 |
| Egon Schiele - Selbstbildnis als Gefangener, 1912 |
О медијима, лажи и умјетнику...
Живимо у времену медијске ренесансе, када се информације множе као печурке послије кише и шире брзином комете... А опет не постајемо ништа паметнији, јер насједамо на старе опробане трикове и рецепте Великог брата: Више пута поновљена лаж постаје истина.
Да би смо у овом огромном океану информација разабрали праву од неистините, било би добро да не читамо најтиражније новине и магазине, да не пратимо најмоћније радијске и телевизијске куће, да не присуствујемо помпезно најављеним културним манифестацијама и масовним политичким скуповима...
Јер лаж жуди за презентацијом, она је лијепо упакована и сервирана, увијек улази свечано и на велика врата... Не бих никога да увриједим – зато Вас молим да ми за изречено опростите! – Гдје има пуно оваца ту су обавезно и вукови, а гдје су вукови ту крв лије несумице...
А како препознати истину, ону истину коју Братија и Велики брат сабијају у запећак и мишију рупу, оспоравају, понижавају, черече и тортуришу, на бајонет набијају, цензуришу... Како у поплави „многобројних истина и умјетника“, препознати истину и умјетника...?
Добар умјетник је увијек са једном ногом у затвору а другом у гробу. Он се креће ивицом понора, он је тај виртуоз на трапезу и неустрашиви ходач по жици, он је та „дворска будала“ која се не устеже „да пљуне“ истину у лице, он је кловн и док друге засмијава његова душа плаче, он је гутач стакла, чавла и пламена, јахач апокалипсе, вјечити путник, авантуриста, он је бескућник, он је ратник и сапатник и много, много више од тога... Он је од свих људи највише човјек.
Написано, не без повода. Свака сличност са медијима у једној „демократској држави“ на брдовитом Балкану, као и сличност са „голобрадом Братијом“ и њиховим Великим братом је намјерна.
Мирослав Б. ДУШАНИЋ
 |
© by Hermann-Josef Kuhna: Gefangener
|
