Милован Данојлић: У огледалу тренутка (фрагмент)

Мирослав Б. Душанић

*
   Толико наслућеног и начетог, тако мало ухваћеног и утврђеног. Између призиваног и одбеглог остало је ипак нешто улова залуталог у мрежу: не толико оно што сам желео, колико оно што ме је, само, хтело. Наша су постигнућа бледи трагови пробијања према недостижном. Јака обузетост немогућим спречава нас, понекад, да изведемо оно мало што бисмо, без великог напрезања, могли извести. Не мари. Докле год стигли, где год се зауставили, бар знамо да смо били на добром путу.

Милован Данојлић

Ana Rosa González Matute: Merlín

© by Tuschl

Merlín

vengo aparentemente de la nada y soy nada

soy nada y soy sonido inaudible

sonido inaudible del fino rocío

que baña al mirlo y su canto

en la alta cúpula

sonido fino que baña el alma del mirlo

en la nada de la alta cúpula

sol de sonido que sale y se esconde

en el canto inaudible del fino rocío

que baña a la nada de la alta cúpula

del yo del mirlo

venimos aparentemente de la nada

y somos nada

somos nada y somos sonido inaudible

del suave solfeo del mirlo

que se baña en la alta cúpula con el fino rocío

con la fina nada

de alma de

mirlo

Ana Rosa González Matute

Im Spiegel - eine freundliche Übertragung

…Das Un-Gedicht von der Unmöglichkeit…

...was muss ich alles erleben!

ach, könnt ich mit einer spitzen schere

die grauen gedanken wie wertlose tücher

ratsch! in der mitte durchschneiden,

die fetzen zum putzen verwenden

und im glanz der frischen sauberkeit

in meinen tag tanzen...

ach, könnt ich’s doch, könnt ich’s...

Gabriele Brunsch

…was muss ich alles erleben!

immer mehr verstricke ich mich

in die lyrikwelt

und in den worten halt suchend

verliere ich die wahren freunde

die deutschsprechenden

die muttersprachesprechenden

die anderssprechenden

und immer mehr plagen mich

die grauen gedanken…

Miroslav B. Dušanić

Schau hin*

Du bist es,

der im Wortschaffen

sich findet -

du bist es,

schau hin!

Kein Verlieren,

ein Finden

in Tätigkeit -

schau hin!

Die Gedanken -

sie lichten sich

und dem Phönix gleich

stehst Du auf,

Dir zu lächelnd.

© by Bernhard Albrecht, 30.05.2012

* für Miroslav B. Dušanić

Diario de la casa / Tagebuch des Hauses

Susana Romano Sued

Diario de la casa

-domus/oikos-

Como la ciudad

la casa traza un plano

Sé desplazarme

Tengo una medida de los cuartos

del balcón

del atarearse en un oficio

Un espejo corroe el silencio de la pared

El cuadro móvil

se dibuja en los cielorrasos

Me peino

Dejo correr el agua

Cocino té.

Hay aroma en la sala

luz en el corredor

Un rumor opaco

crece en el dormitorio

Me baño

El vestido que elegí

ha perdido el color

Canto

La voz se quiebra hacia el atardecer

El eco de los pasos

duplica la ruta de los corredores

             Una puerta da a otra puerta

             Una celosía divide

             mis pensamientos de amor

Nuestra casa

dijiste

Y mirabas al horizonte

              Un muro trepaba por mis ojos

              hasta las vigas

              Estrechamos el abrazo

              afinamos las medidas

               La casa iba a despuntar

               contra el trozo de cielo

               que se colaba en el baldío

Vaciar los cajones

Desempolvar la ropa blanca

Trepar a la cornisa más alta

                Gestos de casa

                que quedan anotados

                en mi modo de ser

En el perfil de los lugares destinados al hogar

Un hombre se detuvo frente a las puertas

Al mirarme parpadeó

                 Yo dejé que esa mirada retornara

                  sobre él

                  y eso trazó el límite entre la casa

                  y lo que estaba más allá

Susana Romano Sued

ISBN: 978-987-1266-71-9

Tagebuch des Hauses

domus/oikos

Gleich der Stadt
entwirft das Haus eine Karte

Ich verstehe es mich fortzubewegen

Ich habe ein Maß der Räume
des Balkons
vom Ausüben eines Berufes

Ein Spiegel zerfrisst das Schweigen der Wand

Das bewegte Bild
malt sich auf Zimmerdecken

Ich kämme mir die Haare

Lasse Wasser laufen

Koche Tee

Ein Duft im Wohnzimmer
Licht im Flur

Ein mattes Geflüster
ensteht im Schlafzimmer

Ich dusche

Das Kleid, das ich aussuchte,
hat die Farbe verloren

Ich singe

Die Stimme bricht gegen Abend

Das Echo der Schritte
verdoppelt den Weg der Flure

               Eine Tür stößt an eine andere Tür
               eine Jalousie entzweit
               meine Gedanken an Liebe

Unser Haus
sagtest du

Und blicktest zum Horizont

                In meinen Augen kletterte eine
                Mauer
                bis zu den Balken hinauf

                Wir schlossen unsere Umarmung
                stimmten die Maße aufeinander ab

                Das Haus war dabei gegen ein Stück
                Himmel
                der sich durchs Brachland schmuggelte,
                aufzugehen

Die Schubläden leeren
Die Bettwäsche ausschütteln

Das höchste Gesims erklimmen

                  Hausgesten
                  die in meiner Art
                  verzeichnet bleiben

in den Konturen der Orte des Hauses

Ein Mann blieb vor den Türen stehen

Blinzelte, als er mich sah

                   Ich ließ diesen Blick auf ihn selbst
                   zurückfallen
                   und das skizzierte die Grenze
                   zwischen Haus
                   und dem was jenseits davon ist.

Susana Romano Sued

/Übersetzung: Ilka Headerle; Carlos Capella; S. Romano Sued/

Mary Oliver: Two poems

Mary Oliver

Boundaries

There is a place where the town ends

      and the fields begin.

It’s not marked but the feet know it,

also the heart, that is longing for refreshment

      and, equally, for repose.

Someday we’ll live in the sky.

Meanwhile, the house of our lives is the world.

The fields, the ponds, the birds.

The thick black oaks—surely they are the

      children of God.

The feistiness among the tiger lilies,

the hedges of runaway honeysuckle, that no one owns.

Where is it? I ask, and then

my feet know it.

One jump, and I’m home.

Mary Oliver

Мирослав Б. Душанић

Praying

It doesn't have to be

the blue iris, it could be

weeds in a vacant lot, or a few

small stones; just

pay attention, then patch

a few words together and don't try

to make them elaborate, this isn't

a contest but the doorway

into thanks, and a silence in which

another voice may speak.

Mary Oliver

Ален Боске: Трећи тестамент

Alain Bosquet (Ален Боске)

Трећи тестамент

Јесам, само док пишем

И само речи мене знају

О, Песмо што те дишем,

Реци, да л` прах сам у бескрају?

Држим се, ко за корен цвет

За повест и за риме

Пуст сам распродао свет

За речи, оне ме чине –

– Живим. И мисао свака

Припада њима. Летим,

Ко птица блага и лака

Ако се стиха сетим.

И тако станем,

Нестанем, на трен.

Речима голем,

За живот бејах сен.

Ален Боске

/Превод са француског Тијана Ашић/

Стеван Раичковић: О сјај су само врата краја

Мирослав Б. Душанић

О сјај су само врата краја

Тај мук – да није звук без краја

Што свуд сеже

Па неки мир са криком веже

Ил маглен дух са месом спаја?

Тај крик – да није врх тишине

Што се ко усов у нас руши

И неки бат у нашој души

Кад бол се вине?

О мисо рије

Мој дух и као смрт ме гледа:

Све то што бива – да сан није

Заспалог нечег усред леда?

Тај мрак – да није болест сјаја?

О сјај су само врата краја.

Стеван Раичковић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Поглед у...

Андреј Тарковски: Слобода

Слобода

Слобода захтева унутрашње богатство, висок степен самопознања и свести о одговорности према самоме себи, па следствено томе и према другима. На жалост, трагично је што не знамо како да будемо слободни. Тражимо слободу за себе на уштрб свих осталих и не пада нам напамет да се одрекнемо зарад неког другог; то бисмо сматрали кршењем права и слобода наше личности. Данас сви патимо од претераног егоизма. А то није слобода. Слобода је када научиш да захтеваш само од себе, а не од живота или од других, и када знаш да дајеш: слобода значи жртвовање у име љубави.

Андреј Тарковски

Мирослав Б. Душанић: Истина

© by kucharo

Истина
или замка за душе лаковјерне

Чекају вулкани погодна времена

да нас изненаде — лавом сагоре.

А дотад, ми спавамо безбрижно.

Опиле нас слатке ријечи — срцу

миле заблуде.

Лака нам ноћ! Видимо се у паклу.

Мирослав Б. Душанић

Amir Or: Ohne Titel

© by Tanja Zonneveel

Ohne Titel

Es gibt eine Geschwindigkeit, in der sich alles beruhigt.

Es gibt einen Weg, der ist einzig Glück.

Dabei ist nichts Besonderes:

Was berührte, hat berührt.

Es gibt einen Blick, der nur hierher führt.

Es gibt einen Ort, der fiel tief.

Nichts ist mehr weit:

Sie, die fort ist, ist fort.

Was verloren, wird sich weiter verlieren.

Es gibt eine Geschwindigkeit, die eine Handbreit mißt,

es gibt eine Geschwindkeit, in der sich alles beruhigt.

Es gibt eine Geschwindigkeit, die nicht eilt,

es gibt ein Halten, das nicht stehenbleibt.

Wer auf Reisen ging, wird weiter reisen.

Amir Or
/Übersetzung aus dem Hebräischen: Barbara Linner/

World Team Cup in Düsseldorf / Tennis-Mannschafts-Weltmeister: SERBIEN

© by kicker: Nenad Zimonjić, Janko Tipsarević, Miki Janković und Viktor Troicki

Гордана Ђилас: Каква сила

© by Anny One: Morgentau auf Gräsern

Каква сила

Немир или ветар

кострешио се по угловима

изнајмљене собе, располућен

као Богочовек на све четири

стране, па не зна на коју би.

Немир али свеједно било је.

Имала сам стручак

јутром узбраних висибаба

на столу, преосталих од

ноћног сна и окрепљујућу

помисао како ће ме само

поглед на њих испунити

довољном количином топлоте.

Каква сила.

Гордана Ђилас

Ромска умјетност: Зоран Таировић

© by Зоран Таировић

Никола Александар Марић: Пјесме из циклуса "Пинтор"

Мирослав Б. Душанић

Одлазак

Слутио сам остаћу сам

Поред толико деце

Родбине другова

Испод доње границе пута

Толико старог да пробој

Његов не памти ни једно

Дрво, чак ни стена прогледала

Из траве или одваљена олујом

Скулптура промишњеног случаја

Слутио сам да ће ме

Једном када будем гледао

Свет из горњег угла

Изнети на брдо,

Повише вреве и села

На видиковац тихи

Са кога се виде виде гробља

Околних засеока, тиха

Готово непомична

Све зеленија у забораву

Слутио сам да честице

Дрвета полако груди моје

Преузимају и претварају

У тврду грађу незнане будућности

Јер колико ће знамен

Над хумком да траје

Век, нешто више од памћења

А онда на месту уточишта

Подигне се град или

Заувек под шумама нестане

Место где почива пинтор

Тренутни господар дрвета

Никола Александар Марић

Мирослав Б. Душанић

Шуме

Шуме ће да ме надживе

Та тела вековима обручена

Јер не паниче пред смрћу

Падају тихо међу младице

Које не иду у грађу

Него у будућност

Шуме ће да ме надживе

Иако сам господар тестере

И моја реч бира за сечу

Крв ми узбуркана

А ум журан на циљ

Док дрвеће неприметно расте

Шуме ће да ме испрате

Ти забрани разно именовани

Клик, ћувик, гај

Спремиће дрво анђела

Да умре за мене и покопа

Се самном

Шуме ће да ме надживе

Биле су ту и пре

Него удостојих се крста

Пинтора

Биће и после на служби

Времену да пркосе

Никола Александар Марић

Мирослав Б. Душанић

Miroslav B. Dušanić: …was muss ich alles erleben!

…was muss ich alles erleben!

immer mehr verstricke ich mich

in die lyrikwelt

und in den worten halt suchend

verliere ich die wahren freunde

die deutschsprechenden

die muttersprachesprechenden

die anderssprechenden

und immer mehr plagen mich

die grauen gedanken…

Miroslav B. Dušanić

Мирослав Б. Душанић: У жижи...

Olga Orozco

* 17. März 1920   † 15. August 1999

Olga Orozco

Yo, Olga Orozco, desde tu corazón digo a todos que muero.

Amé la soledad, la heroica perduración de toda fe,

el ocio donde crecen animales extraños y plantas fabulosas,

la sombra de un gran tiempo que pasó entre misterios y entre alucinaciones,

y también el pequeño temblor de las bujías en el anochecer.

Mi historia está en mis manos y en las manos con que otros las tatuaron.

De mi estadía quedan las magias y los ritos,

Unas fechas gastadas por el soplo de un despiadado amor,

La humareda distante de la casa donde nunca estuvimos,

Y unos gestos dispersos entre los gestos de otros que no me conocieron.

Lo demás aún se cumple en el olvido,

Aún labra la desdicha en el rostro de aquella que se buscaba en mí

igual que en un espejo de sonrientes praderas,

y a la que tú verás extrañamente ajena:

mi propia aparecida condenada a mi forma de este mundo.

Ella hubiera querido guardarme en el desdén o en el orgullo,

en un último instante fulmíneo como un rayo,

no en el tumulto incierto donde alzo todavía la voz ronca y llorada

entre los remolinos de tu corazón.

No. Esta muerte no tiene descanso ni grandeza.

No puedo estar mirándola por primera vez durante tanto tiempo.

Pero debo seguir muriendo hasta tu muerte

porque soy tu testigo ante una ley más honda y más oscura

que los cambiantes sueños, allá, donde escribimos la sentencia:

"Ellos han muerto ya.

Se habían elegido por castigo y perdón, por cielo y por infierno.

Son ahora una mancha de humedad en las paredes del primer aposento".

(1998)

Olga Orozco

Eugeniusz Tkaczyszyn-Dycki: Die Geschichte polnischer Familien

© by Marta Sputowska: Eugeniusz Tkaczyszyn-Dycki

XVII. Absolution

der Dichter verlangte vor dem Tod

ein Glas mit Himbeeren ein feiner

Vielfraß war das keinen Beichtvater

verlangte er sondern eine Handvoll Himbeeren

die wir damals im Finsteren gepflückt hatten

schon viele Wochen hatte er im dunklen

Wald genistet (in Le mians Himbeer-

Dickicht) und seine Knochen ausgehungert

am Rande der Wolfsschlucht in der wir damals

zusammenkamen auch seine Gedichte

hungerte er aus seit ihn die Welt abstieß

desinteressiert am eigenen Schaffen

wir sahen also dass er sich verhielt wie

ein kleines Kind einmal verlangte er eine

Handvoll Himbeeren ein andermal ein

Messbuch bevor unsere Augen erlöschen

Eugeniusz Tkaczyszyn-Dycki
 

ISBN: 3902113723

ANNA

Miroslav B. Dušanić

Eugenio Mandrini: Los fenómenos de la belleza

Los fenómenos de la belleza

Durante largo vuelo silencioso
el viejo ruiseñor,
el de plumaje esquivo y cielo imprevisto,
anduvo eligiendo, ciego o vidente,
aunque trémulo como ante un repentino
grano de uva azul o de diamante,
la rama de un árbol desde la cual cantar,
y finalmente se detuvo en aquélla,
la muy oscura como luz de azufre del infierno,
donde se balanceaba (¿o levitaba?)
un ahorcado.

                     Y cantó.

Eugenio Mandrini