нераздељиве њене
Тројице
и да му је супарница пречиста Богомати хиландарска
у дан страшнога испита.
Амин.

Монахиња Јефимија

Матеја Душанић

Томас Бернхард: Без наслова

* 09. фебруар 1931   † 12. фебруар 1989 

Дивље расте цвет мога гнева
и свако види трн
у небо заривен
па из сунца мога капље крв
расте цвет моје горчине
из траве
која пере ми стопала
мој хлеб
о Господе
ташти цвет
што гуши се у точку ноћи
цвет моје пшенице Господе
цвет душе моје
Господе презри мене
болестан од тога сам цвета
што црвен цвета ми у мозгу

Томас Бернхард

© by Blanca Juan Palau: Давид у Рипњу

Красин Химирски: Родне куће

Красин Вълчев Химирски

Родне куће

На роде личе
наше родне куће,
на бијеле роде
по бијелим брдима.
Њихова крила
прекривају видике.
Бојим се да не одлете.
Око њих вијугају
бијеле цесте,
брижне наше мајке,
и очеви строги,
пријатељи вјерни.
А ми одлазимо,
а ми долазимо.
Одлазимо да би
оседлали видике,
да би засијали
родне оранице.
Враћамо се опет
са жита шаком
и с дјевојком красном.
Враћамо се да бисмо презимили зиму,
да се обновимо, као у капи росе,
у дјеци нашој и у унуцима.
Чим гране прољеће –
опет одлетимо.
Орловско јато
за собом водимо.
На роде личе
наше родне куће.
На бијеле роде.

Красин Химирски

Перо Васлић

Мирослав Б. Душанић: Прије него склопим очи

Перо Васлић: Појезна

Прије него склопим очи

нисам свједок
и не пишем свједочанства
шта бих могао да отргнем
од заборава – фрагмент неба
у срце усмјерене стријеле
сјекиру изнад моје главе
крст који носим
који ми кичму ломи
и јарми да будем роб

нисам изабраник
ни пророк – послије искри
и пламених језичака
не видим да из пепела устаје
феникс
и немам илузије наспрам смрти
и мјеста које ће ми бити гроб

Мирослав Б. Душанић

Перо Васлић: Душанића тук (пропланак)

Стојан Богдановић: Координатни почетак

Координатни почетак

Глава није главица купуса,
Глава није играчка,
Глава није то зато што има очи,
Глава није то зато што има нос,
Глава није то зато што има уши
Глава није то зато што има уста
Глава није то зато што има браду,
Глава није главица лука,
Нити је глава лопта.

Глава кад се каже
Мисли се на нешто озбиљно
Као што је
Умна глава,
Поштена глава
Часна глава.
Каже се: То је глава,
Еј, брајко, то је глава!
Главу часног проте из Варварина
Срби поред Мораве још траже,
Траже своју главу.
Главом часног оца Миливоја*,
Кад је буду нашли,
Означиће координатни почетак.

Стојан Богдановић

* Часни прота Миливоје Ћирић је погинуо на Тројице, 30. маја 1999. године , приликом НАТО бомбардовања Варварина.

Мирослав Б. Душанић

Десанка Максимовић: Чежња

Чежња

Сањам да ћеш доћи:
јер миришу ноћи, а дрвеће листа,
а ново се цвеће сваког јутра роди;
јер осмеси љупки играју по води
и пролетним небом што од среће блиста;

јер пупе тополе, и као да хоће
к небу, пуне топле, набујале жуди;
јер у души биља љубав већ се буди;
јер мирисним снегом осуло се воће;

јер природу Господ за твој дочек кити:
Ради тебе чежње у ваздуху плове.
Јер све покрај мене чека те и зове:
цвеће, воде, магле, јабланови вити.

Дођи! Снови моји у густоме роју
теби лете. Дођи; без тебе се пати!
Дођи, - све крај мене осмех ће ти дати,
и у свему чежњу опазићеш моју.

Десанка Максимовић

Мирослав Б. Душанић

Arseny Tarkovsky: First Meetings

Andrei and his father, Arseny Tarkovsky, Moscow (1947)

First Meetings
 
Every moment that we were together
Was a celebration, like Epiphany,
In all the world the two of us alone.
You were bolder, lighter than a bird's wing,
Heady as vertigo you ran downstairs
Two steps at a time, and led me
Through damp lilac, into your domain
On the other side, beyond the mirror.

When night came I was granted favour,
The gates before the altar opened wide
And in the dark our nakedness was radiant
As slowly it inclined. And waking
I would say, 'Blessings upon you!'
And knew my benediction was presumptuous:
You slept, the lilac stretched out from the table
To touch your eyelids with a universe of blue,
And you received the touch upon your eyelids
And they were still, and still your hand was warm.

Vibrant rivers lay inside the crystal,
Mountains loomed through mist, seas foamed,
And you held a crystal sphere in your hands,
Seated on a throne as still you slept,
And—God in heaven!—you belonged to me.
You awoke and you transfigured
The words that people' utter every day,
And speech was filled to overflowing
With ringing power, and the word 'you'
Discovered its new purport: it meant 'king.
Ordinary objects were at once transfigured,
Everything—the jug, the basin—when
Placed between us like a sentinel
Stood water, laminary and firm.

We were led, not knowing whither,
Like mirages before us there receded
Cities built by miracle,
Wild mint was laying itself beneath our feet,
Birds travelling by the same route as ourselves,
And in the river fishes swam upstream;
And the sky unrolled itself before our eyes.

~ When fate was following in our tracks
Like a madman with a razor in his hand."

Arseny Tarkovsky

Мирослав Б. Душанић

Марина Гарбер

* * *

Вулкан небодера рига људе
          кроз врата; на небу свјетлуцају звјездана
окна – као упозорење: „Овамо се не смије!“ –
          авионима и птицама… Човјека је касно
упозоравати на оштру нарав стакла,
          на неприродност његове природе;
он није примијетио како је с орбите сишла
          Земља, као из руку – гумена лопта; и године
доживљујућ (проживљујућ) као дане
          (вријеме понедјељака!), не ослабив бдијење,
човјек ће тако остати стајати у сјени
           шест дана од будуће Недјеље.
И на трен затудит ће се гомила: чудак,
           каквих је мало покрај стаклене злобе
освјешћујућ да град је – чардак
           Земље: у лету се пробија у сметове.
А ми, рашчлањујућ ту вијест дана,
           заборавит ћемо, одлазећ у неодложност посла,
чардак, гдје чека гњаважа с мишем,
           писка, шушкање и фразерство.
И не схвативши тако да окно је – тек дио,
           предио безграничног – бес-крај-но-га,
вратимо се у здања – вулкана – раље,
           тихо се радујући формули: живи – цијели.
И, заљубљени у кавез, у жељезни свод
          Тријумфалнога лука, бројећи године,
мрзећи-мазећи, као грб – наказу,
          опјеват ћемо освојену неслободу.

Марина Гарбер

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: За драгу И.

Мирослав Б. Душанић

За драгу И.

Звучи помало патетично
и мистификовано: Живот је
стварно лијеп.
Схватиш то кад осјетиш
коју чаробну силу посједује
један мали Цвијет.

Мирослав Б. Душанић

Погледом шетача: 7 слика из Хилдесхајма

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Казуко Шираиши: Мала планета

Kazuko Shiraishi

Мала планета 

Ову малу планету
у последње време мучи хронична главобоља,
откад ти људи, уместо божјих руку,
владају њоме.
Откад је њена зелена крв пресахнула,
а у мору кит уљешура убијен пре него што је
запевао електричним таласима љубави.

Сваки пут док обади – млазњаци круже око главе планете,
                                                    кисеоник нестаје.
А та планета, са сенком смрти на лицу,
нагиње главу према двадесет првом веку,
укоченог врата.
Убице, утриповани да су богови науке,
радосно урличу, такмиче се у производњи
                                                    оружја за убијање.

Сада, док је по глави
туку и по њој копају,
док убризгавају инјекцију,
изгледа да се она више неће опоравити:
сви само буље у телевизију,
а нико и не помиње њено име.
Да ли си икад видео
како мала планета, Нојева барка,
тоне у свемиру?

Једино ако си се докопао
капсуле времена по имену будућност.

Казуко Шираиши
/Са јапанског превела Кајоко Јамасаки/

Мирослав Б. Душанић

«... данашњем друштву потребна је енергија која ће подстаћи разумевање и решавање многих проблема међу којима су најважнији они који се односе на очување планете и екологије. (...) Морамо да мислимо о многим стварима, о белим медведима, очувању копна и мора, као да смо једна велика светска породица.»

Казуко Шираиши

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Ходочасник

Мирослав Б. Душанић

Ходочасник

предуго је безличан
омамљен ослушкује таласе
и тражи свој лик
пред њим је велики изазов
крочити у непознато
потврдити лично постојање
али чаробна запажања
писана руком књишког човјека
изгубила су сваки смисао
и прешла у урлик
сада му ноге клецају
као да полази у лов
и трагање на риме у пјесмама
када се изговорају ријечи
намјерне
да утјеше познанике изван
свијета умјетности
а све се заврши трагично
у грчу и јецају

и падају тешке кише
које га подсјећају на бунцања
лудака преко
гробова и неке заједничке
коријене
ријечи случајне које не дотичу
и не изражавају суштину
и не значе ништа више
од мјесечеве мијене
можда тренутак тишине
стихове Ахматове умјесто
трепета крила
ријечи правилно распоређене
у скученом собичку
у повјервљивим писмима
од оца и мајке
и први утисак у сликама
на маховини и у чичку
са ливаде из родног завичаја

и чуђење на његовом лицу
и тајна скровишта
полуболесне и наметљиве
мисли у сјећањима
понижавајуће
наказне хаљине изван сцене
позоришта
циркуси и романтичне илузије
пајаци и акробате у покрету
и на жици
одсутне очи и сувенири
неких пропалих свјетова
са буњишта
он је тај сањар и вијесник
који пјесничке фигуре смишља
тек онако по навици
а сања и чезне
да нађе лице и буде славан
и незамјенљив трагач и пјесник

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Владислав Петковић Дис: Цветови славе

Цветови славе

Они спавају сви до једног, редом
у плитком гробу, нескрштених руку,
Без свог покрова и под тешком бедом
И труну мирно као у сандуку.

Они спавају, несебични, благи,
С ранама живим и мртвим очима,
Велике душе као камен драги,
Вечита песма коју им отима.

Они спавају, ти наши синови,
у својој крви, безбрижни ко тићи,
Заборављени ко мртви кринови,
И поносити ко стари племићи.

Они спавају по Балкану целом
За добро туђе, за спас свог племена:
Никад не беху са заставом белом
Ти млади момци великог времена.

Они спавају прости, без украса,
И њине груди, густи црви плаве:
И док се губе из свог лепог стаса,
Хумке им расту у цветове славе.

Владислав Петковић Дис