Кристин Димитрова: ТОКОМ ПУТОВАЊА

ТОКОМ ПУТОВАЊА

У возу
једна Мађарица
без предњих зуба
прича ми
како су јој двоје од троје
деце умрла,
а најстарији син
сада је у Америци −
ево га на фотографији,
овде је он,
овде је он са својом женом.
Она пуши бугарске цигарете,
или, тачније, једну веома
дугачку цигарету од Будимпеште
до Букурешта, и рече ово:
Немам више
разлога да живим.
То каза просто,
јасно, равно,
са достојанством
безубог.

Кристин Димитрова

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: ВЕЛИКИ ПУТ

ВЕЛИКИ ПУТ

... Али понекад 
Као да не схватам
Гдје се налазим ...

И не могу да разликујем
ПЛАВИЧАСТУ
ИЗМАГЛИЦУ
Од њежне СВЈЕТЛОСТИ
НА ХОРИЗОНТУ

И гледам изгубљено
И оклијевам
Пратећи ИГРУ СЈЕНКИ
Златокрилих лептира
И колоне скакаваца
Који се обрушавају
У ПРОВАЛИЈУ ХАДСКУ

... Али понекад 
Захвати ме пламен
А ја непокретан
А ја неспреман ...

И недостаје ми РИЈЕЧ
Можда пар ријечи
Из ДРЕВНИХ ЗАПИСА
Да направим КОПЧЕ И
СПОНЕ
И премостим безвременост
И свевременост 
Као МИТСКИ ЧУВАР ДУША

И да се прекрстим ...
И да се помолим ...
И да опростим ... 
Како себи тако и
Другима ...
И окончам МУКУ И БОЛ
И затворим КРУГ ...

А онда из даљине
Као молитвени вапај
Чујем глас пријатеља
Подрхтава и стење

У години великог метежа
Ломи се камење
И напокон затвара КРУГ
А ја остајем сам у туђем 
ПРОСТОРУ
Да прелиставам АЛБУМЕ
СА ПОРОДИЧНИМ 
ФОТОГРАФИЈАМА
И ишчекујем ВЕЛИКИ ПУТ

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Жан Вентурини: КРВ

* 17. септембар 1919   † 17. јуни 1940

КРВ

Вода, горка вода немирних океана
Умјесто крви венама мојим тече…

Бонаце и пуни дани надимају
Моја плућа, претходећи бијелим
Заносима океана…

Полипи прстима својим шуштаву свилу
Извлаче. Очи бистре и жмиркаве
У мене упиру…

Иструле yлатне галије, катарке,
Гвоздене мамузе у метежу пролазе
Кад плиме надолазе

Сво мистично прстење јадранских лагуна
Имам тада и могу га дати женама
Које волим.

И кад су љубавни часи, у рукама
Су ми таласи што брује и о стјење бију…

Но најчешће грлим нестварну пјену бијелу
Што измиче мом похотљивом тијелу…

Жан Вентурини
/Пријевод са француског: Владимир Боричић/

Стојан Богдановић: ОТПИС НА ЈЕДНО ОДВРАТНО ПИСМО

ОТПИС НА ЈЕДНО ОДВРАТНО ПИСМО

Пре неколико дана добих писмо од пријатеља. Одвратно писмо. 
Чудите се како писмо пријатеља може бити одвратно. Па може. 
Пише ми детаљно о својој болести. 
Она најтежа. 
Са метастазама. 
Како је коју споменуо ја се пипнем на том месту. Улазио сам у своја и у његова плућа. 
Пипао сам кичму. 
Свуда ме је болело. 
„Болео ме је и ваздух који дишем“. 
Лежим поред њега у болници. 
Селим се, где он ту и ја.
Носим га ваздан са собом,
Ходам на прстима.
Лежим поред њега у фотељи
Чекам да отвори очи. 
Разговарамо о свему. 
Разговарамо непрекидно. 
Даноноћно. 
Невезано. 
Скачемо са теме на тему. 
О селу, о цркви, о мајци, о оцу, о деци... 
Он разговара са животињама, а ја са птицама.

У неко доба пипнем кревет поред себе, 
а он празан. 
Жена је одавно отишла на посао. 
Нисам чуо када је два пута окренула кључ. 
Замислих се. 
Нешто није са мном у реду, 
или је она однела мог пријатеља.

Не верујем у писмо. 
Како човек може да верује у то одвратно писмо. 
Још ми пише, 
онако смирено, 
да верује у Господа. 
Ја више не верујем ни у себе. 
Ето, не верујем ни да ми је пријатељ написао то писмо. 
Можда сам сањао. 
Писмо је одвратно. 
Чак и да сам сањао, 
одвратно је. 
И боли ме. 
Не знам више шта да мислим.
Свет се изметнуо. 
Све је наглавачке.

Зар тај Господ није наш заједнички. 
Зар он постоји само за непријатеље. 
Ако је успео за тако кратко време да створи свет, 
што не учини нешто и за нас, 
за мог пријатеља и за мене.

Срећом мој пријатељ је песник па се сам лечи. 
Он ствара свој свет,
Он је измислио Бога,
Он производи лек од травке која расте на највећим висинама. 
Лек је од љубави. 
И то је једина алтернативна медицина. 
Друге алтернативе нема. 
Од ње се праве пријатељи.

Стојан Богдановић

Радослав Вучковић: ИЗГУБ

ИЗГУБ

Замећу се
пизме, свађе и поделе;
помама нас хадска
обузела.

У суноврат,
у изгуб хрлимо,
за смртну се причест
приправљамо.

Је л’ пепео овај
доказ исте ватре
која нас је до јуче
грејала!

Радослав Вучковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мићо Цвијетић: НЕКО ДОБА

НЕКО ДОБА

Заседесмо у подруму митског Вјелбика,
Као да последње гутљаје испијамо;
Кушамо залогаје, смерно их девојка приноси,
Долева чаше, са усана медовину точи,
Глас попут млека, у цветовима речи.

Упозорава и опомиње порука, заветно српска,
Исписана на зиду и свакој салвети на столу:
Једи и пиј, радосним срцем,
На уму имај увек Господа,
И не заборави на убоге.

У неко доба водиш ме, Мјерћине,
Кроз слепе улице по Будишину,
За нама мукло корача ноћна тишина,
Огрнути слепим месецом са неба,
Као да газимо по далекој туђини,
Ни твоје стопе не остављају трага.

Одлазиш у Рожант, ја у самачку собу,
У нас се увукла прерана студ,
Уплетени одасвуд у паукове мреже,
Одакле нас и црна дама мерка,
Ни Лужица нам није топли дом.

Новембар, 1999. 

Мићо Цвијетић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Белатукадруз: СМРТ ЧИНИ ВИДЉИВИМ ОГРОМАН НЕВИДЉИВИ И НЕПРОЛАЗНИ ЖИВОТ...

СМРТ ЧИНИ ВИДЉИВИМ
ОГРОМАН НЕВИДЉИВИ
И НЕПРОЛАЗНИ ЖИВОТ...

Змајева као плеве
по градовима и по ћумезима
А вампире још нико пребројао није
Вампири су сисали крв
као пијавице
и потоцима је текла крв
из отворених рана
И можда бих био ометен свим тим грозним сликама,
да није почео да пада снег
Бог је препустио пределе анђелима
и зато је све тако лепо, чаробнобело
и немо, да немље не може бити!
Видео сам сутон века,
димове, величанствен пожар
црне трагове детињства
и још црње трагове распадања
Орла над багремом у ниском лету
Кућу под брегом
са девет препрека
Сетио сам се зашто ме је Господ ту довео,
зашто ме је баш ту позвао
и одазвао се. И одазивам се...
Љубав је могла бити као овај снег који тихо пада,
као кула или језеро златно
да сваком човеку не пију крв змај
и скоро свакој жени
Пробудио сам се у залазак Сунца
видео знакове на небу
и Осмехе, и чаробне облаке
Утрнула је душа градова и села
и многих људи
које лично знам
као рука или нога
Љубав је могла бити
брвно између обала
и лепота суочења
Али ко још од смртника зна,
па и од становника Олимпа,
шта она беше?

Белатукадруз

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јовица Тркуља: ЗЛОЧИН НАД МИШЉЕЊЕМ

ISBN: 978-86-7546-084-8
 ISBN: 978-86-6047-047-0 

Академик Михаило Ђурић је рођен 22. августа 1925. у Шапцу. Студирао је право, филозофију и класичну филологију у Београду. Докторирао је 1954. године на Правном факултету тезом „Идеја природног права код грчких софиста“. На истом факултету је биран у сва универзитетска звања. Предавао је Историју политичких теорија, Општу социологију и Методологију друштвених наука. Године 1972. осуђен је на девет месеци строгог затвора, због критике уставних амандмана 1971. Након тога је изгубио радно место на Факултету. Свој научни рад је продужио у Институту друштвених наука у Београду од 1974. до 1990. године, када се враћа на Правни факултет, где је 1991. пензионисан.

Главна дела: Идеја природног права код грчких софиста, Проблеми социолошког метода, Социологија Макса Вебера, Хуманизам као политички идеал, Mythos, Wissenschaft, Ideologie, Утопија измене света, Ниче и метафизика – Nietzsche und die Metaphysik, Изазов нихилизма, Путеви ка Ничеу: прилози филозофији будућности, Искуство разлике: суочавања с временом, О потреби филозофије данас: филозофија између Истока и Запада, Крхко људско добро: актуелност Аристотелове практичке филозофије.

Почетком 2009. године, када се дванаест томова Михаила Ђурића у издању Службеног гласника појавило у књижарама Србије, Окружни суд у Београду је донео решење о његовој рехабилитацији. Преминуо је 25. новембра 2011. у Београду. 

___________________________________________

«Својим књигама и јавним наступима професор Ђурић је поставио образац и меру принципијелног деловања интелектуалца у нашем времену са тежиштем на аутономној, начелној позицији, наглашеном личном ставу и на јединству мишљења, говора и чињења. „Сви његови радови су израз аутентичне филозофске егзистенције, која извире из потребе за истином, из отворености за њу и непоколебљиве спремности да јој се служи. У њима он излази у сусрет прешној животној потреби суочавања са изазовима нашег времена, трагања за одговорима на пресудна питања, те стремљењу да се у том дубинском, а не површном смислу ’своје време мислима обухвати’.“ (Д. Баста) Ослобађајући нас једноумља, многих заблуда и предрасуда, лажне вере, наметнутих ауторитета и погрешних алтернатива, Михаило Ђурић је учинио све да његово дело будућим нараштајима светли као путоказ, а његов живот – образац узорности, моралности и доследности.

Учио нас је и својим примером показивао да се може бити и Србин и Европљанин. Као аманет оставио нам је по(р)уку коју је изговорио 1999. године док су падале бомбе на Србију: „Највећа невоља данашњег света јесте невоља неувиђања невоље!“

Професор који одлази у вечност био је необично скроман, крајње принципијелан и етичан по опредељењу и животним назорима, естета, продуховљен и маркантне физиономије, урођено господствен и отменог понашања. Вишеструко обдарен, поседовао је мудрост и врхунске таленте ренесансне личности (у младости је свирао виолину, цртао, компоновао), велеучен и великодушан, достојанствен, магијски је пленио своје слушаоце.

Живео је у платоновском свету вечних вредности. Избегавао је медије и заклањао се од великог публицитета достојанственом уздржаношћу, својственом филозофу и мудрацу. Сматрао је да „човек треба да говори само онда када не сме да ћути“. Био је ненадмашан предавач, концизан у исказима, логичан и убедљив у доказима, а егзактан и категоричан у закључцима. Наизглед и на први поглед, био је строг, арогантан и одбојан, а иза његовог строгог и крутог израза појављивао се благородан, топао људски лик.»

Јовица Тркуља*

* Краћи извод из бесједе на комеморацији поводом смрти академика Михаила Ђурића на Правном факултету Универзитета у Београду 26. 12. 2011.

Нада Петровић: ОТВОРЕНО ПИСМО

Отворено писмо

Вратите ми снове од кукурузне свиле,
затворене шкољке у којима су бисери,
сунце које се одбија од белине снега,
тишину која безобразне речи шапуће.

Нећу ваша буђења у којима постоји
нека друга истина и извитоперена јава,
где штоперицом свако сваком броји секунде,
у којима прави цртеже на замагљеном окну,
рецитује непознате и заборављене песнике,
глуми пред огледалом у купатилу и пева.

Не требају ми нека друга и другачија времена,
нећу да бирам између наметнутих изборâ,
нисам спремна да се смејем пред вама,
а да крадом у разапетој мрежи зидова плачем.

Вратите ми моје поломљене играчке...

Нада Петровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: ТРИПТИХ

Подари ми песму

На обали ме, ево, опет,
О, море, море силно.

Овај бар тренутак,
Кад чекамо заједно
Сунце
Ти, обала и ја.
Учини вечним.

Подари ми песму
И за последњи дах.

Остаје море за нама

Небо је осуто облацима
И последњим трзајима
Сунчевих зрака.

Аутобус клизи између
Стрњика и маслињака.

Остаје море за нама.

Живот је дан који
Одлази, ноћ која пада.

А зора — има ли зоре.

Починак

Уморан —
Починак тражи,
Све већи и већи.

И тако —
До вечног.

ОЂЕ И НАМО и увијек радо са Стојаном

4

                         Ово је мој дан,
                         и ја га презирем.
                                 Мирослав Б. Душанић

То би могло да је само Ваш дан.
Али, није.
А нисмо се договорили шта ћемо са заједничком имовином.
Ни Он се још није изјаснио.
Дакле, остаје нам да чекамо.
Можда ћемо нешто и видети!
Док чекате, ако немате шешир скините капу да би вам се
охладила глава.
Ако немате ни капу,
онда вам ни глава није потребна.

ПРИЈАТЕЉИ

Поклон младе умјетнице Катарине Баћевић

Без пријатеља свијет би био сасвим пуст... А ја их имам пар предивних. Уз моје најближе (супруга и дјеца) они су моје највеће богатство... Сви ме из дана у дан бодре и одржавају на животу...

Крајински књижевни круг Неготин је нашао за сходно да у свом часопису БУКТИЊА објави и моје текстове... На тој части захваљујем се млађем колеги Саши Скалушевић Скали. А један од објављених текстова је и ова пјесма без наслова:

* * *

Губим потребу да било шта кажем,

повлачим се у своју библиотеку.

Да будем сјенка у царству тишине,

а не тумач, овом нашем вијеку.

Досадила дневна бука, трчкарања,

бескорисна бдијења као на стражи.

Осјећам, како ми се тијело сасвим

заморило, а и душа спокој тражи.

Мирослав Б. Душанић

И сљедећи број БУКТИЊЕ се показао као изненађење. У њему је мој велики пријатељ још из београдских дана, пјесник Власта Младеновић, објавио пјесме посвећене мени...  Једна од објављених пјесама: 

СВАКОГА ЈУТРА ЧИТАЈУЋИ ДУШАНИЋА

Свакога јутра, читајући Душанића,

дан препознајем, дан који долази,

срећан што има писаца,

што има читалаца.

Упућени једни на друге,

јер сви други путеви су затворени,

опстају у страшном невремену

као лишај на камену.

Лишени нежности,

а тако нежни према другима,

окамењена је њихова реч,

мека као душа, душевна као млеч.

По речима ће се свет управљати,

свет који ће доћи,

тако се испуњава дуг,

сунце увек показује југ.

Власта Младеновић

На промоцији нових бројева часописа БУКТИЊА, Власта је прочитао своје текстове и осврнуо се на моје пјесништво. Све бих дао да сам могао да присуствујем том представљању. Четврт вијека живим у изгнанству, четврт вијека моје ноге нису крочиле на тло Србије (а због тешке болести највјероватније више никад и неће), а опет се име моје помињало...

Мирослав Б. Душанић

У име позваних на Бранково коло, мој пријатељ Власта је у Стражилову великом пјеснику положио цвијет, запалио свијећу, одржао бесједу и прочитао пјесму о мом селу Појезни, коју је написао на основу фотографија Савка Пећић Песе...

МОТИВ ИЗ ПОЈЕЗНЕ

               По фотографији С. П. Песа

Гледам панораму Појезне,

а као да гледам Бранково Стражилово,

и Фрушку Гору и мој Дели Јован.

Али све је то само сан,

санак пусти.

Беле се облаци,

облаци густи.

Гледам бајковите пределе,

бујне ливаде, на обронцима куће,

али даљине нас деле,

из даљина 

лепша је домовина,

у близини то је немогуће.

Живот је лаж,

стваран је само сан,

пројекција, пејзаж,

приближавање је пут опасан.

Зарасле су стазе,

свуда трње и богазе.

Власта Младеновић

Савко Пећић Песа

Мирослав Б. Душанић: Над провалијом

Над провалијом

                     За моју брижну Лидију

Моје њежно
Моје мило
Све крвници око мене
Мрак ме заробио
И у своје дубине увлачи

И одједном све се у ме слило
Годинама сакупљене 
Завичајне слике с људима у покрету
Путеви и пејзажи
Јата птица сусталих у лету
Миришљаво биље
Цијеђ за отклон бола
Одјек звона с торња Светога Андреја
Твоји њежни покрети руком
Пољупци у тјеме
И сузно око
Док ти сузе падају у крило

Загледан у даљину
Ту поред тебе моје мило
Тонем у јастук суморан и тежак
И знам да ме ускоро неће бити
Да остајем изван видокруга
Ни у дневној соби поред компјутера
Ни у брачном кревету до прозора

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Лидија и Матеја Душанић