Мирослав Б. Душанић: Успут сањам пчеле небеске

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Живот је опасан

Мирослав Б. Душанић

Живот је опасан

нисам ни први ни једини који каже
живот је опасан
слутим намрштена лица
и не осврћем се на могућу критику
будућност је ионако велика лаж
одвлачи нам енергију
расипа је у хору марширајућих
ратника
а толико се ствари ситних
ствари лијепих данас разлива
и остаје да лежи на асфалту
под нашим ногама

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Фотографија

Мирослав Б. Душанић

Фотографија

ископали смо пожутјелу фотографију
ријеком су пливали лешеви
а он је насмијан с пушком позирао
и то је био шок
почели смо откривати истине
добри лик из прошлости није био анђео
а ни ћутање се није показало
нимало злата вриједним

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

ПОЈЕЗНА (наставак)

Перо Васлић: Појезна/Церани

У средњем вијеку је било уобичајено да насељена мјеста обухватају огроман простор. Тако је и насељено мјесто Ћеслица (данашња Појезна) била просторно далеко већа, него што је то данас. Она је осим њених данашњих граница обухватала и територије села Доњи Церани, као и веће дијелове Дријена и Осиње. Када се први пут јавља под именом Ћеслица није познато. Са сигурношћу се може тврдити да је под тим именом било познато и средином 15. стољећа. Зна се да је 1461. године у посједу овог насељеног мјеста био кнез Радивој (Томаш) Остојић Котроманић. Он је за то добио и писмену потврду којом су му потврђени посједи у земљи Усори: град Тешањ, села уз ријеку Укрину и Илову, Градачац (Грачац), те села у области Сребреника и на Мајевици. Село Ћеслица (Појезна) је административно припадало Тешањској жупи. Прегледом историјске грађе може се закључити да је Тешањска жупа организационо била подијељена у „мање жупе“, тј. одређени број насељених мјеста био је обједињен под „заједнички кров“, а носилац јој је била (најчешће) црква (црквено средиште, црквена жупа). Овај податак је веома интересантан јер се на основу њега да закључити, да су и друге жупе биле организационо „исцјепкане“ у мање јединице. Насељена мјеста Детлак, Црнач/Црна (Црнча) и Ћеслица (Појезна) су били дио црквене жупе Св. Козме и Дамјана (Светих Врачева). У овој скупини су поред поменутих села данашње општине Дервента и села која данас припадају другим административним јединицама. У документима тадашњег времена сама жупа је била позната и под својим скраћеним именом Жупа Козмедање (скраћивањем имена Козме и Дамјана). Падом Тешња (жупног и црквеног средишта) под османску управу, хришћанско становништво које не прихвата ислам било је присиљено да бјежи на сјевер, на територије које још нису биле од њих заузете.

Насељено мјесто Ћеслица (Појезна) је 1512. године пало под османску управу. Те године су трупе Фериз-бега заузеле Сребреник, Соко, Тешањ, Озрен, Усору и Требетин. Његова претходница је био изузетно оспособљен и успјешан војсковођа Хусрев-бег, који са својим трупама силовито прелази ријеку Илову и продире у дубину територије данашњих села Појезна и Црнча. Преласком ријеке Илове, Хусрев-бегове трупе у свом походу ка сјеверу заузимају комплетну територију насељеног мјеста Ћеслица (Појезна), које је због несигурности и страха од османске најезде већ било знатно ослабљено. Оно је у периоду од 1503-1512. год. изгубило више од половине свога становништва. Наиме, већ 1503. год., иако територија данашње општине Дервента није била под османском влашћу, долази до великих миграционих помјерања. Те су године угарско-турским споразумом на седам година тврђаве Добој и Маглај потпале под османску управу, док су Сребреник и мјеста у Посавини (уз ријеку Укрину и Саву) остала у рукама Мађара. Запосјевши тврђаву Добој османским трупама су „посавска врата“ била широм отворена, и било је само питање времена када ће Османлије да заузму Посавље (Посавину) и избију на ријеку Саву. Заплашено становништво масовно напушта своја села и повлачи се на сјевер, трудећи се да пријеђу у Славонију, тада под мађарском (угарском) влашћу. 

Османско продирање на сјевер је било изузетно добро испланирано, продирало се у „дубину територије“ на различите начине. Понекад су то били само пљачкашки упади, паљење имовине, застрашивање становништва, одвођење у заробљеништво или слично, понекад су то биле веће војне операције у којима су заузимане територије и стављане под своју контролу. Комуникације између насељених мјеста су биле прекинуте. Села на сјеверу Тешањске жупе су била потпуно одсјечена и изолована од свог матичног црквеног средишта. Тада је насељено мјесто Црнач (Црна), тј. данашња Црнча, остало без становника и прије него што је потпало под османску управу. Село Брестова (Брестово) је такође највећим дијелом остало пусто, а становништво се осјетно смањило и у Ћеслици (Појезни).

Та 1512. година је била кобна и за насељено мјесто Детлак, иако није освојено, оно је својим највећим дијелом остало без становника. Хусрев-бег се у свом походу зауставио на рјечици Појезници, највјероватније због недостатка људства, али његов изненадни упад је становнике Детлака отјерало у избјеглиштво. Тако је Детлак (данашња територија села Горњи Детлак и Календероваци) у периоду од 1512-1536. године  посатао ненасељена зона (тампон зона) између османске и „утврђене“ мађарске територије. Мађари су границе своје државе бранили са босанске стране, њихове трупе су се организовале на простору око ријеке Укрине, и контролисали су простор између ријека Укрине и Саве. Када је Хусрев-бег упао на територију данашњег села Црнча, затекао је потпуно запуштено село без иједног становника. Цијела територија је била урасла у коров а виногради највећим дијелом подивљали.

На новоосвојеним просторима османска управа оснива пет нових нахија: Тешањ, Усора, Маглај, Требетин и Озрен. Насељено мјесто Ћеслица улази у састав Тешањске нахије... (наставиће се на мом новом блогу - Мирослав Б. Душанић: КАД УВЕНУ ВИНОГРАДИ (Појезна и села уз Илову и Укрину))

Перо Васлић: Појезна/Церани/Осиња

Мирослав Б. Душанић: ПОЈЕЗНА (фрагмент)

Савко Пећић Песа

Насељено мјесто Ћеслица (Појезна) је захватало огроман простор, граница на југу је била ријека Илова која га је разграничавала од насељеног мјеста Брестова (Брестово). Источна граница села је почињала на ушћу рјечице Осиње у Илову, даље узводним током рјечице Осиња до ушћа рјечице Ојданица, па цијелим током Ојданице све до њеног извора, да би се завршила на рјечици Појезница (у правцу данашњег засеока Башићи у Дријену). Село Појезна је познатије под својим старијим изворним именима Ћеслица и Ћесница. Првобитно су се тако називали виноградарски посједи који су се налазили на овом подручју. Посјед Ћеслица се налазио у простору између ријеке Илове и рјечице Драшан. Име је настало од ријечи ћесл, множина ћесла (стара лужичко-српска ријеч), која означава четку с кратком дршком, а користила се за кречење. Иначе само кречење је називано ћеслење, а ћеслење је означавало и кречњачке гребене (стрмине, стране, обронке брда). Глаголски облик је ћеслић у данашњем значењу кречити, ћеслиски је присвојни придјев у значењу кречњачки, од креча или кречњака. Ово подручје је било изузетно богато кречњаком, становници су познавали процес прављења креча од кречњачког камена – постојали су многи „кречокопови“/каменоломи, гдје је вађен кречњачки камен. Процесом печења и потом „гашењем креча“ у кречанама, добијао се изузетно квалитетан креч. Креч је био у широкој употреби, у виноградарсву је коришћен као заштита од природних оштећења (повреда чокота), али и као заштита од животиња и најезде инсеката. Када се у прољеће окрече приземни дијелови чокота винове лозе, као и воћњаци, то је давало једну изузетно лијепу и јединствену слику. Био је то сигурно довољан разлог, да се цијело то подручје назове Ћеслица. Од кречњачког камена шкриљца прављени су различити употребни предмети, посебно је коришћен у грађевинарству. Веома често је и умјетнички обрађиван, урезавани су и уклесавани у њега цртежи и натписи.

Виноградарски посјед између рјечице Драшан и рјечице Појезница (простор данашњег села Доњи Церани) је такође припадао селу Појезна и звао се Ћесница. И овдје је за име употријебљена лужичко-српска ријеч ћесница у значењу страх, уплашеност, заплашеност, али је означавала и мјесто гдје се догодила несрећа проузрокована из страха или како би локално старосједилачко становништво рекло, из или од „страве“ – стравично мјесто (мјесто гдје се догодила изузетно језана (пуне језе) или језовна несрећа, данашњим ријечником језива, грозна, страшна несрећа). Ријеч ћесница у свом другом значењу означава спарину (спарно вријеме пред невријеме, олују). Још једна лужичко-српска ријеч је била у употреби у овим крајевима: ћеснина, означавала је уско („узано“) мјесто, „стијешњено“или сужено мјесто (тјеснац, кланац), али и потешкоћу, стијешњеност, сатјераност у безизлазну ситуацију („у мишију рупу“).

Данашње име села - Појезна, није настало као што многи мисле од конструкције ријечи пој (лијепо пјевање) и зна (од знати), то није било мјесто гдје се добро пјевало или гдје се знало често добро запјевати и провеселити. То није ни конструкт од пој и зов (позив, звати), гдје те позвају на лијепу пјесму и весеље, напротив, назив је само пријевод ријечи ћесница у савременији српски језик. Када су придошлице с југа (избјеглице из крајева у које су већ продријеле Османлије) населили ово село и ту неки трајно и остали, сусрели су се са чудноватим именима чија значења нису могли одгонетнути. Када су им старосједиоци објаснили значења ријечи, у употребу се убацују и пријеводи. Једно вријеме су у оптицају била двојна имена. Све чешће се чуло да неко одлази у оне страшне Језане или у мјесто Језовну. И као што је то обично и бивало, онај назив који се више користио, којег је већина прихватила, тај и опстаје у оптицају. Од Језане и Језовне је временом проистекла Појезовна, тако да је ово насељено мјесто познато и под тим називима, да би на крају добило садашњи облик Појезна.

Мирослав Б. Душанић

Савко Пећић Песа

Менсур Ћатић: Писмо Марији (фрагмент)

Мирослав Б. Душанић

пишем ти јер сам се јучер покушао убити
и не знам колико сам успио
ти не знаш каква је жељезничка станица у сарајеву
и да свакоме ко чека воз дуже од пола сата
разнесе душу до сибира и свинојушћа
чекао сам те три сата

и онда своје тијело пустио као папирни бродић
низ крањчевићеву улицу
а он је с једне терасе преко пута војне болнице
потпуно го викао ону своју пјесму
о задњем човјеку
и прстима ми показивао да сам луд

пишем ти да ми кажеш
ко ти сада ово пише
и не могу ти пуно помоћи
судећи по томе како је мирисао зрак
из твојих груди којег сам кришом удисао
док си спавала

љубави, дошао сам из неке либијске пустиње
гдје расту бијеле руже
и често пада снијег

Менсур Ћатић

Мирослав Б. Душанић

Гонсало Мануел Тавареш: Лонци

Gonçalo Manuel Tavares

Лонци

– Не обитава међу лонцима само Бог,
већ и прљавштина ту гнездо свија.
То су ироничне речи једног рационалисте,
          какав неких дана могу бити чак и ја.
Данас, међутим, пада киша: не престаје да пада.
          Плашим се да се вратим кући и не затекнем
                  оно што сам тамо оставио.
Преврћем књиге, стално те књиге.
 
Упркос страху, одлучујем да се вратим.
То је могућност, као и свака друга.
Не престаје да киши.
          Претрчавам преко улица
и посрћем: падам.
          Устајем, стижем кући.
Жена ми каже:
– Сав си каљав.
          А ја одговарам:
          – Од Бога.

Гонсало Мануел Тавареш
/Пријевод: Јасмина Нешковић/

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Посљедњи валцер — 2.

Мирослав Б. Душанић

Посљедњи валцер

2.

рана испод гркљана као усјеклина у дрвету
саставни је дио ритуалног светковања
рецимо за славу Светог Георгија — Ђурђевдана
грле се и љубе и једни другима честитају
а знају да се неки само фолирају
док залогај по залогај хвале милостивог Господа
испијајући га ужарених лица кап по кап

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: О измијењеним околностима

О измијењеним околностима

Није довољно с руку опрати крв
Очистити трагове блата и слијепљене траве
Изгланцати ципеле, везати кравату
Разаслати гласнике у свијет да створе мит
И испишу нову историју

Када се огласе мртви које си искасапио
Изненада, без позива и најаве
Тада нема игре, ни искривљене прошлости
Не постоје одвојене собе за одмор
За планирања и стратегије

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Горан Ранчић: Узалуднице

Мирослав Б. Душанић

                шта чинити
                са речима

ни утеха
ни опомена

ни кише
ни трава
ни ватра
ни небо

нису острво
нису скровиште
нису јутарњи цвет
нису зарђали мач

нису крила
нису први корак
ни странпутица
ни набујали поток

неутешно
занемеле
изгладнеле
певају
очију упртих
у стари месец

Горан Ранчић

Мирослав Б. Душанић

                шта чинити
                са облацима
 
са једног таквог
данас слетех
у твоју празну душу
али
траве детињства
не нађох
 
а ветар
својим нотама
дотаче
туђи сан
свеједно чији
 
немојте
окривити кише
важно је
оно после
када сe
споје две
неоствариве
жеље
и
појави се трава

Горан Ранчић 

Мирослав Б. Душанић

Винко Шелога: Узводно

Београд 2011

Повратак

Све се смањило
остарело
људи
кућни предмети

само се узбрдице
повећале
а шикара подмладила
осилила

Винко Шелога

Мирослав Б. Душанић

Голеша

Која голеша и црњеша
трње и глогиње
не једе се, не пије
за другога није.

Једина штедна књижица
плућа два листа
горућа још дишу.

Приштеђена прегршт речи
у слуху јечи.

Време храст у корену тули
лист опада,трули.

Узводно, узводно се окрени
горе је извор, остављено
благо
мајка, облак и црна земља.

Винко Шелога

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Заморени путник

Мирослав Б. Душанић

Заморени путник

Ја сам окован у предјелу
дивљем
камен оивчен трњем је јастук
у моме гнијезду
натопљен мирисом трулежи
и застрашен
ја сваку ноћ дрхтим
и оплакујем дане болесне
ја спавам отворених очију
опрезно
ја чезнем за правим гробом

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Перуника

Перуника
(водич кроз један сан)

у дворишту
расте перуника
изнад ње
надвијено парче
неба и разапет
опран веш

и видим људе
непознате
као да онострани
свијет надире
са свих страна
унедоглед

и јавише се стари
и потиснути
страхови
из деведесетих
када смо били
свему изложени
и дрхтали
попут сирочади
на сваки шум

ко се то у двориште
моје насели
ко убра мој цвијет
и перунику погази

Мирослав Б. Душанић

Објављено: БАШТА БАЛКАНА, (Matural. Life. Style. Web. Magazine.); 04. септембар 2014.

У сјенци старијег брата: Јаков Шантић

Мирослав Б. Душанић

Агонија

Мени се чини, ту на мјесту овом,
Гдје свака травка, сваки цвијет и грана
Још шапће љубав наших драгих дана,
– Мени се чини, опет ћу те наћи!
И често ноћу с немиром и болом –
Вјерујем, слутим, чекам, кад ћеш доћи!

Мени се чини, да у свакој сјени,
Док лије мјесец кроз лиснате гране,
Тебе ћу наћи несташно кô лане
И љубити те и миловати дуго!
Мени се чини ... Један сан у мени
Истински живи као биће друго!...

Мени се чини!... Но, кад занос мине
И разум с вриском будну јаву позна
– Колико суза, кол'ко бола грозна
Та ноћ чекања за ме биједна крије!?
– Ах, у том трену чини ми се – ћутим,
Да све око мене и у мени мрије.

Неапољ, 1903.

Јаков Шантић

Мирослав Б. Душанић

Вл. Николај Велимировић: Молитве на Језеру (фрагмент)

Прими жртву речи моје, Оче мој, — тепање детета покајаног прими, Оче мој! 

Исправи реч моју истином Твојом, и прими је на подножје ногу Твојих. 

Окади жртву моју благомиром светитељске молитве, и не одбаци је, Тросунчани Владико светова. 

Речитију Ти жртву приносе ангелски кругови, но њихова реч струји к њима од Тебе и враћа се к Теби, непомешана с немилом таме и незагрцнута у грлу грехом. 

Убог сам, и ништа друго немам да изнесем на жртвеник Твој осим речи ове. 

И кад бих Ти ствари приносио, приносио бих речи. Јер шта су ствари до речи? Сву си васиону испунио језицима, који су пламенови када Теби хвалу уздижу, вода — када себи Твоје хвале шапћу. 

И кад бих Ти јагње принео, принео бих Ти једну реч. 

И кад бих Ти тицу принео, принео бих Ти једну реч. 

За што да приносим туђу реч Господу моме, за што туђу а не своју? 

Ко ме учини господаром туђег живота и туђе песме, туђег племена и туђе жртве; ко? 

Моја реч је мој живот и моја песма, мој пламен и моја жртва. Од Твога узех и Теби приносим, — прими и не одбаци, Мајко препуна милоште.

Епископ Охридски Николај

Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: Лутах и још лутам, Боже мој

Мирослав Б. Душанић

ЛУТАХ И ЈОШ ЛУТАМ,
БОЖЕ МОЈ

Боже мој,
Лутах и још лутам.
Понекад ми се чињаше
Да ми је дан од светлости,
Али често није било тако.

Боже мој,
Дај ми наду.
Пространства су велика,
Не стигох да их сагледам.

Да потрчим Сунцу у сусрет,
И да ме на починак испрати,
Макар толико,
Један дан.
Да заспим као некада,
Дететом кад бејах.

С поштовањем,
Веселинка Стојковић

Мирослав Б. Душанић

Даница Марковић: ТРЕНУЦИ И РАСПОЛОЖЕЊА

* 30. 09. (01. 10.)/12. 10. 1879. - † 09. 07. 1932.

Летње вече

Кад зрикавац у већ зрелој и високој
Трави своју песму започиње давну,
Будећи видика успавани покој
Мелодијом древном по потесу равну,

И с далеких поља почне да се диже
Мирисава влага у магличаст вео.
Ноћ прозирна, плава, из далека стиже.
Пуна тајне чежње. Тамни око цео.

Недозрели јечам свитњаци облећу;
Препелица негде у житу, далеко,
Зачује се кадшто. По ливадском цвећу
Месечева светлост прелива се меко.

Под мистичним зраком српастог месеца
Тајанственом снагом као да оживе.
Моје маште будне покопана деца,
Међ' звездама горе, небом од кадиве.

Па кад на сеоском усамљеном путу
Даљни лавеж паса из мисли ме прене,
Моји снови давни, у томе тренуту,
С етерних висина смеше се на мене.

Даница Марковић

Српска књижевна задруга; Београд, 1928.

Заборављен и запостављен акварелист: Сима Чемерикић

* 28. јануар 1906  † 1973

Портрет сељака (1930)

Циганче (1932)

Портрет сестре (1935)

Адам Загајевски: Мандељштам у Теодосији

Мирослав Б. Душанић

Мандељштам у Теодосији

  Осип Мандељштам (у затвору у Теодосији, 1920. год.):
                                Пустите ме, за апсану створен нисам.

Мандељштам није погрешио, за затвор није био
створен, али су затвори били створени
за њега, безбројни затвори и логори
чекали су га нестрпљиво, теретни возови
и прљаве бараке, железничке скретнице и
мрачне чекаонице чекале су га дуго,
док га нису дочекале, чекисти у кожним
мантилима и партијски чиновници
црвених лица су га чекали.
„Знамениту Федру ја видети нећу”,
написао је. Црно Море није плакало
црним сузама, каменчићи на плажи
послушно су се котрљали, онако како талас хтеде,
а облаци пловише брзо изнад безначајне земље.

Адам Загајевски
/Пријевод с пољског: Бисерка Рајчић/

Мирослав Б. Душанић

Цвијет трешње: Sakura

Фотографије: Мирослав Б. Душанић