уторак, 14. март 2017.

Нада Петровић: Међ непоменкама

Матеја Душанић
Међ непоменкама

Мило моје
међ непоменкама
не смем име да ти поменем

Нит да запевам нит закукам
а чуло би се на све четири стране
и све би стануло ко што вода стане 
и све би пробило потпоре и преграде

Мило моје
ћутање око врата воденично камење
а ја не смем ни о том’ да проговорим.

Нада Петровић

Сара Душанић

понедељак, 13. март 2017.

Мирослав Б. Душанић: Као некад...


Као некад...

Осамљен стигао сам
У овај древни град
И дишем
На обали рајске Лабе
Пуним плућима
Несигуран
О чему да пишем
О чему сада да сањам

О камену можда
О води и мостовима
О лађама
О пристаништу трајном
О необичности зоре
И уранка

Подмукло је вријеме
И како да овладам тајном
Живљења и опстанка
А да се не утопим у ријеци
И од мача не настрадам
Као некад наши преци

Мирослав Б. Душанић
Матеја Душанић

Веселинка Стојковић: Двије пјесме ИЗ СТАРЕ ФАСЦИКЛЕ


УЗАЛУД ГАЛЕБОВЕ ЧЕКАМ

Пианина гласи
Дрхтави таласи
Са балкона
Слазе у море

Узалуд на обали
Галебове чекам
Вечери ове
Дан од зоре



СТИЖЕШ

На ћилиму од перунике
Одсјаје нижем воде
Галебова сенке
Облаке беле
Светлост

Дубрава
Колиба под којом је моја
Дрхти
Ватра украј које седим
Месец

Стижеш

Веселинка Стојковић


Фотографије 1 и 2: Сара Душанић
Фотографија 3: Матеја Душанић

субота, 11. март 2017.

Мирослав Б. Душанић: ГРИЈЕХ


ГРИЈЕХ

Претешке су ријечи
Из уста Твојих
Без стида у Господа 
Уперен прст

Олако га се одричеш
Остављаш празнину
И бацаш Крст
Наду Твоју једину

Јер кад Те сви оставе
И сасвим забораве
Са своје руке двије
Господ над Тобом бдије

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Бранко Радуловић

петак, 10. март 2017.

Божа Ковачевић: СТУДЕНИЧКИ МРАМОР

 * 26. август 1902  † 21. мај 1990
СТУДЕНИЧКИ МРАМОР

У облацима белим изнад мог малог села,
изнад чатмара ниских и сиромашних њива,
већ вековима ћути врхунац Радочела —
тишину само мути поточић што се слива.

Бељи су од горског снега изнад мог села,
ал’ још бељи мрамор што се у стењу скрива;
залуд столећа тамних сенка на њима почива,
од свега бељи је мрамор планине Радочела.

Од тог мрамора бледог, лепшег но мрамор Караре,
дигли су преци моји све оне чесме старе
што украј ускога пута сусталог путника поје;

Од тог мрамора бледог, од мрава и пчеле тише
у древно доба они кулуком начинише
— Србине, почуј — Делфе и Партеноне твоје...

1935.

Божа Ковачевић


четвртак, 9. март 2017.

Јанко Вујиновић: Трагање за расковником


Трагање за расковником

Трећи те петли разбуде
седми изводе на висоравни шаркаменске

Будан си, а снујеш даље, и идеш
преко Виљара и Сувађа
кроз шуму храстова ходиш, преко Врела
Испод ногу ти земља седам, сто седам
векова стара, и моћна трава која све прераста
оне који су били, нас који јесмо
и оне што ће бити

Изнад тебе, у небесју, већ отвара
се седмо небо

Корачаш кроз поља, шуме, храстове, ливаде
кроз сан сеновити, шаркаменски и гледаш
четворе си очи отворио
расковник траву тражиш, траву
коју још нико видео није али постоји
из земље расте, да не ниче не би је ни ти снио
не би сањао сан шаркаменски
о травки расковник чим су петли
трећи најавили Светог
Илију

Расковник налазиш, береш, савијаш лист
од лиске трубу свијаш, па ужи круг
расковничког левка уху приносиш
шири — ка небесима осмим
отвореним

Па чим се изнад крајишког видокруга отворе
девета небеса — Освану Свети Илија
ево ти капке из неба, кану, у твоје ухо кроз
травну трубку, кроз траву расковник
зачујеш трубе небесне, све ти се јавља унапред
свака се травка отвора и шапће
ја лек сам твој

Разумеш облак и воду, камен и грумен, мрава
и бубу, разумеш босиок, јагње и пиле
свица, голуба, поимаш курјака, гугутку
браћу и сестре твоје

И нема те браве која се неће разбравити
за сваку кључаоницу кључ имаш
овде у Крајини, у шаркаменском сну
док Свети Илија одваја ноћ од дана, док
отварају се небеса
девета

Шаркамен, на Светог Илију, 2. августа 1992.

Јанко Вујиновић
/Преузето из ЗАПИСИ, ШАРКАМЕНСКИ, објављено у Mons Aureus, Часопис за књижевност, уметност и друштвена питања; Година X — 2012 — број 36; Народна библиотека Смедерево/

среда, 8. март 2017.

Зоран М. Мандић: ДЕЛОВИ ЗАГУБЉЕНИХ ЈЕВАНђЕЉА


ДЕЛОВИ ЗАГУБЉЕНИХ ЈЕВАНЂЕЉА
(изостале библијске слике)

Делови загубљених јеванђеља
разломљених и утврђених на поседима
побуњених фрагмената
ишчезлих дрхтећих слика живота
искиданих ликова
клизе кроз мирисну тамност песме
Неповерљиви аутономни хор пева оду
суштинама ствари
над којима се у облику круга наткрилила
прича о вечности
Иста она лаж која узнемирава
пренагљује и пожурује добро замишљени
спокој међу чињеницама вечности које су
узор саме себи
образолике и независне од тога да ли је
виде или не
да ли је њихова судбина потпуна и готова
за све привиде и илузије
да ли је готова и довршена као старогрчки кип
као мраморни потпорни стуб са ликом каријатиде
као песма која никада неће преступити преко
прага људске пролазности
прећи у вечност
надићи лаж да се може сагледати а камоли
испунити цео простор васељене
све њено мирисно и пенушаво време
оно што не може да се ослободи простора
продре из њега у интактност мишљења
које се поклапа са сликама које не знамо

(Апатин, 2002)

Зоран М. Мандић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

уторак, 7. март 2017.

Мирослав из Трешњевице


ПЕЈЗАЖ/И ОВИХ СТИХОВA
                 
МОТРИМ пејзаж
Мотрим древну поезију како разлистава
Поетику логоса и све склапа универзално
Док песници још траже златно руно метафоре
Што ће све сабрати и као зора јутарња
Отворити лист песме
Пророчки 
                   ис/писан

О томе облаци небом и
Хуј ветра понад гора
Видело зелене тишине пролећа и пејзаж
Из којег мотрим слике речи 
Док ветар понад  
                               Свевремено

Гракће гавран 
Чују се тзв.  симболи епике
Истину вечности тумачи трава
У њој књига наших сви наслови
Невидљиве странице песме и

Пејзажа ових  
                       
                       Стихови = Слике

Поглед с Белог Камена
Ви-ДЕЛОМ КЉУЧА

НАЂОХ кључ 
(Поруку)
Скривен између цигли
Ал цигле цреп и све беше
Руном траве пролећне
ПрекривЕНО

Где је брава?
                       Кућа? 
                                  Укућани?

Шуми ветар у крошњама.
Расплићу видела влати.
Дах вечности отуд чује

Шуми из почетка света
Из Велике књиге
Светли
У том шуму ромори
Историја свега
Мрачна крила шири
Кроз трепере миленијума 
Лети

О томе универзум песма
И  ветар понад гора 
Дух маглИНЕ
И овај кључ оПЕВАН
Стиховима древним
Што знају смисао земаљске истине

Нађох кључ 
Порука стиже

Стојим пред вратима празнине
Стихом мотрим 
Све/Т плаве
У даљини нигдине

Као песма писана
Кључем куће које одавно нема


МЕТАФОРА ЗЕМАЉСКИХ ИСТИНА

ВИДИК мог стиха
Земаљска истина што
Видела логос списом овим у 
Тишину томова вавилонски зида 
И бива опис божанског почела 

Слово да се отвори Реч
Потоња кроз прву прозбори
О томе лирика земље дашак
Прахом што светлост је 
Кано над водом маглина
Што метафора је земаљских истина

Међ мислима мојих гора
Светлост јутарња лист је библијски
Чујем исконски шум висина
На хоризонту песме ове само
Вечерња румен земаљских истина

Господ Логоса мотри пејзаж
Сећа се о чему вековима књиге узаман слове 

Празан из ноћи израња лист
У магли Голгота у тишини Христ
На столу свеће пламен и чаша вина 
Што метафора је земaљских истина

Фото М. из Трешњевице
ПЕСМА О ТОМЕ

КАМЕН на који стихове уреза древни песник
Нађе ме међ стењем виса  
Од народа прозваног Светиња
Линије пре слова мотре мој
У чуду поглед
Јер све је ту у том
Древном клупку линија 

Стишала се бука миленијУМа 
У гнездо тачке
Само одзвон озгора
Из плавети шума
Речи што у песми васкрсло значе
И зраче

Све(т) је у овој на камену мапи
Мотри песник и слово Живот-но
Ево сенки списа из линија се Књига чита 
Чује Глас што одговором пита 

Је ли истина поезије песма о томе
Ил се Истина у линији на камену овом зачела
Да буде књига вишња првом и потоњем
Сушт универзума смисао почела 

Чује се из камена 
Чита - ОЧЕ наш иже јеси
Мотриш 
                 из линија ових порука 

Све је у ненаписаној песми

Мирослав Тодоровић

Борис Над: ЈЕДАН САН


ЈЕДАН САН

Сан, у коме се дуго успињем на неку веома високу кулу. Попут камене литице она се високо издиже над крајоликом и над градом који окружују две реке. Око ње су, као зрневље грозда, начичкане многе друге ствари — продавнице, радње и јесење баште. Шаренило тих нових здања скрива колоса: тек понегде видљив је масиван зид од камена и цигле, између њих штрче испуцале камене греде. Поглед с врха надоле, међутим, преко зупчастог бедема, изазива вртоглавицу. Ваздух је овде оштар и свеж као да сам изненада заронио у бистру хладну воду.

Дуго затим пролазим кроз безбројне одаје, час полумрачне а час светле, од којих су неке уређене као просторије за становање а друге као музеји. Кула је истовремено и стан и ризница. Ходници су изукрштани на начин лавиринта. На њих се настављају салони и библиотеке. Потом, у трпезарији која као да је зидана за џинове, присуствујем раскошном обеду, правој гозби на којој сам гост древне породице која је настањује. Чин, који више подсећа на неки веома компликован ритуал него на сам чин храњења. Током овог обеда воде се занимљиви разговори. Али, то су разговори са мртвима. Изгледа да, такође, сваки залогај отвара очи за невидљиво: просторија се пуни сенима. Коначно, на самом крају, постајем свестан и присуства праоца, патријарха ове старе породице, присуства које се више осећа него што се види очима. Он је налик на неку веома дугачку сенку која се пружа преко трпезе.

За разлику од њега ликови двеју сестара су сасвим стварни. Оне ми показују два предмета: први, који ми је ишчилео из памћења (реч је о неком веома старом комаду оружја), и други, сачињен од животињске кости. Пластика је праисторијска. У кости су извајана два стилизована сокола чије су главе окренуте једна према другој. Све је то пропраћено детаљним тумачењима која се не дају превести на језик будних. Последња слика коју видим пре буђења је коса једне од сестара, коса боје старог злата на позадини врта испресецаног ниским каменим зидовима.

Слике нестају али осећање открића, зачудо, прати ме дуго и на јави.

Борис Над

Фотографије: Матеја Душанић

понедељак, 6. март 2017.

Мирослав Б. Душанић: Искушења


Искушења

Јад и чемер по нашим кућама
А силан не мари што смо постиђени
Што нас ране и ожиљци муче и проказују
А ћукови сваке ноћи кликтајима страше

У низу драмских сцена одузимају нам снове
Муче нас потајним болестима

Опустошили нам душе
Изрекли казне за непознате злочине 
Само да нас унизе пред дјецом и очевима

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Сара Душанић

недеља, 5. март 2017.

ПОСЛЕДЊИ ДАНИ ЧАРЛСА БУКОВСКОГ ДНЕВНИК 1991-1993

ISBN: 86-83499-09-Х
Никада не треба силовати реч. Ионако нема никакве утрке и веома је слаба конкуренција. Веома слаба.

Чарлс Буковски
/9-10-91, 12:07 ноћу/

петак, 3. март 2017.

Злата Коцић: САЗВУЧЈЕ


САЗВУЧЈЕ

Не питај да ли одраз је или доиста
у води блаженој за руке узели се
пун месец и сунце препуно.
Две дуге, с љубљене у прстен,
линијом видика полегле.
У то љубиколо хвата се и људ
умивен, умиљен, удивљен,
опијен пољубом неба и пучине.
Очаран пуним кругом венчанице
од свлакова дугиних. Самом дугом -
превезом око руку новобрачних.
На ушћу магме и леда у плазму,
топло, житко предворје кристала,
крај ходу по мукама: хор
упливава у благосно сазвучје:
Воскресеније Твоје...

Злата Коцић
/Преузето из ИСТОК, Часопис за књижевност, уметност и културну баштину; Књажевац, број 2-4, година I, април - децембар 2014. године/


БОЖИДАР БОЖА НИКОЛИЋ

* 1883   † 1968 
(1932)
Страст иза сцене

четвртак, 2. март 2017.

Мирослав Б. Душанић: Усуд Источника

© by Катарина Баћевић
Усуд Источника
    Посвећено пријатељима у Србији

Чокот винове лозе мајчина душица
Босиљак чуваркућа смиље хајдучица

Тражимо биље и чудновате травке
Које би нас уразумиле и укротиле
С којима бисмо искупили гријехе

Сатјерани у расцјеп у оквир и оков
Лутамо ума помућеног

Узалуд вилењаци и пророчице
Њихове горке цјеђевине
Од траве преслице и вучијег једића
Сок од пламеног горицвијета

Узалуд чекања на пролазнике
Нестало је прашњавих друмова
Зарасли у коров и багремов трн

Јер када једном распрсне цјелина
Ничег осим мрака и крхотина

Мирослав Б. Душанић

© by Heegyum Kim