недеља, 16. октобар 2016.

Мирослав Тодоровић: Добитник награде Златна струна Смедеревска песничка јесен, 2016.


ПЕСМА КОЈУ НИКО НИКАДА НИЈЕ НАПИСАО

                                    Најбоље су оне песме које нису написане
                                                                                  М. Црњански

ДАНИМА вековима размишљам
О песми коју још нико није написао
Веле да је Тагоре на самртном часу
Молио Господа да га још остави у животу
Да напише песму коју је желео
6000 песама били су покушаји да се
Напише само једна песма 
Песма унутрашњег збивања

Од прве песме коју ономад 
На пећинском зиду угарком нацрта песник
Да  поручи да је све 
                                Што ће бити већ било

Реч је о песми коју још нико није написао
Савршеној као јутарња светлост што
Таму ноћну универзално  бистри
У слику дневну коју  онај пећински песник 
Оком стихова у
                             Цртеж  вечности претвори


Верни мој читаоче 
                                    ако л
Чујеш само светлости дашак 
Из стихова које у себи налазиш
Поезија је нашла свој дом
И живот што кроз векове 
Љеска се у огледалу том
                                   ТВОМ  И МОМ



ВИДЕЛОМ ЈАВЕ

СЛУШАМ своје стихове 
Мотрим  како оцртавају
Свелик што је у свему
Али се само песми јавља
Оној што  
                     Мисао  је о Њему

Унаоколо сенке светле 
Језиком земаљских списа
Небо разведрава 
Потоњи опис древног обриса

Потоње се у првом чује
Кроз речи што ко-смо-С значе
О томе божја визура
У епском пејзажу  ове књиге

СВЕ тачке

субота, 15. октобар 2016.

Барнабе Барнс: Партенофила и Партенофе (Parthenophil and Parthenophe)

* 06. март 1571   † око 1609

Сонет LXVI.
Ах, вољено Испуњење, Где непостојан дом је твој?

Ах, вољено Испуњење,
Где непостојан дом је твој?
Уз пастире, уз младеж срца веселих
Што из грла и свирала вију пој по доловима
Док преко пашњака воде стада своја.

Ах, вољено Испуњење,
Где тебе пронаћи,
На Небесима, где анђели оде поју, славе творца
Који створи заповести а и влада према њима
Умом сваког живог створа и до сваког стиже срца?

Ах, вољено Испуњење,
Где ти сидро спокој доби,
Да то није у црквама, где се верни сакупљају,
Да богове умилостиве, уз молитве многе,
И о томе промишљају умом својим.

Било на земљи или на небу да се појавиш,
Где год да будеш, на том се месту усидрити нећеш.

Барнабе Барнс
/Српски пријевод преузет из Ч. С. Нот: Учење Гурђијева, Дневник једног ученика; Преводилац: Александар Копривица; АЗ Принт - Београд, 2005/


ISBN: 080930466X
ISBN: 978-0809304660

Sonnet LXVI. 
Ah, sweet Content! where is thy mild abode?

AH, sweet Content! where is thy mild abode?
Is it with Shepherds, and light-hearted Swains,
Which sing upon the downs, and pipe abroad,
Tending their flocks and cattle on the plains?

Ah, sweet Content! where dost thou safely rest?       
In heaven, with angels? which the praises sing
Of Him that made, and rules at His behest,
The minds and hearts of every living thing.

Ah, sweet Content! where doth thine harbour hold?
Is it in churches, with Religious Men,
Which please the gods with prayers manifold;
And in their studies meditate it then?

Whether thou dost in heaven, or earth appear;
Be where thou wilt! Thou wilt not harbour here!

Barnabe Barnes 

ISBN: 86-905563-0-3

Бајалица од урока & Поскочице


И'те уроци низ потоци!
У гору, у воду 
Где се секира не чује
Где птица не пева 
Где крава не риче
Где вук не вуче 
Где овца не блеји
Где гавран не гаче
И'те уроци низ потоци!
Усту, ту ти место није!


Коловођо ти да љубиш ждребе 
Ја да љубим што игра до тебе! 

Очи моје много ђаволите 
Што видите о'ма заволите.

Шта си мала мислила, мислила
док си мене грлила љубила?
Ништа нисам мислила, мислила,
већ сам тебе грлила љубила.


/Преузето из Драган Трифуновић: Етномузиколошка и етнокореолошка истраживања у области Белице/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Творчество Данила Хармса

«Био један риђи човек који није имао очи и уши. Није имао ни косу, тако да су га риђим назвали условно.

Није могао да говори зато што није имао уста. Нос такође није имао.

Штавише, он није имао ни руке ни ноге. Ни стомак није имао, ни леђа није имао, ни кичму није имао, ниједан унутрашњи орган није имао. Ништа тај није имао! Тако да није јасно о коме је реч.

И боље онда да о њему више и не говоримо.»

петак, 14. октобар 2016.

Данило Киш: Писци — цинкароши


Писци — цинкароши

Постоје три врсте цинкароша.
1. Они које је школовала полиција и који »раде свој посао«. Куцају у машину, наизменце, сонет и извештај за пол. архиву. »Ерос и месо« (наслов сонета, рецимо). Онда извештај: »12. септембра 198+ срео сам М. М.-а на Тргу Маркса и Енгелса. Имао сам у рукама часопис ’Социјализам’. М. М. је прелистао часопис и питао за цену. Рекао сам му (четрдесет хиљада, старих). — ’Јефтин вам је тај Социјализам’ — изјавио је М. М., и са презривим изразом на лицу вратио ми је поменути часопис.«

Ови први су плаћени за свој посао. Убацују их у издавачке куће (уредници), позоришта, итд.

2. Други тип су »добровољци«. Свесно. Они нису заврбовани, не пишу извештаје (не морају да их пишу). Они су, као и први, провокатори. Они пишу, такођер, песме и прозу. Има их много међу дечјим песницима. Они су и сами налик на покварену децу. Већ су у школи, по свој прилици, били пријављивачи.

Њихов је систем следећи: дограбивши прилику да се нађу у близини неког политичара или »полицајца«, они бране своју тезу, као противтезу вашој. Они су, дакле, поштени. Они не лажу. Само »понављају« речи које су чули од вас. (»Бране своју тезу.«— »Рекао сам ономадне да се не слажем с Кишом кад каже да су писци цинкароши. Он тиме прави раздор међу писцима итд. Изазива непотребно сумњичење.« Тиме је а) цинкарио вас; б) скренуо је пажњу на текст који овај није читао; ц) направио му је сажетак вашег текста (упрошћен и нетачан); д) оградивши се од вашег става, показао своју оданост ствари.

Ови су бројнији.

Доспевају, такође, на функције.

3. Они који чине исто што и претходни, али несвесно. Они се друже с политичарима, локалним руководиоцима и правим цинкарошима (некад у истом лицу или у двојној функцији). Они само брбљају, преносе оно што су чули.
Лако прелазе у групу 1. и 2. Има их много и међу тзв. дисидентима.
Подједнако опасни као и они горе поменути.
Све их треба помагати, јер то они раде да би прехранили децу.

Сви смо ми цинкароши или Како помажемо цинкароше

Кад доспете у близину цинкароша (типа 1, 2 или 3) ви постајете саучесник. Или кукавица. Саучесник, јер нећете (не можете), да се ни пред њим понашате кукавички, него излажете своје мисли (које ће већ пренети даље) и тиме му омогућујете његов посао.
Као и кад се дружите с политичарима. Не можете, из поноса, да не одговарате на питања искрено. »Шта мислиш — они су с тобом увек на ти — о Н. Н.?« — »Будала«, одговараш (Н. Н. и јесте преиспољна будалетина). »Нисам је још читао (неће је никад ни читати), али кажу да је његова књига...« — »Његова је књига, без обзира шта кажу други, по мом скромном мишљењу — говно!«

Немој се зачудити ако после нађеш у новинама оштру осуду књиге Н. Н.-а, која је, поред тога што је непријатељска итд., још и »по мишљењу самих тих писаца који је бране обичан бофл и шкарт« (они се речју говно не служе јавно).

Пастернак је оваквом (не оваквом: много невинијом и отменијом) реченицом отерао једног другог песника у гроб. (Наравно, Мандељштам је већ ионако био осуђен на пропаст.)

То су била друга времена.

Тадашње невољнике треба разумети: у питању је била глава.

Данило Киш




Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Хафиз Ширази: ДИВАН (фрагмент)

ISBN: 9958-9572-4-8

Из улице Неког, Саба, донеси ми мирис дивни,
ја сам тужан, душу ми привини у мир умилни.

Срцу моме ојађеном еликсир жеље донеси,
дакле, донеси ми земљу што је драгин врат злаћани.

Гдје очи тајно гледају, ја са срцем ратујем,
лук и стријелу обрва јој донеси ми, Несиме вихорни.

У туђинству због растанка и у тузи ја остарјех,
додајте ми чашу вина из руке младог крчмара, јарани.

Они који негирају, мало вина нек попију,
ако им се не допадне — донеси га брзо мени.

О крчмару, ти весеље за други дан не одгађај,
или из књиге писмо спаса донеси ми, смирени.

Синоћ срце отргну се кад је Хафиз говорио,
Саба, из улице Неког, донеси ми мирис опојни.

/Пријевод са персијског: Проф. др. Бећир Џака/


Кристин Димитрова: ТОКОМ ПУТОВАЊА


ТОКОМ ПУТОВАЊА

У возу
једна Мађарица
без предњих зуба
прича ми
како су јој двоје од троје
деце умрла,
а најстарији син
сада је у Америци −
ево га на фотографији,
овде је он,
овде је он са својом женом.
Она пуши бугарске цигарете,
или, тачније, једну веома
дугачку цигарету од Будимпеште
до Букурешта, и рече ово:
Немам више
разлога да живим.
То каза просто,
јасно, равно,
са достојанством
безубог.

Кристин Димитрова

Мирослав Б. Душанић

четвртак, 13. октобар 2016.

Мирослав Б. Душанић: ВЕЛИКИ ПУТ


ВЕЛИКИ ПУТ

... Али понекад 
Као да не схватам
Гдје се налазим ...

И не могу да разликујем
ПЛАВИЧАСТУ
ИЗМАГЛИЦУ
Од њежне СВЈЕТЛОСТИ
НА ХОРИЗОНТУ

И гледам изгубљено
И оклијевам
Пратећи ИГРУ СЈЕНКИ
Златокрилих лептира
И колоне скакаваца
Који се обрушавају
У ПРОВАЛИЈУ ХАДСКУ

... Али понекад 
Захвати ме пламен
А ја непокретан
А ја неспреман ...

И недостаје ми РИЈЕЧ
Можда пар ријечи
Из ДРЕВНИХ ЗАПИСА
Да направим КОПЧЕ И
СПОНЕ
И премостим безвременост
И свевременост 
Као МИТСКИ ЧУВАР ДУША

И да се прекрстим ...
И да се помолим ...
И да опростим ... 
Како себи тако и
Другима ...
И окончам МУКУ И БОЛ
И затворим КРУГ ...

А онда из даљине
Као молитвени вапај
Чујем глас пријатеља
Подрхтава и стење

У години великог метежа
Ломи се камење
И напокон затвара КРУГ
А ја остајем сам у туђем 
ПРОСТОРУ
Да прелиставам АЛБУМЕ
СА ПОРОДИЧНИМ 
ФОТОГРАФИЈАМА
И ишчекујем ВЕЛИКИ ПУТ

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

среда, 12. октобар 2016.

Жан Вентурини: КРВ

* 17. септембар 1919   † 17. јуни 1940
КРВ

Вода, горка вода немирних океана
Умјесто крви венама мојим тече…

Бонаце и пуни дани надимају
Моја плућа, претходећи бијелим
Заносима океана…

Полипи прстима својим шуштаву свилу
Извлаче. Очи бистре и жмиркаве
У мене упиру…

Иструле yлатне галије, катарке,
Гвоздене мамузе у метежу пролазе
Кад плиме надолазе

Сво мистично прстење јадранских лагуна
Имам тада и могу га дати женама
Које волим.

И кад су љубавни часи, у рукама
Су ми таласи што брује и о стјење бију…

Но најчешће грлим нестварну пјену бијелу
Што измиче мом похотљивом тијелу…

Жан Вентурини
/Пријевод са француског: Владимир Боричић/

Стојан Богдановић: ОТПИС НА ЈЕДНО ОДВРАТНО ПИСМО


ОТПИС НА ЈЕДНО ОДВРАТНО ПИСМО

Пре неколико дана добих писмо од пријатеља. Одвратно писмо. 
Чудите се како писмо пријатеља може бити одвратно. Па може. 
Пише ми детаљно о својој болести. 
Она најтежа. 
Са метастазама. 
Како је коју споменуо ја се пипнем на том месту. Улазио сам у своја и у његова плућа. 
Пипао сам кичму. 
Свуда ме је болело. 
„Болео ме је и ваздух који дишем“. 
Лежим поред њега у болници. 
Селим се, где он ту и ја.
Носим га ваздан са собом,
Ходам на прстима.
Лежим поред њега у фотељи
Чекам да отвори очи. 
Разговарамо о свему. 
Разговарамо непрекидно. 
Даноноћно. 
Невезано. 
Скачемо са теме на тему. 
О селу, о цркви, о мајци, о оцу, о деци... 
Он разговара са животињама, а ја са птицама.

У неко доба пипнем кревет поред себе, 
а он празан. 
Жена је одавно отишла на посао. 
Нисам чуо када је два пута окренула кључ. 
Замислих се. 
Нешто није са мном у реду, 
или је она однела мог пријатеља.

Не верујем у писмо. 
Како човек може да верује у то одвратно писмо. 
Још ми пише, 
онако смирено, 
да верује у Господа. 
Ја више не верујем ни у себе. 
Ето, не верујем ни да ми је пријатељ написао то писмо. 
Можда сам сањао. 
Писмо је одвратно. 
Чак и да сам сањао, 
одвратно је. 
И боли ме. 
Не знам више шта да мислим.
Свет се изметнуо. 
Све је наглавачке.

Зар тај Господ није наш заједнички. 
Зар он постоји само за непријатеље. 
Ако је успео за тако кратко време да створи свет, 
што не учини нешто и за нас, 
за мог пријатеља и за мене.

Срећом мој пријатељ је песник па се сам лечи. 
Он ствара свој свет,
Он је измислио Бога,
Он производи лек од травке која расте на највећим висинама. 
Лек је од љубави. 
И то је једина алтернативна медицина. 
Друге алтернативе нема. 
Од ње се праве пријатељи.

Стојан Богдановић


Радослав Вучковић: ИЗГУБ


ИЗГУБ

Замећу се
пизме, свађе и поделе;
помама нас хадска
обузела.

У суноврат,
у изгуб хрлимо,
за смртну се причест
приправљамо.

Је л’ пепео овај
доказ исте ватре
која нас је до јуче
грејала!

Радослав Вучковић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мићо Цвијетић: НЕКО ДОБА



НЕКО ДОБА

Заседесмо у подруму митског Вјелбика,
Као да последње гутљаје испијамо;
Кушамо залогаје, смерно их девојка приноси,
Долева чаше, са усана медовину точи,
Глас попут млека, у цветовима речи.

Упозорава и опомиње порука, заветно српска,
Исписана на зиду и свакој салвети на столу:
Једи и пиј, радосним срцем,
На уму имај увек Господа,
И не заборави на убоге.

У неко доба водиш ме, Мјерћине,
Кроз слепе улице по Будишину,
За нама мукло корача ноћна тишина,
Огрнути слепим месецом са неба,
Као да газимо по далекој туђини,
Ни твоје стопе не остављају трага.

Одлазиш у Рожант, ја у самачку собу,
У нас се увукла прерана студ,
Уплетени одасвуд у паукове мреже,
Одакле нас и црна дама мерка,
Ни Лужица нам није топли дом.

Новембар, 1999. 

Мићо Цвијетић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

уторак, 11. октобар 2016.

Белатукадруз: СМРТ ЧИНИ ВИДЉИВИМ ОГРОМАН НЕВИДЉИВИ И НЕПРОЛАЗНИ ЖИВОТ...


СМРТ ЧИНИ ВИДЉИВИМ
ОГРОМАН НЕВИДЉИВИ
И НЕПРОЛАЗНИ ЖИВОТ...

Змајева као плеве
по градовима и по ћумезима
А вампире још нико пребројао није
Вампири су сисали крв
као пијавице
и потоцима је текла крв
из отворених рана
И можда бих био ометен свим тим грозним сликама,
да није почео да пада снег
Бог је препустио пределе анђелима
и зато је све тако лепо, чаробнобело
и немо, да немље не може бити!
Видео сам сутон века,
димове, величанствен пожар
црне трагове детињства
и још црње трагове распадања
Орла над багремом у ниском лету
Кућу под брегом
са девет препрека
Сетио сам се зашто ме је Господ ту довео,
зашто ме је баш ту позвао
и одазвао се. И одазивам се...
Љубав је могла бити као овај снег који тихо пада,
као кула или језеро златно
да сваком човеку не пију крв змај
и скоро свакој жени
Пробудио сам се у залазак Сунца
видео знакове на небу
и Осмехе, и чаробне облаке
Утрнула је душа градова и села
и многих људи
које лично знам
као рука или нога
Љубав је могла бити
брвно између обала
и лепота суочења
Али ко још од смртника зна,
па и од становника Олимпа,
шта она беше?

Белатукадруз


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јовица Тркуља: ЗЛОЧИН НАД МИШЉЕЊЕМ

ISBN: 978-86-7546-084-8
 ISBN: 978-86-6047-047-0 

Академик Михаило Ђурић је рођен 22. августа 1925. у Шапцу. Студирао је право, филозофију и класичну филологију у Београду. Докторирао је 1954. године на Правном факултету тезом „Идеја природног права код грчких софиста“. На истом факултету је биран у сва универзитетска звања. Предавао је Историју политичких теорија, Општу социологију и Методологију друштвених наука. Године 1972. осуђен је на девет месеци строгог затвора, због критике уставних амандмана 1971. Након тога је изгубио радно место на Факултету. Свој научни рад је продужио у Институту друштвених наука у Београду од 1974. до 1990. године, када се враћа на Правни факултет, где је 1991. пензионисан.

Главна дела: Идеја природног права код грчких софиста, Проблеми социолошког метода, Социологија Макса Вебера, Хуманизам као политички идеал, Mythos, Wissenschaft, Ideologie, Утопија измене света, Ниче и метафизика – Nietzsche und die Metaphysik, Изазов нихилизма, Путеви ка Ничеу: прилози филозофији будућности, Искуство разлике: суочавања с временом, О потреби филозофије данас: филозофија између Истока и Запада, Крхко људско добро: актуелност Аристотелове практичке филозофије.

Почетком 2009. године, када се дванаест томова Михаила Ђурића у издању Службеног гласника појавило у књижарама Србије, Окружни суд у Београду је донео решење о његовој рехабилитацији. Преминуо је 25. новембра 2011. у Београду. 

___________________________________________

«Својим књигама и јавним наступима професор Ђурић је поставио образац и меру принципијелног деловања интелектуалца у нашем времену са тежиштем на аутономној, начелној позицији, наглашеном личном ставу и на јединству мишљења, говора и чињења. „Сви његови радови су израз аутентичне филозофске егзистенције, која извире из потребе за истином, из отворености за њу и непоколебљиве спремности да јој се служи. У њима он излази у сусрет прешној животној потреби суочавања са изазовима нашег времена, трагања за одговорима на пресудна питања, те стремљењу да се у том дубинском, а не површном смислу ’своје време мислима обухвати’.“ (Д. Баста) Ослобађајући нас једноумља, многих заблуда и предрасуда, лажне вере, наметнутих ауторитета и погрешних алтернатива, Михаило Ђурић је учинио све да његово дело будућим нараштајима светли као путоказ, а његов живот – образац узорности, моралности и доследности.

Учио нас је и својим примером показивао да се може бити и Србин и Европљанин. Као аманет оставио нам је по(р)уку коју је изговорио 1999. године док су падале бомбе на Србију: „Највећа невоља данашњег света јесте невоља неувиђања невоље!“

Професор који одлази у вечност био је необично скроман, крајње принципијелан и етичан по опредељењу и животним назорима, естета, продуховљен и маркантне физиономије, урођено господствен и отменог понашања. Вишеструко обдарен, поседовао је мудрост и врхунске таленте ренесансне личности (у младости је свирао виолину, цртао, компоновао), велеучен и великодушан, достојанствен, магијски је пленио своје слушаоце.

Живео је у платоновском свету вечних вредности. Избегавао је медије и заклањао се од великог публицитета достојанственом уздржаношћу, својственом филозофу и мудрацу. Сматрао је да „човек треба да говори само онда када не сме да ћути“. Био је ненадмашан предавач, концизан у исказима, логичан и убедљив у доказима, а егзактан и категоричан у закључцима. Наизглед и на први поглед, био је строг, арогантан и одбојан, а иза његовог строгог и крутог израза појављивао се благородан, топао људски лик.»

Јовица Тркуља*

* Краћи извод из бесједе на комеморацији поводом смрти академика Михаила Ђурића на Правном факултету Универзитета у Београду 26. 12. 2011.