Гонсало Мануел Тавареш: Лонци

Gonçalo Manuel Tavares

Лонци

– Не обитава међу лонцима само Бог,
већ и прљавштина ту гнездо свија.
То су ироничне речи једног рационалисте,
          какав неких дана могу бити чак и ја.
Данас, међутим, пада киша: не престаје да пада.
          Плашим се да се вратим кући и не затекнем
                  оно што сам тамо оставио.
Преврћем књиге, стално те књиге.
 
Упркос страху, одлучујем да се вратим.
То је могућност, као и свака друга.
Не престаје да киши.
          Претрчавам преко улица
и посрћем: падам.
          Устајем, стижем кући.
Жена ми каже:
– Сав си каљав.
          А ја одговарам:
          – Од Бога.

Гонсало Мануел Тавареш
/Пријевод: Јасмина Нешковић/

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Посљедњи валцер — 2.

Мирослав Б. Душанић

Посљедњи валцер

2.

рана испод гркљана као усјеклина у дрвету
саставни је дио ритуалног светковања
рецимо за славу Светог Георгија — Ђурђевдана
грле се и љубе и једни другима честитају
а знају да се неки само фолирају
док залогај по залогај хвале милостивог Господа
испијајући га ужарених лица кап по кап

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: О измијењеним околностима

О измијењеним околностима

Није довољно с руку опрати крв
Очистити трагове блата и слијепљене траве
Изгланцати ципеле, везати кравату
Разаслати гласнике у свијет да створе мит
И испишу нову историју

Када се огласе мртви које си искасапио
Изненада, без позива и најаве
Тада нема игре, ни искривљене прошлости
Не постоје одвојене собе за одмор
За планирања и стратегије

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Горан Ранчић: Узалуднице

Мирослав Б. Душанић

                шта чинити
                са речима

ни утеха
ни опомена

ни кише
ни трава
ни ватра
ни небо

нису острво
нису скровиште
нису јутарњи цвет
нису зарђали мач

нису крила
нису први корак
ни странпутица
ни набујали поток

неутешно
занемеле
изгладнеле
певају
очију упртих
у стари месец

Горан Ранчић

Мирослав Б. Душанић

                шта чинити
                са облацима
 
са једног таквог
данас слетех
у твоју празну душу
али
траве детињства
не нађох
 
а ветар
својим нотама
дотаче
туђи сан
свеједно чији
 
немојте
окривити кише
важно је
оно после
када сe
споје две
неоствариве
жеље
и
појави се трава

Горан Ранчић 

Мирослав Б. Душанић

Винко Шелога: Узводно

Београд 2011

Повратак

Све се смањило
остарело
људи
кућни предмети

само се узбрдице
повећале
а шикара подмладила
осилила

Винко Шелога

Мирослав Б. Душанић

Голеша

Која голеша и црњеша
трње и глогиње
не једе се, не пије
за другога није.

Једина штедна књижица
плућа два листа
горућа још дишу.

Приштеђена прегршт речи
у слуху јечи.

Време храст у корену тули
лист опада,трули.

Узводно, узводно се окрени
горе је извор, остављено
благо
мајка, облак и црна земља.

Винко Шелога

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Заморени путник

Мирослав Б. Душанић

Заморени путник

Ја сам окован у предјелу
дивљем
камен оивчен трњем је јастук
у моме гнијезду
натопљен мирисом трулежи
и застрашен
ја сваку ноћ дрхтим
и оплакујем дане болесне
ја спавам отворених очију
опрезно
ја чезнем за правим гробом

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Перуника

Перуника
(водич кроз један сан)

у дворишту
расте перуника
изнад ње
надвијено парче
неба и разапет
опран веш

и видим људе
непознате
као да онострани
свијет надире
са свих страна
унедоглед

и јавише се стари
и потиснути
страхови
из деведесетих
када смо били
свему изложени
и дрхтали
попут сирочади
на сваки шум

ко се то у двориште
моје насели
ко убра мој цвијет
и перунику погази

Мирослав Б. Душанић

Објављено: БАШТА БАЛКАНА, (Matural. Life. Style. Web. Magazine.); 04. септембар 2014.

У сјенци старијег брата: Јаков Шантић

Мирослав Б. Душанић

Агонија

Мени се чини, ту на мјесту овом,
Гдје свака травка, сваки цвијет и грана
Још шапће љубав наших драгих дана,
– Мени се чини, опет ћу те наћи!
И често ноћу с немиром и болом –
Вјерујем, слутим, чекам, кад ћеш доћи!

Мени се чини, да у свакој сјени,
Док лије мјесец кроз лиснате гране,
Тебе ћу наћи несташно кô лане
И љубити те и миловати дуго!
Мени се чини ... Један сан у мени
Истински живи као биће друго!...

Мени се чини!... Но, кад занос мине
И разум с вриском будну јаву позна
– Колико суза, кол'ко бола грозна
Та ноћ чекања за ме биједна крије!?
– Ах, у том трену чини ми се – ћутим,
Да све око мене и у мени мрије.

Неапољ, 1903.

Јаков Шантић

Мирослав Б. Душанић

Вл. Николај Велимировић: Молитве на Језеру (фрагмент)

Прими жртву речи моје, Оче мој, — тепање детета покајаног прими, Оче мој! 

Исправи реч моју истином Твојом, и прими је на подножје ногу Твојих. 

Окади жртву моју благомиром светитељске молитве, и не одбаци је, Тросунчани Владико светова. 

Речитију Ти жртву приносе ангелски кругови, но њихова реч струји к њима од Тебе и враћа се к Теби, непомешана с немилом таме и незагрцнута у грлу грехом. 

Убог сам, и ништа друго немам да изнесем на жртвеник Твој осим речи ове. 

И кад бих Ти ствари приносио, приносио бих речи. Јер шта су ствари до речи? Сву си васиону испунио језицима, који су пламенови када Теби хвалу уздижу, вода — када себи Твоје хвале шапћу. 

И кад бих Ти јагње принео, принео бих Ти једну реч. 

И кад бих Ти тицу принео, принео бих Ти једну реч. 

За што да приносим туђу реч Господу моме, за што туђу а не своју? 

Ко ме учини господаром туђег живота и туђе песме, туђег племена и туђе жртве; ко? 

Моја реч је мој живот и моја песма, мој пламен и моја жртва. Од Твога узех и Теби приносим, — прими и не одбаци, Мајко препуна милоште.

Епископ Охридски Николај

Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: Лутах и још лутам, Боже мој

Мирослав Б. Душанић

ЛУТАХ И ЈОШ ЛУТАМ,
БОЖЕ МОЈ

Боже мој,
Лутах и још лутам.
Понекад ми се чињаше
Да ми је дан од светлости,
Али често није било тако.

Боже мој,
Дај ми наду.
Пространства су велика,
Не стигох да их сагледам.

Да потрчим Сунцу у сусрет,
И да ме на починак испрати,
Макар толико,
Један дан.
Да заспим као некада,
Дететом кад бејах.

С поштовањем,
Веселинка Стојковић

Мирослав Б. Душанић

Даница Марковић: ТРЕНУЦИ И РАСПОЛОЖЕЊА

* 30. 09. (01. 10.)/12. 10. 1879. - † 09. 07. 1932.

Летње вече

Кад зрикавац у већ зрелој и високој
Трави своју песму започиње давну,
Будећи видика успавани покој
Мелодијом древном по потесу равну,

И с далеких поља почне да се диже
Мирисава влага у магличаст вео.
Ноћ прозирна, плава, из далека стиже.
Пуна тајне чежње. Тамни око цео.

Недозрели јечам свитњаци облећу;
Препелица негде у житу, далеко,
Зачује се кадшто. По ливадском цвећу
Месечева светлост прелива се меко.

Под мистичним зраком српастог месеца
Тајанственом снагом као да оживе.
Моје маште будне покопана деца,
Међ' звездама горе, небом од кадиве.

Па кад на сеоском усамљеном путу
Даљни лавеж паса из мисли ме прене,
Моји снови давни, у томе тренуту,
С етерних висина смеше се на мене.

Даница Марковић

Српска књижевна задруга; Београд, 1928.

Заборављен и запостављен акварелист: Сима Чемерикић

* 28. јануар 1906  † 1973

Портрет сељака (1930)

Циганче (1932)

Портрет сестре (1935)

Адам Загајевски: Мандељштам у Теодосији

Мирослав Б. Душанић

Мандељштам у Теодосији

  Осип Мандељштам (у затвору у Теодосији, 1920. год.):
                                Пустите ме, за апсану створен нисам.

Мандељштам није погрешио, за затвор није био
створен, али су затвори били створени
за њега, безбројни затвори и логори
чекали су га нестрпљиво, теретни возови
и прљаве бараке, железничке скретнице и
мрачне чекаонице чекале су га дуго,
док га нису дочекале, чекисти у кожним
мантилима и партијски чиновници
црвених лица су га чекали.
„Знамениту Федру ја видети нећу”,
написао је. Црно Море није плакало
црним сузама, каменчићи на плажи
послушно су се котрљали, онако како талас хтеде,
а облаци пловише брзо изнад безначајне земље.

Адам Загајевски
/Пријевод с пољског: Бисерка Рајчић/

Мирослав Б. Душанић

Цвијет трешње: Sakura

Фотографије: Мирослав Б. Душанић