недеља, 18. децембар 2011.

Мирослав Б. Душанић: Тако је тихо…

© Alle Rechte vorbehalten von svetslike
Тако је тихо…

Тако је тихо на сјеновитим мјестима
у њиховим ђаволским сферама
гдје се трулеж
на живот
обрушава
и гуши
и уједа
и трга
и ждере…

Мирослав Б. Душанић
(са њемачког препјевао аутор)

Miroslav Holub (* 13. 09. 1923 † 14. 07. 1998)

1751

In diesem Jahr erschienen die ersten beiden Bände von Diderots
Enzyklopädie. Zur selben Zeit wurde in London die erste
Irrenanstalt aufgemacht.

Damit begann die Epoche des Trennens und Sortierens. Auf der einen
Seite die Gesunden, die sich mit Wörtern verschleiern. Auf der anderen
Seite die Verrückten, die sich die Federn von der Haut reißen.

Jeder Dichter musste von nun an einen Drahtseilakt beherrschen.

Und um ganz sicherzugehen, publizierten umtriebige Volkserzieher
ganze Regelwerke über normales Verhalten.

Miroslav Holub





Die Hand

Wir reichten dem Grase die Hand -
es war Getreide.
Wir reichten dem Feuer die Hand -
es war die Rakete.
Langsam, vorsichtig
reichen wir den Menschen die Hand, einigen Menschen. 

Miroslav Holub

München, Carl Hanser, (1969)
ISBN: 3446111824

субота, 17. децембар 2011.

Мирослав Б. Душанић: На сцени

© by Leyla Murr: Coming Home
На сцени

Као да сам предодређен
за ову улогу: Легнем под небо
и будем Авељ
с крвљу на челу

А кад сам Ноа
са страхом плутам морем
и не проналазим
обалу
лађу да усидрим

Мирослав Б. Душанић

Александар Солжењицин: Молитва

Молитва*

Лако ми је да живим с Тобом Господе!
Лако ми је да верујем у Тебе!
Када се у недоумици шири
или сужава ум мој,
када најпаметнији људи
не виде даље од данашње вечери
и не знају шта треба радити сутра –
Ти ми шаљеш несумњиву вредност да
постојиш
и да ћеш се Ти побринути
да сви путеви добра не буду затворени.
На леђима славе земаљске
с чуђењем се осврћем на овај пут
са кога сам и ја могао да пошаљем
човечанству
одсјај зракова Твојих.
И ако је потребно
да их и даље одржавам –
Ти ћеш ми то дати.
А ако не успем –
значи, Ти си за то одредио друге.

Александар Солжењицин

(пријевод: Мирјана Грбић)


* из циклуса Мрвице (1958 – 1960)

Maja Vidmar: Gegenwart

Haus

Mit der Vatermilch
sog ich die feste
Architektur des
Hauses ein,
und in diesen Räumen
deckte ich mich abends
zu bis über den Kopf,
und kein Zweifel besteht:
Im Offenen kämen die,
die es nicht gibt und
fräßen mich.

Schwer ist ein Haus
im Kopf.
Abends setze ich mich
auf die letzte Schwelle
und rufe lang gezogen
die, die es
nicht gibt.

Maja Vidmar

ISBN: 3902113545
The House

With father’s milk
I drank
the solid architecture
of the house,
and yet in these rooms
every evening
I covered up my head.
There was no doubt:
out in the open they would
have come, those who are not,
they would have devoured me.

It is hard
with a house in your head.
In the evening I sit
at the back door
crying out for them,
those who are not.

Maja Vidmar

петак, 16. децембар 2011.

Мирослав Б. Душанић: Завођење

Бохумил Кубишта: Полибек смрти (1912) 
Завођење
             ...и тад, кад тишина завлада, коначно је све добро!
                                                                      Габриела Брунш

Између кишних капи
кад вјетрови разни
преко хумки превеју
и демони шапћући
преплешу ваздух  
Ка небу полете птице

и ти плачући осјетиш
пољубац на уснама 
И с погледом у даљину
све то прећутано
и теби намијењено

Смрт наоштри бријач
с оне стране облака
и мази — у зидовима 
од студени и леда тихо 
и кришом твоје грло

Мирослав Б. Душанић
/са њемачког препјевао аутор — нови препјев: 23. септембар 2015./

четвртак, 15. децембар 2011.

Песма и смрт

Marcel van Eeden


Ова песма нема оштрих зуба,
Све је у њој голо ћутање и мир
И спори долазак до последњег руба
Испод кога мами хладан дубок вир.

Ова песма нису тешке речи
Мада мало опор звучи густи звук.
У њој нема капи која главу лечи
И болне руке згрчене у лук.

Ова песма можда личи на долину
У којој се болно скаменио вук.
Ова песма споро улази у тмину:

Ја не видим више од ње помрчину
И осећам само тешки тамни звук
Како моје руке вуче у даљину.

Стеван Раичковић

Перо Васлић: Липа

Липа у јануару

Липа у мају

Липа у новембру

Липа у децембру

среда, 14. децембар 2011.

Миклош Радноти: Корен

Народна библиотека Бор, Књижевна омладина Бор, СИЗ културе Бор; Бор, 1979

Корен

Из корена снага шикне,
кише део, земље део,
сан му снежнобео.

Из дубине к сунцу сврдла
корен лукав и препреден,
рука му ко коноп преден.

На мишици црв му спава,
на колену црв му дремље,
свет процрвља изнад земље.

Али корен живи даље,
не брине за ране дана,
сан му – грана расцветана.

Њој се диви и њу храни,
сокове јој шаље свеже,
соковима к себи веже.

Сад сам и ја, ево корен,
међ црвима живим, тих,
ту се рађа и тај стих.

Постах корен, цвет сам био,
тешко ме је нанос скрио,
судбине ме рани мач,
нада мном тестере плач.

/Логор Хајдеман, у планинама изнад Жагубице, 8. август 1944./

Миклош Радноти

уторак, 13. децембар 2011.

Нина Живанчевић: Под знаком кибернетичке кибеле


Укор мрзовољнима

У највећој беди истраје људски дух
И због њега пишем ову песму
Јадан мој народ који је ослушкује и дрхти
Јадни ови народи под чизмом интернационалних мафија
Јадан овај свет који је гладан али не схвата
Да ће му оружје донети још мање хлеба и
Сиву камену песницу кроз чељуст пакла

Економски рат је гадно истрајан
И због њега пишем ову песму
Без имена без презимена
Ни црне ни беле боје, у највећој беди истраје људски дух
И без знања и без свести и без милосрђа
Он и даље траје
И због њега пишем ову песму.

© by Нина Живанчевић

ISBN: 2296076890

Reproche aux gens de mauvaise foi

L’esprit humain peut survivre dans la plus grande misère
et à lui-même je dédicace ce poème…
Et mon pauvre peuple qui l’écoute et qui tremble….
Et comme ils sont misérables, tous ces peuples qui se trouvent
écrasés sous les bottes des mafieux internationaux!

La guerre économique est forte et n’a pas de cesse
comme ils sont tristes ces gens qui sont affamés mais
ne comprennent pas que les armes n’apportent pas
du pain pour se nourrir mais seulement un coup de poing, gris et féroce à
travers la gorge de l’Enfer…

Et à cause de LUI j’écris ce poème
sans son titre et sans son propre nom
ni blanc ni noir, dans la misère plus grave
l’esprit humain va survivre
et même sans aucun savoir et sans conscience, sans pitié
il va résister …
La dédicace de mon poème est pour lui.

© by Nina Živančević

недеља, 11. децембар 2011.

Literaturfreundin: Claudia Johann


Der große Metaphysiker IV

er strauchelte ein wenig
der große Metaphysiker
„was tu’ ich hier…“
fragte er seufzend
schaute auf zum ozeanfarbenen Himmel
und hinab zum himmelblauen Ozean

im milchigtrüben Horizont
verlor sich der Steg
der ihm Boden unter den Füßen war
vorsichtig… vorsichtig…
drehte er den Kopf
und da war ihm
als narre ihn ein Spiegelbild

mutlos senkte er sein Haupt
„was soll mir ein Boden
gerade so breit
wie die Spanne meiner Hand?“
klagend hob er die Arme
ein kleines erbarmungswürdiges
Kichern machte sich Luft

© by Claudia Johann


der große Metaphysiker III

nachdenklich
stützte der große Metaphysiker
den Kopf in die Hände
und fragte schließlich
„wer bist du?“
„ich bin nur ein Symbol -
ein Symbol für das Leben“
antwortete der Knoten

„das Leben… “ sinnierte
der große Metaphysiker
„woraus besteht das Leben?“
„aus Mangel und aus Fülle“
sprach der Knoten
der ein ewiger Knoten war
weil er weder Anfang noch Ende kannte

der große Metaphysiker
seufzte ein wenig
strich sich die Haare glatt
und kämmte sich
ein leises Lächeln
ins bleiche Gesicht

© by Claudia Johann

Ана Ристовић: Оловка пише срцем



Оловка пише срцем

И видиш: кроз нечије зенице
већ дуго
срца две оловке оштре се
од себе сама.

И ваздух је пун труња
као да струже и деље
цела пилана.

И надаш се портрету, скици,
крокију, или барем овековечењу
у Маљевичев квадрат:
све су то лепе варијације.

Кад оно, од целе тебе –
ни нацрт ни линија ни реч:
само невољни знак
интерпункције.

И кажеш: и то је нешто
и већ градиш
постељу за двоје
од чистог срца и пиљевине.

Ана Ристовић

Poetry in a Global Box: România

Nicolae Coande
Inimă la vedere

În vremuri de pace bătrînii soldaţi sînt ucişi
de vântul din nord,
mireasma altei lumi ne ridică pe cruce,
despre milă şi crimă cine ar vrea oare să scrie
fără teama de a fi doborît la pămînt?
Chiar frumuseţea ar putea fi un subiect
dureros în absenţa unei femei
pe care nu o poţi uita deşi vrei să te ascunzi
de durere
cum ariciul se înveleşte în plapuma nopţii
tivită cu stele,
despre singurătate şi spaimă aş fi vrut să şoptesc
în cutii ambalate unde oamenii vin să-şi depună
frica de a nu-şi vedea chipul în propriile case
şi dacă asculţi mai bine vei putea simţi
cum ceva se mişcă la piept în dosul hainei de gală
a fiecăruia,
un ghem poate o pungă de plastic umflată,
gata să crape
de atîta filozofie şi ură îndelung frecventate.

Nicolae Coande


Poet cap-de-mort

Caut în cap ce este în inima. Abia m-am trezit
si viata e pe sfârsite
ma gândesc la capul poetului mort
e dimineata primesc de pomana
manânc la capul poetului
sunt obosit nitel de nestiinta
lumea se da în vânt dupa diplome biografii
de poeti
si morminte de câini
un fluture asezat pe litera Alpha
misca vesel din coada
ma priveste si tace
poet cap-de-mort
inima latra cu o putere care sperie
gainile din vecini

Nicolae Coande


Scapetii

Ce-i al lor e al lor au din plin
eu sunt un simplu cersetor cumva dramatic spus
au lumea lor si ca sa intru ar trebui sa platesc
nu platesc stau afara la porti cu o sticla de vin
un ins obscur o moneda pe care nimeni n-o vede
au legea lor fac ce vor
nu platesc stau si beau afara la porti
la care n-am batut niciodata.

Nicolae Coande

субота, 10. децембар 2011.

Мирослав Б. Душанић: Наступа вријеме жалости

© by ziggy: čas jeseni
Наступа вријеме жалости

Вјеровали смо
да ништа не може да растави наша срца
да ништа не може да стоји на нашем путу
да постоји тако много свијета
да вријеме ступа краљевским степеницама
да све до смрти
птице селе у паровима

Па ипак смо дочекали
да руже вену
и да лишће буде
шибано сјеверним вјетровима...

Мирослав Б. Душанић
(са њемачког препјевао аутор)