ХИПЕРБОРЕЈЦИ (фрагмент)
Север је наиме стајао ван времена. На Северу није постојала историја а ни народи. Време је текло на југу, у збрци народа и раса.
Народи се, кроз историју, крећу од Севера ка Југу, ка топлим крајевима и морима. То кретање и чини повест цивилизације, народа и раса: ратови народа Севера с народима Југа. Али, освојивши све што се дало освојити, они се овде, у топлим поднебљима, нису могли одржати. Пут историје је пут дегенерације – брже или спорије, па ипак једнако неумитне. И сви су они убрзо нестали, ишчезавши, растворивши се у мору туђине.
Поларни путници и истраживачи феномен су нашег доба. Они се јављају тек пошто су, прекоморским путовањима и освајањима, досегнуте све тачке планете. Освојени су не само врхови него и долине. Више није постојало ништа на земљи што би вредело имати. Њихов смер није више Југ него Север.
То су Хиперборејци нашег времена, који напуштају топлоту својих домова и привидну сигурност својих завичаја како би се изнова запутили искони.
Тог јутра Демина расани звук који је подсећао на пригушени псећи лавеж – и док су његови другови још спавали, он испуза из шатора, видевши да је густа магла која је читава четири дана покривала острво коначно почела да се подиже.
Лавеж се више није поновио. Напето ослушкујући, он се успне на невелику хумку. Колико је могао да види кроз исцепану завесу од магле ништа се није померало на леденим пољима. Једино огромним напором воље Демин се суздржавао да се последњом снагом не стушти ка обали.
А онда се, кроз крештање галебова, гласније него пре, лавеж понови. Он подугне пушку и, испаливши један за другим три хица увис, појури напред колико су га ноге носиле.
Трчао је уском долином заобилазећи хумке и плитка језерца, преко стења и танке ледене покорице, све док изненада не изгуби дах: испред њега промакла је једна тамна сенка. Био је то пас, огроман у магли за којим је, застајући као да ослушкује, корачао човек. Демин промукло викну, замахнувши рукама, и пође му у сусрет. За непознатим – странцем по начину одевања – следиле су друге, сличне сенке.
Био је то део француске експедиције коју је водио капетан Дивас и која је, више од годину дана, проучавала живи свет на острвима Земље Фрање Јосифа, а сада се, пошто је њихов брод оштећен у судару с леденом сантом, припремала за повратак на Свалбард.
Премда је француски брод био озбиљно оштећен – три пумпе су без престанка избацивале воду испод палубе – а посада увелико изнурена, капетан Дивас није скривао радост, и он им приреди дочек какав доликује повратницима из поларног круга. Вечера заливена с неколико боца кримског Инкермана, производа Сунца југа, чисто рубље, могућност да се наједу до ситости, топле кабине с удобним постељама – Демин и његови другови су се тешко привикавали на толику раскош.
Бродом Св. Катарина доспели су у морску луку Ринде, одакле су малим паробродом превезени у Архангелск.
Била је дубока ноћ кад су стигли и обала је лежала у мраку.
Светла светионика била су погашена.
Управо је почео Први светски рат. Свет који су познавали, свет из кога су пре више од две године отишли на Север, у Хипербореју, престао је да постоји.
Борис Над
Фотографије: Мирослав Б. Душанић
