НАШЕ ЛИЦЕ И ЂОКОНДИНО ЛИЦЕ (фрагмент)*
Веома је корисно с времена на време мало продрмати (мада с крајњим поштовањем) вредне, признате појмове и поштоване, свете истине и видети да ли су за нас још увек важећи. На пример, знамо да уметност узвисује, оплемењује, одуховљује човека; знамо то тако добро да је дошло време да проверимо да ли уметност случајно не понижава или не обесхрабрује људско биће. Када ми се догоди да одем у музеј, много више ме интересују лица посетилаца него она насликана. Насликана лица нас посматрају с узвишеним миром, док се на живим и стварним лицима види нешто грчевито и десператно, лажно и извештачено, нешто што чак може да ужасне неког мање упућеног у то. Ах, ти побожни или пуни разумевања погледи, тај напор да се „изађе с нечим на крај”, она псеудодубина повезана с океаном псеудоутисака, псеудоосећања, псеудосудова! Ђоконда је лепа слика, али да ли је Леонардо да Винчи могао да предосети грчеве које ће она изазивати, у том случају можда би уништио то насликано лице, да би сачувао реално лице.
Исто се догађа у музици. Добар концерт је ствар која заслужује поштовање, међутим често присуствујемо концертима испуњеним психичким и духовним дисонанцама које се једино могу поднети по цену огромног напора. Ах, онај претенциозан језик „познавалаца”, оне елегантне похвале елегантних дама, онај егзалтиран језик егзалтираних, онај искрен језик искрених, онај интелигентан језик интелигентних и сви остали језици свих осталих лица! Због чега је човек који пије кафу са шлагом увек у својој кожи, док у обличју Рихарда Штрауса сместа губи сву своју равнотежу и претвара се у умишљеника или наивчину? Ствар је озбиљна, када се доводи у сумњу наш однос према уметности. Када сам се нашао у Буенос Ајресу са својим земљаком, познатим пијанистом, рекао сам му, без икакве ироничне намере, да његов наступ сматрам истовремено штетним и корисним, јер на свом клавиру у људима побуђује пре дисхармонију него хармонију, да је у свему томе више снобизма него уметности, као и више падова него узлета. Јасно је да тај честити и искрени уметник не сноси ни најмању кривицу због тужног коначног исхода своје музике већ једино што му се може замерити јесте то да се као и сви уметници превише ангажује у тој нездравој и понижавајућој игри, уместо да јој се најкатегоричније и најенергичније супротстави.
 |
|
Ако се нормални и интелигентни људи по свим осталим питањима жалосно губе у одређеним стварима, то значи да постоји нешто лажно и рђаво у самом односу према тим појавама. И, стварно – на простору уметности нагомилао се велики број апсурда, парадокса, лажи, да би се то могло тумачити само као нека фундаментална грешка у нашем приступу тој ствари. Јер како, на пример, објаснити да се испред слике с Рафаеловим потписом онесвешћујемо од одушевљења, а остајемо потпуно хладни пред копијом исте слике, чак савршеном? (Исто стоји ствар с дијамантима: имитација не вреди ништа, иако је оптички ефекат исти.) Како је могуће да се одушевљавамо симфонијском поемом, гутајући у стварности то дело у тако малој мери, да диригент шаљивџија може мирно да промени редослед делова и у њега да унесе стране елементе, а да нико – осим најбољих познавалаца – то не примети? Како помирити ту чињеницу с узвишеношћу наших осећања, огромношћу нашег задовољства и прецизношћу коју захтева уметничко дело? Због чега нико, готово нико стварно не познаје највеће песнике, о којима толико и с таквим дивљењем говоримо? Уосталом, због чега се на уметничком терену на сваком кораку срећемо са срамном супротношћу чудесних илузија и са много мање чудесне стварности? Због чега је тон којим пише критика и већи део онога што се пише о уметности тако безнадно извештачен? Сматрам да је у реду да поменем да та питања не поставља неки хипохондер, непријатељ уметности већ „модернистички” и „авангардни” писац, како ме у најмању руку класификује критика.
На крају крајева, шта се догађа? У својој белешци објављеној у La Nación-у имао сам прилику да истакнем огромну штету коју, по мом мишљењу, уметницима наноси претерано посвећивање „чистој” естетској вредности, култу „лепог у себи” и „уметности самој по себи”. Из истог извора потиче и талас лажи и мистификација у коме се потрошач уметности дави. Догађа се да смо веома суптилни и дубоки у области уметности, а веома наивни и детињасти ван ње, тј. када је реч о реакцији човека на музику, поезију или сликарство. Не видимо и упорно се трудимо да не видимо да се у тим реакцијама јављају различити чиниоци антиестетске и аестетске природе и да све то није једноставно, као што се на први поглед чини. Сматрамо да ако људи иду на концерт да то чине због тога што их дело усхићује и да ако неко проводи сате пред Ђокондом да то чини због тога што је Ђоконда лепа. Оне који се праве одушевљени називамо „снобовима”, убијамо их том окрутном речи, док цело питање добија необично једноставно решење на основу максиме: „песник својим надахнутим певањем доводи слушаоца до усхићења и усхићени слушалац слуша”. Уз допуштење... Таква поједностављења су анахрона, због тога треба се удубити у стање душе слушаоца на концерту у позоришту Колон.
Витолд Гомбрович
/* Из: La Nación (Buenos Aires), 13. август 1944. — С пољског превела: Бисерка Рајчић/
Мирослав Б. Душанић: Хилдесхајмски мурали 4
