Петру Крду: Дан одласка

Мирослав Б. Душанић

Дан одласка

Чекамо да остаримо
као обични смртници
гости долазе да нам продуже живот
са много зелене траве
поштар нам доноси позив за срећу
дајемо му бакшиш који припада

ко је бацио међу нас претпоставку
да неко нема наду
само понеки позајме од бога
веома дуге године
и никоме то не кажу

Петру Крду

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: У знаку сјенке

У знаку сјенке

У хаосу општег страдања, кроз
безглавље и лудило људска мисао
се гаси и нестаје. Понорна стања
густа и црна као катран.
Из дана у дан, на јави, у сновима,
у привиђењима, најмљени џелати
притежу омчу.

А сјенка, при изласку и заласку сунца,
јуче, данас, сутра, кроз вијекове
сабласна и ратоборна,
запосјела дјетиње просторе.
И гледам је, ко зна, по који пут. Сенка
која на свет пада. И на наша лица,
забиљежи Црњански.

Притиснут гријеховима,
у нејасним обрисима предмета и бића,
ја чекам да се укаже распуклина
и ускрсне замрли пејзаж,
из којег ће се као из ведрог неба гром,
појавити мајка и отац
да заштите своје немоћно дијете.

Мирослав Б. Душанић

Објављено: КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, Лист за књижевност и друштвена питања; год. LXVII, бр. 1244; Београд, децембар 2015.

Живко Николић: Двије пјесме

Мирослав Б. Душанић

Пламено клупко

на длану имам жеравицу
да растерујем вукове
и све друге ноћне утваре
и лутам без пута и намере
ослушкујући шта траве роморе
то ме дозива неко
далек и недокучив
да му пренесем искру
ћутке удахнем ветар
с боровим се гранчицама састанем
и смолом опијен горим
у свим знаним смеровима
котрљам се као клупко
подарено источним шумама
мене ништа не зауставља

30.6 – 8.7.2002. Београд/Копривница

Мирослав Б. Душанић

Магија коло

сањао сам да водим коло
у коме сви играју
а ти на супротној страни
у моје кораке загледана
поскакујеш весело
ја се као прамен извијам
звони земља пода мном
и сви за мном у висове
и сви за мном у нигдину
сагињу се и уздижу натмурени
а ти насмејана подврискујеш
појмиш ли каква је то игра
каква је магија њу зачела

6.8 – 20.10.2002. Београд

Живко Николић

Фернандо Песоа: Чувар стада V

Чувар стада V

Има доста метафизике у размишљању ни о чему.
Шта ја мислим о свету?
Откуда знам шта мислим о свету!
Да се разболим мислио бих о томе.
Шта мислим о стварима?
Које је моје мишљење о узроцима и последицама?
Шта сам медитирао о Богу и о души
И о постању света?
Не знам. За мене је мислити о томе затворити очи
И не мислити. Навући завесе
На свом прозору (али на њему нема завеса).

Мистерија ствари? Шта ја знам шта је мистерија!
Једина мистерија је то што неко уопште размишља о мистеријама.
Кад човек стане на сунце и затвори очи,
Одједном престане да зна шта је Сунце
И почне да мисли о разним, врелим стварима.
Али ако отвори очи и угледа Сунце
Више не може да мисли ни о чему,
Јер сунчево светло је вредније од мисли

Свих филозофа и свих песника.
Сунчево светло не зна шта ради
И зато не греши и свачије је и добро.

Метафизика? Какве везе метафизика има с дрвећем?
То што је зелено и крошњасто, и што има грање
И што даје плод кад му је време, то нас не гони на размишљање,
Макар не нас, који не умемо да га примећујемо.
Али која је метафизика боља од метафизике дрвећа,
Кад дрвеће не зна због чега живи
А не зна да не зна?

«Интимно устројство ствари»…
«Интимни смисао Васионе»…
Све то је лаж, све заједно то не значи ништа.
Невероватно је то да је могуће размишљати о таквим стварима.
То је као кад би, у зору, 
Размишљао о разлозима и сврхама,
док око дрвећа, онај нејасни, златни сјај осветљава таму.
Мислити на унутрашњи смисао ствари
Је сувишно, као мислити о здрављу
Или понети чашу воде на извор.
Једини унутрашњи смисао ствари
Јесте да оне немају никаквог смисла.

Не верујем у Бога јер га никада нисам видео.
Када би Бог хтео да ја верујем у њега,
Он би ми се сигурно обратио.
Ушао би код мене у кућу
И рекао ми: Ево ме! (То можда глупо звучи онима који,
Не знају шта значи посматрати ствари,
Па не разумеју онога који говори о њима
Док нас учи да примећујемо.) Али ако је Бог цвеће и дрвеће
И брда и сунце и месечина,
Онда верујем у њега,
Онда верујем у њега у сваком тренутку,
И мој је читав живот молитва и миса,
И причешће очима и ушима.
Али ако је Бог цвеће.... и дрвеће
И брда и сунце и месечина,
Онда ја... верујем у њега,
Онда верујем у њега у сваком тренутку,
И читав мој живот је молитва и миса,
И причешће очима и ушима.
Али ако је Бог дрвеће и цвеће
И брда и месечина и сунце,
Зашто га зовемо Бог?
Ја га зовем: цвеће и дрвеће и брда и сунце и месечина;
Јер, ако се он, да бих га ја видео,
Направио у сунце у месечину у цвеће у дрвеће и брда,
Ако ми се приказује као дреће и брда
И месечина и сунце и цвеће.
То је зато што желим да га упознам,
Као дрвеће и брда и цвеће и месечину и сунце.
А ја га само слушам,
(Шта ја више знам о Богу него Бог сам о себи?),
Слушам га тако што живим спонтано
Као кад отвориш очи и видиш,
И зовем га месечина и сунце и цвеће и дрвеће и брда,
И волим га не размишљајући о њему,
И мислим га гледајући и слушајићи,
И ходам с њиме у свакоме часу.

Фернандо Песоа
/Пријевод: Дејан Тиаго Станковић/

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Тодоровић: ПРЕДЕЛИ

ПРЕДЕЛИ

Поезија указује на тајне природе
и труди се да их реши сликом.

Гетe

1
ПРЕДЕЛИ виђени предели до/живљени
Предели што се у сну и из сна јâве
Предели што и заборављени у нама бораве
Предели чежње повратка и јаве
Слике с мислима путујућих стихова
Даљине што још увек зову плаве
Призори
Сећања и присећања стишана у боје ове
Међ речи наше
Предели после свега
Само разговори

Предели земаљски
Предели књиге
Предели Лица
Обриси плаветне измаглице
Чујеш боје
Дах гора шум мора
Нетремице
Испред песме слике
И сам дашак јеси оне измаглице
Што понад у зеленом горе
Немерљиве даљине призива
И светли
Осветљава
Бива

2
ПРЕДЕЛИ који те памте
Предели што се у сну твоме злате
Призиви пута и даљина
Сада слике
Све што је за дах слике-песме пре-остало
Да нас у пределе своје врате
У светлости сутрашње преобрате

Предели твоје наде
После свега
Само песме трачак
Усхити између
Бити и не бити
Предели бојама зачарани
Предели исти а увек други
Предели тајновити

У мисао твоју сливају се одјеци
Предели живота слика
Предели речи
Сјаје бојом свејезика
Што из бића затрепери
Да те јавком својом опомене
За час слике из твог даха
Са пределима што сећања су
Успомене

Предели изван нас предели у нама
Призивају да се у Тамо запутимо
Да спознамо ТО што видимо
А далеко у нама јошт слутимо

Мирослав Тодоровић

Мирослав Тодоровић

Дара Секулић: Ријека, вода

Ријека, вода

Прије вјекова, своју мајку
сам именовала - Корана.
Дан пролази, умире,
Мајка извире, долази.
Ја сам келтска дјевојчица
угушене љубави.

Ко рана ми се, коранска
разлијева у ушима:
шумно, споро љето, гргољење.
Нема љубави да тако обавије
и клизи низ мене.

Заледи се, залеђена исплива.
На земљу кад стане,
распрскава се
у куглице капљица,
у крст изнад мога чела.

Земљо мог млијечног стопала,
ниси само вода: Пужић, бјелоушка,
загрљај си, врба жалосна.

Откријем све своје отворе,
и ту гипка улазиш у мене,
да те памтим.
Јеси ли ти мене заплашила.

Дара Секулић

Мирослав Б. Душанић: Посљедњи валцер - 1.

Мирослав Б. Душанић

Посљедњи валцер 

1. 

призор људи који чекају

и зијевајућих риба у муљу продајног акваријума

увијек исти извјежбани покрети као у екстази

с треском ударац дрвеним маљем у чеону кост

и беспомоћни трзаји

прије него што заврше у пластичним кесама

један су од уиграних увода у празничне ритуале

јер је прописано како се правилно поступа

рецимо пред славу Светог Николе

жене очисте иконе и као инсекти будно мотре

својим мрежастим очима

а мужеви у дубокој концентрацији пале кандила

и загонетно изговарају молитве

које би требале да умилостиве анђеле и Господа 

Мирослав Б. Душанић

Петар Матовић: Кофери Џима Џармуша

ISBN: 978-86-83047-92-5

Архипелаг Интернет

Поново
око моје главе облећеш
попут слепог миша,
Господе.

Миран сам. Пушим цигарету, дим је ореол
који пресецаш својим крилима.

Молитву нисам изговорио, њу сам ти послао
мејлом. Попут Ноје саградио сам барку,
а она овог пута језди кроз архипелаг Интернет.
Успут сакупљам само девице мудре и луде,
ишчекујући да се са неба катодне цеви огласи:
system failed.

А кад се уморим од кормиларења, надомак циља,
својим шишмиш крилима натераш дим дувана
у бестежинску поруку: reset! 

Петар Матовић

Мирко Иконић: Три пјесме

Савко Пећић Песа

Разговор са старим храстом
                              Вујици Бојовићу
 
На уласку у родно село,
пита стари храст мене
за све оне празне године,
по свету проведене.

Позна је већ јесен
и обилно капље жир,
горе гаче изгубљена врана
и руши вековни мир.

Све било је па прошло,
одговарам без воље,
живело се у сјају и беди
са надом да биће боље.

Сад понека сува грана,
претећи маше из врха
и залепрша зрело лишће
изгубљеног времена сврха.

Онда и храст обузме туга,
шкрипе му старачка плућа
мени се указа жуђени циљ
у коров давно зарасла кућа.

Мирослав Б. Душанић

Стара прича

Од старе приче још сузе очи
док хладна рука нехајно маше
уклета вода сећањем точи
а језа измаглице видик паше.

Утеха да прст судбине је то
и жудња за живом искром у тами
а не разазнајем ни добро ни зло
док чекамо заборављени и сами.

Ослобођени гласова, заноса и речи,
оно што је било опет биће
залудне младости опојно пиће,

Не може тугу да спречи
иако заборав све брише
једнако жудим за временом кише.

Мирослав Б. Душанић

Сипац

У брвну меље сипац
пропада стара кућа
дошао залудни писац
па стао да трућа.

Како је све пролазно
и све има своје
како је срце празно
док гасну летње боје.

Стидљиви дечак слуша
а досадни старац меље
снатри невина душа
буде се старе жеље.

Све се осипа тако
разум опседа злоба
наивној души лако
и бол и љубав да проба.

А живот капље и цури
сипац и даље дуби
несхваћен песник се дури
док растрзану песму губи.

Мирко Иконић
/Преузето из часописа САВИНДАН - Пријепоље/

Мирослав Б. Душанић: Наше вријеме

Мирослав Б. Душанић

Наше вријеме

пустимо сузе или оћутимо

палимо свијеће
понекад се прекрстимо и више пута
чупкамо траву и уређујемо гробнице
скоро сваког дана тајанствено
као туристи ишчекујемо
пријатеље срећемо на сахранама
или их сахрањујемо
све у своје вријеме тјешимо се
наше вријеме пензионерско

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Запис о острашћеном хаосу

Мирослав Б. Душанић

Запис о острашћеном хаосу

бити остављен у кичасти амбијент
фосилних грађевина не дјелује само
надреално већ и језиво:
стрше сабласне челичне конструкције
одбачене лименке и конзерве
пластичне кесе и аутомобилске гуме
у предвечерје када се окупе демони
и изводе непознате култове
жустро играју мистичне композиције
истискују боје и пријете да угуше
путника намјерника и осамљеника

тада схватиш да не помажу молитве
јер си и сам дио ове оностране драме

Мирослав Б. Душанић

Матеја Душанић

Мирослав Б. Душанић: Наша је само празнина

Мирослав Б. Душанић

ми смо усамљеници

уморних и блиједих лица
путници намјерници
на трновитим стазама
без биљега и станки
а овај свијет је варљив
и препун замки
и небо је туђе
на њему су туђе птице
и тмурни облаци
и капи кише
када лију немилице
и урезују дубоке трагове
и они су туђи
и све те драме у нама
и око нас
ватре пепео и стијене
нису наше
ни тренутак нисмо ми
сами одабрали
иако имамо тај утисак

наша је само празнина 

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Јованка Стојчиновић Николић: Вријеме које не пролази

Вријеме које не пролази

Узимала сам више пута камену плочу
Под коју се завукла гладна змија
Да је одвојим од свијета
Што ме једном ранио гађајући змију у главу

Језик се крије иза бисерних зуба
Помало отпуштајући тмину
Гђе се увијек неко нађе
Као у смртној опасности
Коју је једино могуће одгодити
Замијене ли мјеста језик и зуби

Ако се то и деси
Свега се можеш ослободити осим страха
Јер он увијек живи негдје поред тебе
Као и прозор сусједне зграде
Што те посматра неограничено дуго
У страху да не изгуби своје живе

Узимам поново камену плочу
Као правду у своје руке
И питам прозор И гладну змију И њен језик И зубе
 
Чији су

Поједи таму Свјетлошћу
Одговори Страх

Јованка Стојчиновић Николић

/КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, Лист за књижевност и друштвена питања, година LXV, број 1214; Београд, јун 2013./

Мирослав Б. Душанић: Свакодневица

Мирослав Б. Душанић

Свакодневица

Трзам се попут пловка, затежем узицу

Свом снагом на моју страну.
Ипак остајем углибљен у муљу,
А вјерујем у Бога — 
Како бих друкчије. Не сумњам у Његове
Законитости,
Јер након спавања слиједи буђење,
И опет испочетка.
Уморим се од борбе да не потонем.
Али се не жалим,
Тјеши ме Томас Бернхард који каже,
Глупан не познаје потешкоће.

Трзам се попут пловка, затежем узицу
Свом снагом на моју страну.
И чекам да дође вече.
Са мало среће, у сан ми уђе пријатељ — 
Филозоф и пјесник,
Шапуће стихове охрабрења.
Узмите као лек: Без претеривања
И са уживањем напунити душу,
И пред спавање наслонити главу на њу,
Да одвугне.
Потом можете све појести, одједном
Без страха да ћете се загрцнути.
Делује брзо и ефикасно,
Као прави пчелињи мед.
Бије директно у мозак,
У тил.

Трзам се попут пловка, затежем узицу
Свом снагом на моју страну.
Ослушкујем пријатеља,
Хоћу да избјегнем ту напетост мишића
И трулеж који нагриза наду и вјеру.
Зар да сумњам: У дан када ишчезава
Једноличност
И Господ ме трајно пресели.
И нађем се с друге стране зида,
Срећан што сам истрајао, и што ми ријеч
Пријатељска
Бије директно у мозак. 
А рука Спаситеља — љековита облога, 
Делује брзо и ефикасно, као прави
Пчелињи мед.

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Александар Блок: Ноћ, улица. фењер, апотека

Мирослав Б. Душанић

Ноћ, улица, фењер, апотека,
Бесмислено, мутно свјетло дријема.
Ма живио ти још четврт вијека - 
Бит ће све исто, излаза нема.

Умријет ћеш - и све, к'о прије,
Поновит ће се испочетка:
Ноћ, каналом леден вјетар бије,
Улица, фењер, апотека.

Александар Блок

Мирослав Б. Душанић

Жак Превер: За тебе, љубави моја

Слобода Београд, 1983

За тебе, љубави моја

Ишао сам на трг птица
птице да ти купим
за тебе
љубави моја.
 
Ишао сам на трг цвећа
цвеће да ти купим
за тебе
љубави моја.
 
Отишао сам на трг гвожђа
ланце да ти купим
за тебе
љубави моја.
 
А онда сам отишао на трг робља
и тражио тебе
али те нисам нашао
љубави моја.

Жак Превер

Бошко Токин: На балу

* 1894  † 1953

На балу

                   Није посвећено Милану Чурчину

Тако се све љуљало, љуљало, љуљало
да смо и заборавили да свира.

Али наједном један тон,
изненадан, дрзак звон,
који сва срца наниза на конац.

А она је играла, сва у црно,
црно.
И тако се љуљала, љуљала, љуљала
да смо и заборавили да игра.

Али наједном на чарапи прсну рупа,
бела, румена, дрска.

И та рупа опет наниза сва срца на конац.

(1920)

Бошко Токин

Са Љубомиром Мицић у Загребу 1921. год.