Стефан Немањић Првовенчани: Молитва Светом Симеону

* око 1165. - † 24. септрмбар 1228.

Молитва Светом Симеону

Не заборави мене,
убогога твојега!
Не заборави мене,
који лежим у безакоњима!
Не заборави мене,
који се ваљам у блату сласном,
него пружи пресвету своју десницу
којом ме и благослови
у варљивом животу овом
и руководећи научи
да идем стопама твојим,
ако и недостојна,
ако и некорисна,
ако и непотребна!

Стефан Немањић Првовенчани

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јован Николић: КАД ЈЕ СВЕ ВОЛИМ

Лидија

КАД ЈЕ СВЕ ВОЛИМ

Када ми упадне у собу
И унесе снег на трепавицама
И мирише на напоље.

Кад купи пса па овај
Хтео, не хтео убрзо
Почне да личи на њу.

Кад се сетим да је била фетус
И такву је волим
У стадијуму пуноглавца

На фотографијама из детињства
Као бебирону са локницама
А најволим зато што се она
Од тих фотки до данас
Уопште не мења

Кад ноћу пише
Батеријом по ваздуху
Шаље поруке ванземаљцима

Кад ме на Рилкеове
Стихове пита
— А је л' ти се свиђа
Моја нова ташна?

Кад усисава тепих у `аљинчету
И кад је уштинем отпозади
А она врисне —
Јеси ли нормалан
Могла сам тако да погинем овде

Кад слушамо музику
А она подигне кажипрст
Слушај сад овај прелаз
Како је добар
Рам-тара-рам-тира-там

Кад је погледам на неко место
А она стави руке преко тог места
Каже што си покварен,
Марш тамо!

Кад донесе ћумур
На послужавнику
Ево, мало су ми
Изгореле кифлице — каже

Док чита ове белешке
Па се изнервира
Што лажеш, за оне кифлице!

Кад ми каже
Боже, колики ти је нос!
То је зато што ме лажеш
Па ти стално расте
К'о Пинокију...

Кад каже
Ја бих те нешто питала
Ако обећаш да
Нећеш да се смејеш

Кад изађе из купатила и
Кад јој коса личи
На дечији цртеж

Кад шмрца на љубавни филм
И кад опази да се једва
Уздржавам да
Не праснем у смех
Па стане да ме гађа
Корама од поморанџе

Кад ми каже —
Ти мене кад би оставио
Ја бих само легла
На патос
И умрла...

Јован Николић

Лидија

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Из Жуте биљежнице

Из Жуте биљежнице

Имам утисак да не препознајеш више стабло дивље трешње
Правиш кисело лице и чудне гримасе
Као да су ти досадиле шетње у градском парку
И прах који пада на твоју косу и још увијек атрактивне усне

Имам утисак да јесен тајно и бешумно забацује мреже
Отима те од мене и одводи у непознате предјеле
И ћутим а страх ме од надолазеће хилдесхајмске вечери ...

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Предраг Бубања: (К)РАЈ

(К)РАЈ

Не, није пожар
новембар боји шуму
руменом бојом.

Дошла је и јесен на ред
да је преболим.
Како њежно од ње!
Сјетим се како сам
смио да украдем
грожђе, шипак, јабуке, срце...
и сво лишће знам напамет.
Нијесмо још пробали
споразумијевање димним сигналима.
Тебе би мрзјело да сакупљаш лишће,
а мене би мирис дима нервирао.
Јесен је онда,
када лишће почне
да нам опада са осмјеха.
Нема то везе са годишњим добом.
Кад лишће опадне - наживјело се.

Предраг Бубања

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Дулсе Марија Лојназ

* 10. децембар 1903. - † 27. април 1997.

Фатаморгана

Ти си илузија на моме путу.
Ти си лажна вода
и сенка у пустињи.
Моје очи те гледају
и не верују ти.
Ниси на мом хоризонту, не светлиш,
иако то чиниш светлошћу воде.
Не горчиш, иако загорчаваш живот.
Не стижеш, иако си ту.
Рефлекс у твојим очима
лажна је вода.
Кроз њих ствараш илузију
о сребрном граду,
зеленилу које не постоји,
свежини без ветра,
ватреној речи коју нико
и никада није написао на зиду.
И сама сам била
пројекција ноћи у моме сну.
Не зрачиш, иако се то чини.
Твој пољубац не љуби.

Дулсе Марија Лојназ

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Отворен је нови лист

Отворен је нови лист

дакле стигао сам

иза су попуњени листови
педесет и три прецртавана
и дописивана
нови је отворен и још увијек празан
чека прва уношења

а како се осјећам

скоро исто као прије
и прије тога прије и тога прије прије
па ипак нестрпљиво ишчекујем
као прије
и прије тога прије  и тога прије прије

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић

* * *

"и одоше
свака својим путем
однесоше душу"
(Мирослав Б. Душанић)

бива да је тако
и некако друкчије
то време узима данак
то време време време
понешто додајући
тек часак неки

Веселинка Стојковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Тодоровић: Стихови самоте

СТИХОВИ САМОТЕ

ПРАЗНО У КУЋИ. Пусто у души.
Замрли гласови. Зидови се руне.
Туге моје облаци плове.
Магле се приче. Не сећа
Глас више. Она лице,
Видела сене у часу сванућа.
Светле светлости сенке, то душе
Слуте истину пута. У благој тами
Просине век. Слова земна, тмуше
Искре. Књига ова, у осами
Слика сећања виделом овог дана.

Постоји све чега нема...
Ћутим, и гледам
Послове које само време обавља.
Ал, за живота човекова
Само трепет лиска зашуми
У сну претка кога нема.

О, колико је гласна ова тишина
У глувилу ноћном, у кући без чељади.

Ноћ без сна сенке бивших призива.
(Јесам ли? ова мрља мрака!
У тами, светиљка око).
Зашуми у воћњаку, а међу брдима
Тишина прастара о вечности хуји.
Сипи празнина, буја света хумка
Оностране светлости и успомена.
Без људског гласа, без јаве
Ал спасоносно.

Мирослав Тодоровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Нада Петровић: Уста пуна земље

Уста пуна земље

Као дете јела сам земљу.
гребала темеље наше куће
и пуним шакама гурала у уста.

Сада су ми уста пуна камења.
не смем да се насмејем,
испашће камење, срушиће се темељи.

Нада Петровић

(1995)

Горан Ранчић: Ако је лавеж хвала

Ако је лавеж хвала

господине С.
не остављајте шешир пред вратима
док отресате ногама бучно
блатњаву стварност
(неки то и животом зову)

помирио сам се са срећом
јесам
мада је увек била туђа
никад моја
опростио сам јој распорену утробу
промашене љубави
и још милион сличних малих издаја

господине С.
као и увек  када се сретнемо
насмејаћеш се мојој глупости
јер сам веровао у Херувиме
(може се рећи и слабости)
свеједно
узалуд пред вратима остављаш шешир
из кога  си хранио залутале псе

Горан Ранчић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Соба број 5

Соба број 5

на растанку
побожна тишина
тежа од стијене

кћерка одлази
крије сузе од мене

и нису дозиране
као инфузија
која тече
кап по
кап

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Фридрих Хелдерлин: Људско признање

Људско признање

Свет зар није мој дух, лепшег живота пун,
откад волим? Па што више ме ценисте
када гордији, бешњи,
празнословнији када бех?

Ах, што ваља за трг, то само воли пук,
пошту одаје роб једино силнику;
верује у божанство
само ко је божанствен сам.

Фридрих Хелдерлин
/Препјевао: Бранимир Живојиновић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Ко Ун: Извесна песма

Извесна песма

Ветар дува
сам од себе.
Ти си трава а
ја сам дрво.
Ветрови поново дувају.
Таласи се ломе
преко вечерњег мора.
Стално се мењамо.

Ко Ун
/Пријевод: Давид Албахари/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Ранко Павловић: Ријечи небеска слова

Ријечи небеска слова

Шта су друго звијезде
него слова којима Створитељ
исписа Књигу Васељене?

Читај, о зачуђени,
док томе је вријеме,
небеска слова редом.

Једно по једно сричи,
у ријечи их плети,
у њима свој одраз тражи.

У почетку бијаше
једно једино Слово,
једна Звијезда, самотна.

А долази тренутак
кад ће у једно Слово
све опет да се врати.

Варљив је звјездани сјај
и зато, о изгубљени,
трагај за својим Словом.

Ранко Павловић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић