Српски пјесник и свештеник: ВАСА ЖИВКОВИЋ

* 31. јануар 1819  † 25. јун 1891

Многима је непознато, али неке од његових пјесама су сачуване и живе у српској музици...

Паун Петронијевић: Двије пјесме

* 1936    † 12. август 1962

ВОЛИМ ТО НЕПОЗНАТО

Још песме нема а сутон тихо пада.
Обале виду блиске тајном ме својом маме.
Волим то непознато. У срцу цвета нада,
А добра птица дође и падне на моје раме.
Не смем да покренем се. Бојим се одлетеће...
Кад зоре дан запале и оду ове таме
Исплешћу најлепши сонет.
Уплешћу најлепше цвеће.

МОЈА РЕКО

Шта жубориш ми док пијем твој вир бистар,
очима пуних трава, шта одговарам ти
ногама плашећи јато сребрних риба,
пуних безглавог бега у вир вити!...

Чујеш ли мој најнежнији шапат да те загрлим витку
и дугу и бистру, најчежњивију моју воду,
док лежим ти на ток, на тебе бритку,
да украдем ти тока слободу...
и грлим, грлим те витку.

А ти ме љубиш све жешће због свега тог у мени
и опијаш ме, најбоља реко док бол тобом оде,
у белој тренутној пени,
у неке друге воде...

Паун Петронијевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Љубиша Мишић

* 1948   † 1997

јер само још овде могу да видим 
пчелу и лептира на једном цвету 
из пене брзака неки тајни дим 
и у њему све друмове на свету

/Љубиша Мишић: Господине побегао сам мало од људи/

молиће се за ме моје речи 
а нигде ме неће бити 

као што ме одавно нема 
као што ме никад није било 

/Љубиша Мишић: Господине волеће ме једном моје речи/

у црвеној тишини кроз моје очи за јутра 
и богови мора да певају јер ћу их звати 
док слеп у ништавилу обасјавам смрт изнутра 
све што сам даље од песме мртви ће ме препознати 

/Љубиша Мишић: Анђео у изгнанству/

Нови препјеви: Мирослав Б. Душанић: ВОСПОМИНАНИЯ & Веселинка Стојковић: Ключ

ВОСПОМИНАНИЯ

Нет ключа для мёртвой
Души,

Не стоит плакать,
Времена меняются,

Нет ни конца, ни края,
Нет пустоты,
Везде вокруг нас люди,

Несут мысли,
И постоянны воспоминания.

Мирослав Б. Душанић
/Препјев: Светлана Пригоцкая/

Ключ

Мы приходим в темноте (неведении)
В темноте уходим

Другого пути нет

Только Бог
В последний момент
Держит ключ в руке

Когда мы придём
И когда мы уйдём

Остаётся нам самим
Путешествовать и помнить

С душой вечно
Отключенной (незапертой)

Веселинка Стојковић
/Препјев: Светлана Пригоцкая/

погледати такође
или Стихи.ру

Фотографије: Перо Васлић

Гагик Давтјан: Безглави коњаник

Безглави коњаник

Бог некоме да лобању,
Некоме главу,
А трећем — ни једно ни друго.
И свако прима богомдани дар
Смирено и покорно...

Дакле,
Не треба се чудити
Ако је коњаник без главе —
Јер је то воља Свевишња...

Господе, помилуј своје синове,
Јер је заиста страшно
Када кључа утроба ратишта
И када олуја смрти влада горама и клисурама,
Када безглави коњаник предводи
Коњичку чету...

Гагик Давтјан

/Преузето из КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, Лист за књижевност и друштвена питања; година LXV, број 1214; Београд, јун 2013./

Сцена из филма Тима Бартона (Tim Burton): УСПАВАНА ДОЛИНА

Ранко Павловић: АПСОЛУТНА ТИШИНА

АПСОЛУТНА ТИШИНА

Апсолутна тишина је кћи Великог праска,
савршена је и има спирално тијело.
Она ништа не чује и ништа не види,
храни се одјеком своје нечујности.
У апсолутној тишини чују се само
зуј Васељене и жубор властите крви.
Ко спозна апсолутну тишину,
спознао је неизрециву Творчеву Ријеч,
и њему ништа више не треба,
јер ће слушати оно што другима је сан.

22. 9. 2008.

Ранко Павловић

Фотографије планине Борја: госп. Сувајац

Мирослав Б. Душанић: Зид

Зид

Зид иза мојих леђа раздваја ме од Свитања
                   Јованка Стојчиновић Николић

Не сналазим се у овом простору таме
Простору туђем без трага од завичаја
У којем трулеж и буђ
У којем демони и пагански богови 
Умјесто шетача
У којем не горе ватре чак ни пепела
У којем се само смрзавам и слутим
Како зид иза мојих леђа стално расте
А Нови дан неухватљиво измиче

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: У очекивању јутра

У очекивању јутра

Чујем пјесму из мог завичаја
И сав устрептао падам с литице

Будим се знојем орошеног чела
Упакован и урамљен у гробницу
Руке ми на грудима
А у рукама стручак босиљка

Вадим новчић испод језика
Хоћу смрт да одложим

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: госп. Сувајац

Јованка Стојчиновић Николић: ОДАБРАНИ ЧАС

ISBN. 978-99955-97-30-6

ИГРА

Још као дјеца највише смо се
Играли журке

Тако нас је игра градила и надзиђивала
Да смо мислили да свијет
Никад бољу грађевину није видио
Ни доживио

Свако заузима свој положај у простору
И чека повољан тренутак да врати
Изгубљени живот из претходне вечери

Кријући страх у грудима ловимо једни друге
Иза леђа неопажено прилазимо
Ослоњени на дах из сопственог грла

Понекад нам нестане ваздуха
Па онако обезваздушени дишемо Мрак
У туђем простору

Ширимо руке у празно и загрлимо камен
Надрастао коприву
Као своје тијело да грлимо

Тако нам се деси да испод туђег Мрака
Освијетлимо и дјелић своје душе

Јованка Стојчиновић Николић

Горан Ранчић: Шта учинити са песником

       шта учинити 
       са песником
  
како веровати
у нешто
што ослонца нема
оним звездама горе
окаченим у вакуму
које се претворише
у чисту светлост
и постоје само у оку

како веровати
да ти баш ти
баш сада док се
растајем са звездама
светлиш за мене

како веровати
да ти посебна
која си рођена
пре звезда
постојиш овде
баш за мене
овога зимског јутра
које се претвара
у светлост 

       горан ранчић

Фотографије: Перо Васлић

Милорад Ј. Митровић

              *
           *    *
Ја судбину читам
К'о сибила нека,
И ја добро знадем
Шта ме најзад чека.

Скупиће се једном
И удрити слошки
На мој зелен венац
Зналци филолошки.

И к'о судба моја
Несрећна и црна.
Остаће ми само
Још венац од трна.

А зелено лишће,
Што ми краси чело.
Магарад ће ова
Да обрсти смело.

Милорад Ј. Митровић

/Преузето из ДЕЛО, књига 30, свеска 1; Београд, јануар 1904./

Фотографије засеока Душанићи с мојом родном кућом: Савко Пећић Песа

Мирослав Б. Душанић: Замршен случај

Замршен случај

Мајка напуштена. Гаји кромпир и патлиџане.
Добро јој успијева и купус. И пасуљ приткаш.
Живот јој тежак. Радо би се неком пожалила 
али нико да приупита. Они који прођу поред 
капије, закукају прије но што она отвори уста.

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Перо Васлић

Петар Гудељ: КУЋА ЈЕ ТВОЈА

КУЋА ЈЕ ТВОЈА

Кућа је твоја на врху Средоземља.

Градили је дједови твоји лубањама
својих дједова.

Над кућом твојом гувно.
На гувну стећак.
На стећку поскок.

Кућа је твоја над градовима.

Ти си пио топло млијеко из костију
младих матера,
младих смокава
и младих коза.

Грлиле те дуге руке
младих лоза.

Тебе, који си витак
сашао с небеса.

Кућа је твоја на врху Средоземља,
пред лицем Пасје звијезде,
над градовима.

Београд, 12. липња 1973.

Петар Гудељ

Фотографије: Перо Васлић

Братислав Р. Милановић: ЗАР ЈЕ БИО САН

ЗАР ЈЕ БИО САН

Пробудио ме је крик из сопственог грла:
сањао сам дубок, недоречен пад:

падао сам од самог рођења,
још тада већ стар, крај слика што ће се
тек касније збити
и леден страх ме је обузимао од свега
што сам видео... Тек помало радости у том
суноврату, по који жижак у сивилу
што ме мимоилази као неразвијен филм...

И падало је са мном све што сам волео:
пода мном се распукао под,
и још, док траје овај запис,
падају свезане за мене, јарке, мале моје
и велике љубави, и тричаве туге...
Само ме још оне грле док са стране,
запрепашћен, буљи у мене
мој једини живот...

И сад сумњам
да је све то био сан.

Братислав Р. Милановић

Фотографије: Чедо Васлић