Франц Кафка: ЈЕДАН СТАРИ ЛИСТ

ЈЕДАН СТАРИ ЛИСТ

Као да је у одбрани наше отаџбине много шта занемарено. До сада се нисмо бринули о томе и посвећивали смо се само послу; али последњи догађаји нам задају бриге.

Ја имам обућарску радионицу на тргу пред царском палатом. Тек што сам у свитање отворио радњу, спазио сам да су неки наоружани људи запосели улаз у све улице које се овде стичу. Али то нису наши војници, него очигледно номади са севера. На неки за мене несхватљив начин они су продрли у престоницу, која је, међутим, веома удаљена од границе. Тек, они су у сваком случају ту; као да их је сваког јутра све више. У складу са својом природом, они логорују под ведрим небом, јер презиру зграде за становање. Баве се оштрењем мачева, шиљењем стрела, вежбањем у јахању. Од овог мирног трга, на коме је увек крајње брижљиво одржавана чистоћа, они су направили шталу. Ми, додуше, понекад покушавамо да истрчимо из својих радњи и да уклонимо бар оно најгоре ђубре, али то бива све ређе, јер овај напор је некористан, а осим тога, излажемо се опасности да нас прегазе бесни коњи или да нас повреде бичеви.

Разговарати са номадима није могуће. Наш језик не знају, па чак једва да имају и сопствени. Међу собом се споразумевају као чавке. Непрестано се чује то чавчије крештање. Наш начин живота и наше установе они колико не схватају толико и не хају за њих. Услед тога држе се одбојно и према сваком језику гестова. Ти можеш ишчашити вилице и уганути руке у зглобовима, они те ипак нису разумели и никада те неће разумети.

Често праве гримасе; онда им колутају беоњаче и пена им навире на уста, али они тиме не желе да нешто кажу, а ни да заплаше; чине то зато што им је таква нарав. Што им треба, то узимају. Не може се рећи да се служее силом. Пре него што посегну за нечим, човек се одмиче у страну и све им препушта.

И од мојих залиха су узели многи добар комад. Али, кад гледам како, на пример, пролази месар преко пута, онда се не могу жалити. Само што донесе робу, номади му је већ сву отму и прождру. И њихови коњи једу месо; често неки коњаник лежи крај свога коња и обојица гризу исти комад меса, један с једног, други с другог краја. Месар је плашљив и не усуђује се да престане са испорукама меса. Али ми то разумемо, сабирамо новац и помажемо га. Кад номади не би добијали меса, ко зна шта би им пало на памет; додуше, ко зна што ће им пасти на памет чак и ако сваког дана буду добијали меса.

Недавно је месар помислио да може бар уштедети напор око клања, па је ујутру довео живог вола. То више не сме да се понови. Лежао сам, ваљда, цео сат сасвим позади у својој радионици, испружен на поду, и натрпао сам на себе све своје хаљине, покриваче и душеке, само да не бих чуо рикање вола, на кога су номади скочили са свих страна да би зубима кидали парчад његовог топлог меса. Већ одавно се све смирило кад сам се усудио да изађем; лежали су уморно око остатака вола као пијанице око бурета вина.

Управо тада ми се учинило да сам видео самог цара на једном од прозора палате; он иначе никада не залази у ове спољашње одаје, увек живи само у средишњем врту; али овог пута је, тако ми се бар учинило, стајао наједном од прозора и оборене главе посматрао шта се ради пред његовим дворцем.

“На шта ће ово изићи?”, сви смо се питали. “Докле ћемо подносити овај терет и муку?” Царска палата је примамила номаде, али не уме да их отера. Капија остаје закључана; стража, која је пре увек свечано улазила и излазила, сад борави иза прозора с решеткама. Спас отаџбине је поверена нама, занатлијама и пословним људима; али ми нисмо дорасли таквом задатку; нисмо се никад ни хвалили да смо способни за то. То је неспоразум; и ми ћемо због тога пропасти.

Франц Кафка

/Преузето из HERETICUS; Часопис за преиспитивање прошлости, Vol. I, No. 1 — Превео: Бранимир Живојиновић/

Јованка Стојчиновић Николић: ТАМНО ОКО УЛИЦЕ

ISBN: 978-99938-48-61-5

ВЕЛИКА ПТИЦА

Недалеко од моје куће
Населила се Велика птица
Да попут својих предака
Сагради кућу на високом дрвету

У кући сакупи пријатеље
И обрадује ме малим успјехом
Што имам везу са висином

Велика птица има своја крила
У другим птицама
И непрестано прелијеће
Из вијека у вијек
Да јој се лет никад не заврши

Велика птица има своју грану
На сваком стаблу
Па и сада ми се чини
Да вријеме Окупације још траје

Јованка Стојчиновић Николић

Ристо Василевски: СВЕТА ПЕСМА

СВЕТА ПЕСМА

Свако је може чути
али само у себи.

Има речи, има смисла,
сребрних нити и ткања,
сунчаних слапова, наноса звезда,
суза, узноса и падова,
радосних тренутака, удара мрака...

Жубори као река,
шуми као шума,
пева као ветар,
струји као крв,
заводи заумљем,
мами да се с њом запева,
али ако се то учини,
негде се изгуби,
нешто се од ње окрњи
или изгуби смисао.

Зато је свако носи у себи
и нико не успева да је напише.

Јер нити се дух може додирнути,
нити се нада може зауздати,
нити се та песма може учинити живом.

Она је флуид
који има наше тело и душу
и умире са сваким од нас,
не остављајући трагове
ни о себи ни о нама.

Ристо Василевски

Јован Дучић: БЛАГО ЦАРА РАДОВАНА

Цар Радован је цар царева, владар судбине, господар свемира. Он носи златну секиру на рамену, јаше коња који је бео и висок као брдо под снегом, и на руци држи буљину са огњеним очима како би могао ноћу видети пред собом. О њему говоре у мојој земљи само људи који су полудели. Али су затим у њега поверовали и сви мудраци. Цар Радован има круну од хартије и по плашту лудачке прапорце. Има ноге и руке зелене као трава, јер живи на копну и води. Нико не памти његово порекло, ни име његове породице, нити зна за његове пријатеље и непријатеље. Он пролази кроз небески простор као црни облак пун грмљавине, и по водама као брод који гори. Нико не зна његове битке ни тријумфе, јер његова моћ није над војскама, ни његова слава у бојним подвизима. Он царствује у миру своје величине и сунча се на сунцу своје снаге и лепоте. Он се крије од сваког, а ипак свако има његову слику у очима и његов глас у ушима. Где су његове палате и његови вртови? И где су његове беле жене, и његови брзи коњи, и његова свилена стада, и његови љути пси за стадима? Чувају ли његова врата људи или змајеви? - Само лудаци, чији је он једини цар и господар, самодржац и покровитељ, знају путеве који воде у његово царство, и знају где су мостови преко којих се прелази у његове покрајине пуне сјаја и пуне музике. Јер је људски ум ограничен на оно што је видео и чуо, а лудило је једино безгранично слободно од свих ледених закона свести и сазнања. Слобода, то је лудило; и само лудаци су слободни.

Цар Радован је цар лудака који су увек добри. Он зато плива у људској крви само кад је отрована, и пребива у њиховом уму тек кад је већ помрчао, и зато су га само они који су изгубили све путеве нашли на својим тамним беспућима. Њега познају само лудаци који више никог другог не препознају; и с њим говоре само они чије речи више нико не разуме; и за њим вапе једино они који су се већ одрекли свега земаљског и људског. - Сви људи имају истоветне среће и несреће откад су постали, а само лудаци имају сваки своју сопствену срећу. Само они нису једнаки самом себи, него се обнављају увек нови. Сви људи виде ствари скоро подједнако, а само лудаци имају своја лична мишљења. Велика мудрост се налази на дну мрачног понора; и само су најлуђи људи говорили најдубље речи.

Цар Радован није постојао другде него у очима које су изгубиле свој поглед. Само лудаци говоре о благу тог цара, и зато копају ноћу и на припеци, пробијају лед и буше студену Земљину кору. Сву су земљу безброј пута испреметали. По самотним виноградима, заборављеним црквинама, по дворцима порушеним и пуним трња, свуд су копали, бушили, обарали, превртали. Безбројне војске лудих копале су с краја до накрај по мојој земљи. Свуда су прошле те црне чете изгубљених за живот, бивши људи који су се одрекли сваког додира са нама. Они од памтивека траже благо цара Радована; копају железом и каменом, и грањем, и ноктима, и зубима; копају док не попадају мртви! Читава поколења полуделих људи тражила су благо царево, закопано негде неизмерно дубоко, ко зна где, у нашим пољима. Допирали су често до у саму утробу Земље, бушећи без сна и одмора; али је то благо тонуло све дубље, и мамило све свирепије. Тако ће трајати докле буде сунца и месеца.

И увек ће копати, а никад двојица заједно. Јер је царев наследник само онај који буде најдубље копао, и који умре копајући, и који не би казао и када би најзад његов ашов одиста ударио у црна врата подземне палате у којој је благо цара Радована, цара свих царева, и владара свих судбина. Увек копати, док други не дође да копа! Јер само други сметају да нађемо срећу где хоћемо. Лудаци то знају боље од мудрих. - Али знају то и мудри.

Нису само лудаци који копају за благом цара Радована. Сви људи знају да има у животу још увек једно закопано благо за сваког од њих. Сви људи копају: сви људи од акције, од полета, од силе, од вере у живот и у циљ, и од вере у невероватно и у немогућно. Једни копају у пољу и у шуми; други у идеји, у идеалу, у химери; трећи у интриги и у злочину. Сви траже и вапе за царем тог вечног неспокојства и вечног трагања. Свет би нестао да нема тог цара, и ослепео би да не сија у помрчини његово наслућено благо, и очајавао би да нема његове маније и опсесије. - Јер сваки човек нешто тражи; свако је упро свој поглед безумља и себичност у неко место где мисли да стоји закопано благо цара Радована. Нема никог ко не верује да нема још нешто његово које треба пронаћи. И свако верује да своје благо треба кришом тражити, кришом и од најближих и од најмилијих. Сви су лудаци. Сви су људи омађијани и отровани. Јер цареве палате су високе до изнад Сунца дању, и до изнад звезда у мраку када седам Влашића пролазе мирно све границе немира и очајања. Сви су људи лудаци.

Царево благо је отров овог света. О њему сањају песници, који живе у вечном неспокојству да објасне божанство кроз његова дела, и да га посведоче својим сопственим стварањем.

0 њему сањају и хероји, јер мисле како само они треба да себе баце у огањ па да сутрадан буде добро свима, и да затим сви људи нађу своје благо.

О њему сањају и пророци, који, у свом лудили, проричу увек неку нову срећу и нову обећану земљу.

И најзад, о њему сањају краљеви, што хоће да владају силом љубави или силом мржње.

О њему је сањао Мојсије кад је ишао за огњеним стубом, и Цезар кад је прешао Рубикон, и Колумбо кад је своје једро поверио ветру који га је водио у земљу о којој није знао ни шта је ни где је. То благо царево тражи и звездар који гледа маглу на звездама; и ботаничар који тражи сву тајну плођења у срцу једног цветића; и свештеник који враћа веру у окорело срце неверних. Сви људи траже јер су сви луди! Крв свију је отровао цар који пролази небом као облак пун грмљавине, и морем као брод који пламти у пожару.

Цар лудака, али и цар свију људи од акције и идеала! Цар оних који у лудилу срца или у лудилу мозга верују у невероватно и остварују немогућно! Цар Радован је цар царева, силнији него херој Агамемнон, богатији него Мида, дубљи него пророк Језекиљ, и мудрији него цар Соломон. Све очи овог света упрте су у њега.

Јован Дучић

Мирослав Б. Душанић: Зачаран и зауздан...

Зачаран и зауздан у маглину
Разапет између ријечи 
Са рукама у глиненом крчагу
С душом уроњеном у пламен
Тражим гријеху одгонетку
Узалуд све иде другим током
И ја ништа не налазим
У овој долини туге и суза
Моји кораци тону у празнину

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Коста Абрашевић: ЦРВЕНА

* 29. мај 1879   † 08/20. јануар 1898

ЦРВЕНА

Црвена је крвца што кипи у нама;
Црвена је муња што облак пролама;
Црвено је небо, кад се зором смије;
Црвен нам је барјак, што се гордо вије;
Црвена је мржња у нашим грудима
Па и гнев је црвен, што нас обузима;
О тирани, чујте - не треба вам крити -
И освата наша - црвена ће бити!

Коста Абрашевић

Радомир Раша Плаовић

Као Хаџи Тома у Коштани (1976)

Сеад Роки Жунић: Далеко си Мајко...

Далеко си Мајко моја стара,
Ал' син Твој стално мисли на те,
Са прозора гледаш непрестано,
Кад ће дјеца кући да се врате.

У мислима мојим настањена,
Ти једино моју чежњу схваташ,
Зашто ријетко виђамо се Мати,
Мој идоле, сјенко што ме пратиш.

Наша стара, оронула кућа,
Чува тајне дјечака у свијету,
Тамо ми је с Тобом моја душа 
А, срце ми расуто у лету.

Сеад Роки Жунић 

Бадић Хусеин (Badić Husein)

Daleko si Majko moja stara,
Al' sin Tvoj stalno misli na te,
Sa prozora gledaš neprestano,
Kad će djeca kući da se vrate.

U mislima mojim nastanjena,
Ti jedino moju čežnju shvataš,
Zašto rijetko viđamo se Mati,
Moj idole, sjenko što me pratiš.

Naša stara, oronula kuća,
Čuva tajne dječaka u svijetu,
Tamo mi je s Tobom moja duša 
A, srce mi rasuto u letu.

Sead Roki Žunić

БАШТИНАР број 4 - Брчко

Катарина Фиаменго: ПРОГНОЗА

ПРОГНОЗА

Кажу да ће рат
Новембар је био
ужасно топао,
а и децембар
се чини таквим
Чудно је вадити
новогодишње украсе
на 15 степени
Одужило се лето
и створило бајковите
пејзаже
златно – зелене
мозаике
Дрвеће цвета
и умире истовремено
Птице су се збуниле
не знају да ли
да се пакују
или остају
Дрекавци додуше
нису виђени
али људи причају
Спрема се рат

Катарина Фиаменго
/Преузето из БУКТИЊА - Број 47/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бела Хамваш: ПАТАМ

Са мађарског превео Сава Бабић

Спаљивање дела

Скривени егзистенцијални аксиом европског бивства вероватно је хебрејско наслеђе да човека грех срозава, доброчинство уздиже. Према источној баштини свеједно је, добро, или лоше, сваки чин оптерећује, јер се све више уткива у свет и омета расплет.

Два става зависе од различитости знања о коначним стварима. Европејац жели да досегне спас. Спас је још увек живот. У баштини човек зна да спас није коначан и није савршено стање, вечна срећа није вечита и није потпуно ослобођење, тек је последица заслуга. Човек поново мора да се врати из раја. Човек баштине жели да се потпуно очисти од живота, жели да оствари концентровано и чисто бивство. Не жели блаженство, него ослобођење. Ко жели да реализује ослобођење, он мора да укине сваку врсту делања. Делатност је антипроцес ослобођења.

Став у коначним стварима одређује животни поредак до последњег и најмањег момента. Европа се чак ни у вечности неће и не уме да одрекне живота, и оно што је с друге стране жели као живот. Зато он има животну жеђ, зато има историју, зато увек живи корак испред или касније него што се стварно налази, односно има будућност и прошлост, али садашњост нема, због тога прави уметност и филозофију и науку, зато обожава природу, зато живи у матријархату, због тога је религиозна. Због тога су моћ и глас ропства у иметку. Због тога све што Европејац живи привремено је, импровизовано, тренутно, релативно, условно, лакоумно, кратковидо, бесмислено, неозбиљно. Због тога је активан.

Активност највишег реда јесте стварање уметничког дела.

Климент Александријски је на самом почетку Европе забринуто поставио питање: да ли да човек пише књиге? Да ли да гради систем, нешто што је по својој објективно трајној суштини изнад свега сумњиво? Једно је пак сигурно: војсковођу изнова призивају његове добијене или изгубљене битке, и краља поново призивају сузе које је изазвао својом владавином, но и радостима, и обућара призива сваки ексер који је укуцао у ђон ципеле, и земљорадника свако посејано зрно и сваки замах мотике, и радника свака обрађена осовина, али ништа не оптерећује човека толико, и ништа нема такву карматичку тежину као уметничко дело, слика или филозофија, црква или скулптура, песма или соната. Чин повлачи човека за собом. Куда? У последице. Које се не могу избећи. Каква неподозривост, чак бескрајно више, затамњени смисао кад се неко радује своме уметничком делу, joy for ever, као што каже Китс, не зна какав терет преузима на себе у једном следећем животу, ако већ у садашњем неко не мора да се сруши под овим теретом, и не призива назад сликара свако око које погледа слику, и мисао која чита песму. Веданта прича о пустињаку коме је више стотина година, он не може да умре у својој пећини. Тамо горе на планини, каже, живи стари орао, он ме се сећа, убијте га како бих се могао ослободити.

Уништење дела је патос којим се жели подићи историјски престиж аутора. Обично се уништавају слабија дела која и нису сигурно слабија. Да она што преостану сва буду савршена. Таштина која импонује. Маларме. Наивна је женска чаролија кад се поверује да се променила смеђа жена префарбана у плавушу. Дејство, дејство. Као да је историограф јавност уметничког дела, или бар публика. Каква скромност! Уметничко дело је урезало себе другде, у првом реду у онога ко га је направио. Залуд спаљивање. Терет остаје.

И дела која су се изгубила и нашла испод рушевина. После Хелдерлинове смрти, знамо, дуго времена је потпаљивана ватра у кухињи преосталим хартијама.

Иза хазардне анархије светске историје налази се закон чија се ни једна једина јота не може избећи.

Дело спаљује онај ко га не прихвата, повлачи оно што је начинио, и верује да се може повући. Али терет остаје. Мора га сада подносити, и не може га избрисати. Једино што може да учини јесте да без сведока каже, гле, оно што сам урадио, није увек било добронамерно. Утицало је частољубље, повукао ме занос, понекада је било у мени чежње, али је много лукавштине, трикова. Не сматрам се вредним театралне смрти на ломачи како бих још и тиме терет појачао. Не могу га се ослободити. Будући да ће и тако остати терет мога бивства, једино је исправно ако га прихватим, и спреман сам да поднесем последице чак и онда, као што џајна вели, ако то потраје и преко осамдесет и четири хиљаде живота.

Бела Хамваш

Саша Хаџи Танчић: СТИГНИ НА СВОЈЕ МЕСТО & РАДОСТИ ОБЕЋАНЕ

* 03. новембар 1948   † 15. мај 2014

РАДОСТИ ОБЕЋАНЕ

Јест, спасење.

Чудо: дишем себе,
а и несагледну
смрт своју,
недокучном смислу управљену.
Коме веру дарујем,
да ме руком буду дотицали.
Глас је, објављен, затрептао звездом.
На крају пута радости обећане.
Шта је човек рекао:
што се не јави?

Саша Хаџи Танчић

СТИГНИ НА СВОЈЕ МЕСТО

Молитва

Сиђи, смести се као дечак весео,
и усмери пут Новог Света,
од Сунца напуштеног.
Стигни на своје место.
Опет на Гору, обраслу.

Саша Хаџи Танчић

Фотографије: Матијас Принц (Mathias Prinz)

Сречко Косовел: САМ С БОЛЕШЋУ

САМ С БОЛЕШЋУ

Сам с болешћу несхватљивом,
тамно нестварном у срцу.
Сунце сија, сунце смрти
у пољу опорог живота,
као измучени, уморни сужањ,
ходам мимо своје куће,
по белом том, страшном путу.

Сречко Косовел
/Пријевод: Душан Стојковић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Иван Томић: РЕЧ

РЕЧ

Ти си мени омиљена реч.
Растеш, бујаш, множиш се непрестано.
Заглавиш се у грлу кад хоћу да те кажем
И нећеш назад.
Једном сам успео да те вриснем.

Иван Томић

Фотографије: Матијас Принц (Mathias Prinz)

Мирослав Б. Душанића: Уводна пјесма

Уводна пјесма

Када је у сјенци винове лозе
С посљедњим погледом 
На Душанића крај и куће 
Умирао стриц Нинко
Сунце се упутило ка западу
И небо изнад Љубића
Горјело је свим бојама 
Стрина Стана је гласно јецала
И крајичком мараме с лица
Скупљала сузе као бисере
Јер је знала да је на овом брду
Земља шкрта и урасла у коров 
И да она беспомоћна и стара 
Неће дуго издржати сама

У том тренутку видјела је
У својој сузи али и у туђем оку
Да се мрачна сила окомила
И незаустављиво одређује 
Не само њену убогу судбину
Већ и скору пропаст свих 
У засеоку Душанића... 

Мирослав Б. Душанића

Фотографије: Перо Васлић

Мирослав Б. Душанић: Безнадежно

Безнадежно
Као гуштер на хладном камену 
А накупило се гријеха
И треба га испаштати ћутљиво
И не оглашавати на сва звона
Али гдје пронаћи пристаниште
Топлу постељу и конак

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Матијас Принц (Mathias Prinz)

Предраг Р. Драгић Кијук: ХРИСТОПРИПАДНОСТ ВОЖДА КАРАЂОРЂА

ХРИСТОПРИПАДНОСТ ВОЖДА КАРАЂОРЂА

Ми два века живимо ослобођени или заробљени памћењем о Ђорђу Петровићу Карaђорђу и чини се веома разложним да се управо сада, после престанка забране историјског памћења, бавимо његовим животописом. Колико сам у праву моћи ћемо да просудимо када се у ствари будемо суочили са неким чињеницама за које хоћу да верујем да су највећем броју људи непознате. Сељачки цар – како су са поругом на европским дворовима називали Карађорђа, учинио је за историју културе српског народа више него сви учени Срби његовог времена, по питању законодавства, школства, значи просвете и науке. У ондашњим околностима Карађорђе је заиста учинио више него они којима је то била дужност а који су такође све чинили на добро свог народа.

По много чему необична појава, по много чему тајновита и помало чак и мистична појава. Када се појавио сељачки цар нико у Европи није имао интереса нити за тог посве необичног сељачког цара нити пак за народ који је он предводио. Наполеон ће 1806. године тражити од тyрскога султана да се обрачуна са српским одметницима. За Европу, дакле, нису постојали никакви српски страдалници и мученици, нити српски вожд ни устаници, иако са 1804. настаје брисање европске Турске из политичке географије. И то је важило за целу Европу, како за републиканску тако и за било коју европску империју, јер Европа је другачије видела крај болесника на Босфору. Свака империја, несумњиво, правила је деобу турског царства у Европи по својој мери, свака од њих је очекивала да ће по самртном ропцу болесника на Босфору заузети те просторе, проширити своју империју, не бавећи се, разуме се, ниједног јединог тренутка националним интересима или обновом држава које су постојале пре Османлијског царства на тој територији. И зато се не треба чудити што Француска није имала интереса за Карађорђеве устанике и што Наполеон тражи од султана да се обрачуна са српским одметницима. И не само то: он шаље 3 000 француских војника који су заједно са турским војницима пуцали по српским устаницима, јер Европа је сасвим другачије видела српски устанак од напаћеног народа, баш као што данас разрогаченим очима посматра силовање Србије, чудећи се народу који на то не пристаје.

Предраг Р. Драгић Кијук

Хозе Марти: БЕЗАЗЛЕНИ СТИХОВИ (фрагменти)

* 28. јануар 1853  † 19. мај 1895

БЕЗАЗЛЕНИ СТИХОВИ (фрагменти)

I

Ја сам један искрен човек
иза кога расте палма
и пре него што умрем
желим да моје стихове извучем из душе.

Долазим са свих страна
и идем ка свима.
Уметник сам међу уметницима,
а на планинама сам планина.

Једном сам дрхтао на ораници
пред виноградом,
када је дивља пчела
убола моју кћер у чело.

Ако кажу да се код златара
купује најбољи накит,
прихватићу искреног пријатеља
и поклонити му део љубави.

Видео сам рањеног орла,
како лети небеским плаветнилом
и смрт пакосне змије отровнице
у њеној јазбини.

У мојим храбрим грудима скривам бол
која ће ме убити.
Јер, син сам народа који робује,
за који живим, падам и умирем.

II

Срце је чудна ствар,
јер не познаје само једну боју.
Или је ваша љубав двобојна
или каже да није љубав.

III

Са сиротињом земље
желим да своју срећу поделим,
јер ми је планински поток
дражи од мора.

V

Ако видиш планину од пене,

то је мој стих који видиш,

јер он је планина 

и паунов лепезасти реп.

Мој стих је као нож 

који уместо ручке има цвет.

Мој стих је млаз воде

што извире из корала.

Мој стих је отворено зелене

и јарко црвене боје.

Мој стих је рањени јелен

који у планини тражи заштиту.

Мој стих одговара храбрима.

Мој стих је искрен.

Он има снагу челика

од којег се кали сабља.

VI

Ако желе да од овог света

остане пријатна успомена,

оставићу драги оче

твоју сребрнасту косу.

VII

Тамо, у родно богатој долини,

народ је херојски брани

да би одржао оно што мисли,

макар га то коштало и живота.

Ценим оног ко удара

и баца тиранина на земљу.

Ценим га ако је Кубанац,

ценим га ако је Арагонац.

Волим родну земљуи 

њен покидани венац,

мали цвет мог живота.

IX

Желим у сенци једног крила 

да причам ову причу о цвету, 

девојчици из Гватемале,

која је умрла од љубави.

Сахранили смо је у сандуку од свиле,

са гранчицама белог љиљана

и бледо црвеним рубовима од јасмина.

Дала му је јастучић у боји за успомену,

а он јој је говорио да није ожењен.

Ипак, умрла је од љубави.

Носили су је на носилима,

иза којих су корачали бискупи и амбасадори,

светина у редовима,

сви са цвећем у руци.

Она се на бок окренула

да га у огледалу види.

Стајао је са својом женом.

И девојчица умре од љубави.

Као да је са бљештаве бронзе

опроштајни пољубац пао на њено лице

које сам највише волео у мом животу.

Поподне сам се нашао на реци.

Доктор је девојчицу извукао мртву. 

Кажу да је умрла од хладноће,

а ја знам да је умрла од љубави.

Тамо у хладној гробници

спустили су је на две облице.

Пољубих њену хладну руку

и њене беле ципелице.

Док сам ћутао помућеног ума,

гробар ме позва да пођем.

Никада се више нисам питао

да ли је умрла од љубави.

XXIII

Желим да одем из света

на природна врата

и да ме понесу на колима

боје зеленог лишћа.

Не остављајте ме у мраку

да умрем као издајник.

Знам добро да ћу умрети

лицем према сунцу.

XXV

Желим кад умрем без отаџбине и без љубави

да на мој гроб спусте гранчицу цвећа и заставу.

XXXIV

Знам да је тешко одвагнути

казне безименима.

Ропство људи

највећа је казна за свет.

XXXIX

Гајим једну ружу белу

у јулу, као и у јануару

за искреног пријатеља

који ми узвраћа подједнако.

А за оне окрутне,

што ми чупају срце

које ми живот даје, 

не гајим ништа.

XLIV

Леопард има склониште

у његовој тмурној планини,

а ја више од њега, 

јер имам доброг пријатеља.

Има гроф своју лозу,

има зора свог просјака,

има крила све што лети,

а ја имам пријатеља.

Има председник врт са извором

и благо у злату и житу,

а ја имам више, имам пријатеља.

Хозе Марти

ISBN: 86-84543-06-8