понедељак, 6. март 2017.

Мирослав Б. Душанић: Искушења


Искушења

Јад и чемер по нашим кућама
А силан не мари што смо постиђени
Што нас ране и ожиљци муче и проказују
А ћукови сваке ноћи кликтајима страше

У низу драмских сцена одузимају нам снове
Муче нас потајним болестима

Опустошили нам душе
Изрекли казне за непознате злочине 
Само да нас унизе пред дјецом и очевима

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Сара Душанић

недеља, 5. март 2017.

ПОСЛЕДЊИ ДАНИ ЧАРЛСА БУКОВСКОГ ДНЕВНИК 1991-1993

ISBN: 86-83499-09-Х
Никада не треба силовати реч. Ионако нема никакве утрке и веома је слаба конкуренција. Веома слаба.

Чарлс Буковски
/9-10-91, 12:07 ноћу/

петак, 3. март 2017.

Злата Коцић: САЗВУЧЈЕ


САЗВУЧЈЕ

Не питај да ли одраз је или доиста
у води блаженој за руке узели се
пун месец и сунце препуно.
Две дуге, с љубљене у прстен,
линијом видика полегле.
У то љубиколо хвата се и људ
умивен, умиљен, удивљен,
опијен пољубом неба и пучине.
Очаран пуним кругом венчанице
од свлакова дугиних. Самом дугом -
превезом око руку новобрачних.
На ушћу магме и леда у плазму,
топло, житко предворје кристала,
крај ходу по мукама: хор
упливава у благосно сазвучје:
Воскресеније Твоје...

Злата Коцић
/Преузето из ИСТОК, Часопис за књижевност, уметност и културну баштину; Књажевац, број 2-4, година I, април - децембар 2014. године/


БОЖИДАР БОЖА НИКОЛИЋ

* 1883   † 1968 
(1932)
Страст иза сцене

четвртак, 2. март 2017.

Мирослав Б. Душанић: Усуд Источника

© by Катарина Баћевић
Усуд Источника
    Посвећено пријатељима у Србији

Чокот винове лозе мајчина душица
Босиљак чуваркућа смиље хајдучица

Тражимо биље и чудновате травке
Које би нас уразумиле и укротиле
С којима бисмо искупили гријехе

Сатјерани у расцјеп у оквир и оков
Лутамо ума помућеног

Узалуд вилењаци и пророчице
Њихове горке цјеђевине
Од траве преслице и вучијег једића
Сок од пламеног горицвијета

Узалуд чекања на пролазнике
Нестало је прашњавих друмова
Зарасли у коров и багремов трн

Јер када једном распрсне цјелина
Ничег осим мрака и крхотина

Мирослав Б. Душанић

© by Heegyum Kim

Фернандо Песоа: КЊИГА НЕМИРА (фрагмент)

КОНЗОР, Загреб (1998)
КЊИГА НЕМИРА (фрагмент)

Слобода је могућност одвајања. Слободан си ако се можеш удаљити од људи, а да те на трагање за њима не присиљава потреба за новцем или за заједништвом, или пак љубав, слава, радозналост, а свето није могуће потхрањивати у тишини и осамљености. Ако не можеш живјети сам, родио си се да будеш роб. Можеш посједовати сву величину и духа и душе, тада си отмјен роб или паметан слуга: ниси слободан. Али то није твоја трагедија, јер трагедију што си се такав родио не носиш са собом, него јуноси Судбина у себи самој. Но јадан си ако те сам стисак живота присиљава да будеш роб. Јадан си ако си се родио слободан, способан да будеш сам себи довољан и да се одвојиш, а сиромаштво те присиљава на суживот. То је, онда, твоја трагедија коју са собом носиш. 

Родити се слободан највећа је човјекова врлина, која понизнога пустињака ствара већим од краљева, чак и од богова који су себи довољни због снаге, али не и због њезина одбацивања.

Смрт је ослобађање, јер у смрти никога не требамо. Јадан роб ослобађа се снаге својих задовољстава, боли, непрестано жељенога живота. Краљ се ослобађа својега владања што га није хтио напустити. Они који су раздавали љубав ослобађају се побједа које обожавају. Они који су побиједили ослобађају се побједа којима се њихов живот предао. 

Зато смрт узвисује, одијева у незнано раскошно рухо јадно бесмислено тијело. Ондје је ослобођено, премда то није жељело. Ондје нема робова, премда би плакали губећи ропство. Као што краљ, којему је највећа свечаност властито краљевско име, може као човјек бити смијешан, али је као краљ узвишен, тако и мртвац може бити безличан, али је узвишен, јер га је смрт ослободила. 

Уморно затварам прозорска крила, искључујем свијет и начас сам слободан. Сутра ћу поновно бити роб; међутим сада, сам, без потребе за иким, у страху једино да ме неки глас или присуће не прекине, посједујем своју малену слободу, своје величанствене тренутке. 

На столцу на који се наслањам заборављам живот што ме тишти. Не боли ме, осим у прошлој боли.

Фернандо Песоа
/Са португалског превела Татјана Тарбук/


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

уторак, 28. фебруар 2017.

Франц Кафка: ЈЕДАН СТАРИ ЛИСТ


ЈЕДАН СТАРИ ЛИСТ


Као да је у одбрани наше отаџбине много шта занемарено. До сада се нисмо бринули о томе и посвећивали смо се само послу; али последњи догађаји нам задају бриге.

Ја имам обућарску радионицу на тргу пред царском палатом. Тек што сам у свитање отворио радњу, спазио сам да су неки наоружани људи запосели улаз у све улице које се овде стичу. Али то нису наши војници, него очигледно номади са севера. На неки за мене несхватљив начин они су продрли у престоницу, која је, међутим, веома удаљена од границе. Тек, они су у сваком случају ту; као да их је сваког јутра све више. У складу са својом природом, они логорују под ведрим небом, јер презиру зграде за становање. Баве се оштрењем мачева, шиљењем стрела, вежбањем у јахању. Од овог мирног трга, на коме је увек крајње брижљиво одржавана чистоћа, они су направили шталу. Ми, додуше, понекад покушавамо да истрчимо из својих радњи и да уклонимо бар оно најгоре ђубре, али то бива све ређе, јер овај напор је некористан, а осим тога, излажемо се опасности да нас прегазе бесни коњи или да нас повреде бичеви.

Разговарати са номадима није могуће. Наш језик не знају, па чак једва да имају и сопствени. Међу собом се споразумевају као чавке. Непрестано се чује то чавчије крештање. Наш начин живота и наше установе они колико не схватају толико и не хају за њих. Услед тога држе се одбојно и према сваком језику гестова. Ти можеш ишчашити вилице и уганути руке у зглобовима, они те ипак нису разумели и никада те неће разумети.

Често праве гримасе; онда им колутају беоњаче и пена им навире на уста, али они тиме не желе да нешто кажу, а ни да заплаше; чине то зато што им је таква нарав. Што им треба, то узимају. Не може се рећи да се служее силом. Пре него што посегну за нечим, човек се одмиче у страну и све им препушта.

И од мојих залиха су узели многи добар комад. Али, кад гледам како, на пример, пролази месар преко пута, онда се не могу жалити. Само што донесе робу, номади му је већ сву отму и прождру. И њихови коњи једу месо; често неки коњаник лежи крај свога коња и обојица гризу исти комад меса, један с једног, други с другог краја. Месар је плашљив и не усуђује се да престане са испорукама меса. Али ми то разумемо, сабирамо новац и помажемо га. Кад номади не би добијали меса, ко зна шта би им пало на памет; додуше, ко зна што ће им пасти на памет чак и ако сваког дана буду добијали меса.

Недавно је месар помислио да може бар уштедети напор око клања, па је ујутру довео живог вола. То више не сме да се понови. Лежао сам, ваљда, цео сат сасвим позади у својој радионици, испружен на поду, и натрпао сам на себе све своје хаљине, покриваче и душеке, само да не бих чуо рикање вола, на кога су номади скочили са свих страна да би зубима кидали парчад његовог топлог меса. Већ одавно се све смирило кад сам се усудио да изађем; лежали су уморно око остатака вола као пијанице око бурета вина.

Управо тада ми се учинило да сам видео самог цара на једном од прозора палате; он иначе никада не залази у ове спољашње одаје, увек живи само у средишњем врту; али овог пута је, тако ми се бар учинило, стајао наједном од прозора и оборене главе посматрао шта се ради пред његовим дворцем.

“На шта ће ово изићи?”, сви смо се питали. “Докле ћемо подносити овај терет и муку?” Царска палата је примамила номаде, али не уме да их отера. Капија остаје закључана; стража, која је пре увек свечано улазила и излазила, сад борави иза прозора с решеткама. Спас отаџбине је поверена нама, занатлијама и пословним људима; али ми нисмо дорасли таквом задатку; нисмо се никад ни хвалили да смо способни за то. То је неспоразум; и ми ћемо због тога пропасти.

Франц Кафка
/Преузето из HERETICUS; Часопис за преиспитивање прошлости, Vol. I, No. 1 — Превео: Бранимир Живојиновић/


Јованка Стојчиновић Николић: ТАМНО ОКО УЛИЦЕ

ISBN: 978-99938-48-61-5
ВЕЛИКА ПТИЦА

Недалеко од моје куће
Населила се Велика птица
Да попут својих предака
Сагради кућу на високом дрвету

У кући сакупи пријатеље
И обрадује ме малим успјехом
Што имам везу са висином

Велика птица има своја крила
У другим птицама
И непрестано прелијеће
Из вијека у вијек
Да јој се лет никад не заврши

Велика птица има своју грану
На сваком стаблу
Па и сада ми се чини
Да вријеме Окупације још траје

Јованка Стојчиновић Николић

понедељак, 27. фебруар 2017.

Ристо Василевски: СВЕТА ПЕСМА


СВЕТА ПЕСМА

Свако је може чути
али само у себи.

Има речи, има смисла,
сребрних нити и ткања,
сунчаних слапова, наноса звезда,
суза, узноса и падова,
радосних тренутака, удара мрака...

Жубори као река,
шуми као шума,
пева као ветар,
струји као крв,
заводи заумљем,
мами да се с њом запева,
али ако се то учини,
негде се изгуби,
нешто се од ње окрњи
или изгуби смисао.

Зато је свако носи у себи
и нико не успева да је напише.

Јер нити се дух може додирнути,
нити се нада може зауздати,
нити се та песма може учинити живом.

Она је флуид
који има наше тело и душу
и умире са сваким од нас,
не остављајући трагове
ни о себи ни о нама.

Ристо Василевски

Јован Дучић: БЛАГО ЦАРА РАДОВАНА


Цар Радован је цар царева, владар судбине, господар свемира. Он носи златну секиру на рамену, јаше коња који је бео и висок као брдо под снегом, и на руци држи буљину са огњеним очима како би могао ноћу видети пред собом. О њему говоре у мојој земљи само људи који су полудели. Али су затим у њега поверовали и сви мудраци. Цар Радован има круну од хартије и по плашту лудачке прапорце. Има ноге и руке зелене као трава, јер живи на копну и води. Нико не памти његово порекло, ни име његове породице, нити зна за његове пријатеље и непријатеље. Он пролази кроз небески простор као црни облак пун грмљавине, и по водама као брод који гори. Нико не зна његове битке ни тријумфе, јер његова моћ није над војскама, ни његова слава у бојним подвизима. Он царствује у миру своје величине и сунча се на сунцу своје снаге и лепоте. Он се крије од сваког, а ипак свако има његову слику у очима и његов глас у ушима. Где су његове палате и његови вртови? И где су његове беле жене, и његови брзи коњи, и његова свилена стада, и његови љути пси за стадима? Чувају ли његова врата људи или змајеви? - Само лудаци, чији је он једини цар и господар, самодржац и покровитељ, знају путеве који воде у његово царство, и знају где су мостови преко којих се прелази у његове покрајине пуне сјаја и пуне музике. Јер је људски ум ограничен на оно што је видео и чуо, а лудило је једино безгранично слободно од свих ледених закона свести и сазнања. Слобода, то је лудило; и само лудаци су слободни.

Цар Радован је цар лудака који су увек добри. Он зато плива у људској крви само кад је отрована, и пребива у њиховом уму тек кад је већ помрчао, и зато су га само они који су изгубили све путеве нашли на својим тамним беспућима. Њега познају само лудаци који више никог другог не препознају; и с њим говоре само они чије речи више нико не разуме; и за њим вапе једино они који су се већ одрекли свега земаљског и људског. - Сви људи имају истоветне среће и несреће откад су постали, а само лудаци имају сваки своју сопствену срећу. Само они нису једнаки самом себи, него се обнављају увек нови. Сви људи виде ствари скоро подједнако, а само лудаци имају своја лична мишљења. Велика мудрост се налази на дну мрачног понора; и само су најлуђи људи говорили најдубље речи.

Цар Радован није постојао другде него у очима које су изгубиле свој поглед. Само лудаци говоре о благу тог цара, и зато копају ноћу и на припеци, пробијају лед и буше студену Земљину кору. Сву су земљу безброј пута испреметали. По самотним виноградима, заборављеним црквинама, по дворцима порушеним и пуним трња, свуд су копали, бушили, обарали, превртали. Безбројне војске лудих копале су с краја до накрај по мојој земљи. Свуда су прошле те црне чете изгубљених за живот, бивши људи који су се одрекли сваког додира са нама. Они од памтивека траже благо цара Радована; копају железом и каменом, и грањем, и ноктима, и зубима; копају док не попадају мртви! Читава поколења полуделих људи тражила су благо царево, закопано негде неизмерно дубоко, ко зна где, у нашим пољима. Допирали су често до у саму утробу Земље, бушећи без сна и одмора; али је то благо тонуло све дубље, и мамило све свирепије. Тако ће трајати докле буде сунца и месеца.

И увек ће копати, а никад двојица заједно. Јер је царев наследник само онај који буде најдубље копао, и који умре копајући, и који не би казао и када би најзад његов ашов одиста ударио у црна врата подземне палате у којој је благо цара Радована, цара свих царева, и владара свих судбина. Увек копати, док други не дође да копа! Јер само други сметају да нађемо срећу где хоћемо. Лудаци то знају боље од мудрих. - Али знају то и мудри.

Нису само лудаци који копају за благом цара Радована. Сви људи знају да има у животу још увек једно закопано благо за сваког од њих. Сви људи копају: сви људи од акције, од полета, од силе, од вере у живот и у циљ, и од вере у невероватно и у немогућно. Једни копају у пољу и у шуми; други у идеји, у идеалу, у химери; трећи у интриги и у злочину. Сви траже и вапе за царем тог вечног неспокојства и вечног трагања. Свет би нестао да нема тог цара, и ослепео би да не сија у помрчини његово наслућено благо, и очајавао би да нема његове маније и опсесије. - Јер сваки човек нешто тражи; свако је упро свој поглед безумља и себичност у неко место где мисли да стоји закопано благо цара Радована. Нема никог ко не верује да нема још нешто његово које треба пронаћи. И свако верује да своје благо треба кришом тражити, кришом и од најближих и од најмилијих. Сви су лудаци. Сви су људи омађијани и отровани. Јер цареве палате су високе до изнад Сунца дању, и до изнад звезда у мраку када седам Влашића пролазе мирно све границе немира и очајања. Сви су људи лудаци.

Царево благо је отров овог света. О њему сањају песници, који живе у вечном неспокојству да објасне божанство кроз његова дела, и да га посведоче својим сопственим стварањем.

0 њему сањају и хероји, јер мисле како само они треба да себе баце у огањ па да сутрадан буде добро свима, и да затим сви људи нађу своје благо.

О њему сањају и пророци, који, у свом лудили, проричу увек неку нову срећу и нову обећану земљу.

И најзад, о њему сањају краљеви, што хоће да владају силом љубави или силом мржње.

О њему је сањао Мојсије кад је ишао за огњеним стубом, и Цезар кад је прешао Рубикон, и Колумбо кад је своје једро поверио ветру који га је водио у земљу о којој није знао ни шта је ни где је. То благо царево тражи и звездар који гледа маглу на звездама; и ботаничар који тражи сву тајну плођења у срцу једног цветића; и свештеник који враћа веру у окорело срце неверних. Сви људи траже јер су сви луди! Крв свију је отровао цар који пролази небом као облак пун грмљавине, и морем као брод који пламти у пожару.

Цар лудака, али и цар свију људи од акције и идеала! Цар оних који у лудилу срца или у лудилу мозга верују у невероватно и остварују немогућно! Цар Радован је цар царева, силнији него херој Агамемнон, богатији него Мида, дубљи него пророк Језекиљ, и мудрији него цар Соломон. Све очи овог света упрте су у њега.

Јован Дучић

недеља, 26. фебруар 2017.

Мирослав Б. Душанић: Зачаран и зауздан...


Зачаран и зауздан у маглину
Разапет између ријечи 
Са рукама у глиненом крчагу
С душом уроњеном у пламен
Тражим гријеху одгонетку
Узалуд све иде другим током
И ја ништа не налазим
У овој долини туге и суза
Моји кораци тону у празнину

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Коста Абрашевић: ЦРВЕНА

* 29. мај 1879   † 08/20. јануар 1898
ЦРВЕНА

Црвена је крвца што кипи у нама;
Црвена је муња што облак пролама;
Црвено је небо, кад се зором смије;
Црвен нам је барјак, што се гордо вије;
Црвена је мржња у нашим грудима
Па и гнев је црвен, што нас обузима;
О тирани, чујте - не треба вам крити -
И освата наша - црвена ће бити!

Коста Абрашевић


субота, 25. фебруар 2017.

Радомир Раша Плаовић

Као Хаџи Тома у Коштани (1976)

Сеад Роки Жунић: Далеко си Мајко...


Далеко си Мајко моја стара,
Ал' син Твој стално мисли на те,
Са прозора гледаш непрестано,
Кад ће дјеца кући да се врате.

У мислима мојим настањена,
Ти једино моју чежњу схваташ,
Зашто ријетко виђамо се Мати,
Мој идоле, сјенко што ме пратиш.

Наша стара, оронула кућа,
Чува тајне дјечака у свијету,
Тамо ми је с Тобом моја душа 
А, срце ми расуто у лету.

Сеад Роки Жунић 

Бадић Хусеин (Badić Husein)
Daleko si Majko moja stara,
Al' sin Tvoj stalno misli na te,
Sa prozora gledaš neprestano,
Kad će djeca kući da se vrate.

U mislima mojim nastanjena,
Ti jedino moju čežnju shvataš,
Zašto rijetko viđamo se Mati,
Moj idole, sjenko što me pratiš.

Naša stara, oronula kuća,
Čuva tajne dječaka u svijetu,
Tamo mi je s Tobom moja duša 
A, srce mi rasuto u letu.

Sead Roki Žunić

БАШТИНАР број 4 - Брчко