 |
«Не жалим што су други покрали моје идеје, али жалим што немају своје... Садашњост је њихова, но мени припада будућнст.»
Никола Тесла
Никола Тесла
четвртак, 30. април 2015.
Власта Младеновић: ПОЗНО ОТКРИЋЕ: МАРИНКУ АРСИЋУ ИВКОВУ
 |
У позном животу
откривам лепоту,
није се, није
могло раније.
Није нам се дало
и нису нам дали.
Сад кад је
царство зла пропало,
на рушевинама
ниче, цвета
оно што је преостало -
реч света.
Власта Младеновић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Ристо Кременовић: СМРТ СВОЈУ ПРЕБОЛЕО
 |
| 10. октобар 1939 † 17. април 1960 |
Пева дан.
Смеје се зелена зова
у којој срчика труби
где ми је последње ноћиште
и где ћу вечерас коначити!
Душа чергари небима
сањари под малим шатрама среће.
Лепо је бити пљусак сунца
и весело стасање трава.
Лепо је заборавити
осрамоћени сан.
Цвеће журно бежи
од мене.
Имам грубе руке
милујем дивље руже.
Путеви се одмотавају
пева дан.
Киша ће спрати трагове.
Тако је добро.
Јер ником нећу да откључавам
врата своје душе.
Септембар 1956.
 |
| Корице свеске у Загребу убијеног пјесника |
Одлутах једног плавог дана
из краја свог где трешње цвату,
напустих поља обасјана
и траву меку умиљату.
Сад сам далеко негде у свету
градом ме носи улица бела
но, јесен буди у мени сету
и маштам пределе родног села.
И видим црне се пусте њиве
нестали са њих ћилими жита
тек ветар гони облаке сиве
трепери бреза сребрена, вита.
Из магле вире куће мале
ко стадо покисло у воћњаку
крај брега чобани ватре пале
док спушта вече копрену лаку.
А нема мене у том крају
да певам јесење песме дуге.
... Тек ветар шапуће о завичају
и буди у мени птицу туге.
Јули 1959.
 |
| Рукопис Ристе Кременовића |
Ко ми то врати Итаку
ко ми украде пловидбе
па сад к’о жена чамим у кући.
Нећу да лежим сит на постељи
док светом лете путеви к’о птице
и чекају ме непобеђена чуда.
Вратите ми моје море.
Пустите ме из ове крлетке мировања.
Превара је Итака
и краљ што се дебља пред смрт.
Хоћу своја бедра младог тигра
и руке које брегове крате.
Ко ми то украде пенушаву крв
и пусти воду венама
па сад ни побећи не могу из ове
удобности.
О, вратите ми моје море,
ја се одричем Итаке.
Фебруар 1960.
Ристо Кременовић*
__________________________
* Ристо је пострадао на Васкрс, 17. априла 1960, када су и православци и католици славили свој највећи празник истог дана. Имао је нешто више од двадесет година. О његовом крају нема података, нити је било где забележена његова смрт.
|
| ГрафоМарк, Лакташи 2015. |
среда, 29. април 2015.
Мирослав Б. Душанић: Вјерне вране
 |
 |
Са мирисом очеве старе липе
Разочаран лутам свијетом
Не налазим мир ни спасење
А цестама нема краја
Увијек ме воде негдје даље
Никако да се скрасим
Нигдје сунце да ме огрије
И шибају вјетрови и лију кише
Ломе ми багреме у цвијету
Повијају јаблане и брезе
Ни гују отровницу да сретнем
На прашњавим друмовима
Као да су све у завичају остале
Само понекад видим вране
Како ме прате душу да прихвате
Да не остане незбринута
Покрај пута и сама и одбачена
Када у лутању овом посустанем
Мирослав Б. Душанић
 |
 |
 |
 |
Емил Сиоран: О НЕЗГОДИ БИТИ РОЂЕН (избор II)
412. Толико су нас подучавали томе како да се грабимо за ствари да, уколико и пожелимо да их се ослободимо, не знамо како то да урадимо. И само кад нам смрт не би у томе припомогла, наша тврдоглавост у опстајању изнашла би нам начина да постојимо и с оне стране истрошености, чак с оне стране сенилности.
425. Свако пријатељство је невидљива драма, след суптилних повређивања.
438. У једном приручнику за истеривање ђавола из Средњег века, набрајају се сви делови тела, чак и најситнији, које је ђаво позван да напусти: рекло би се да је реч о једној ћакнутој расправи о анатомији, која опчињава својом претераном ситничавошћу, обиљем детаља и неочекиваношћу. Минуциозно бајање! Извуци канџе! Сулудо је, али није лишено поетског ефекта. Јер, истинска поезија нема ничег заједничког са "поезијом".
454. Ако желимо да упознамо неку земљу, треба да читамо њене другоразредне писце, који једини одражавају њену праву ирироду. Остали разобличавају или преобликују ништавност својих сународника: они нити могу нити хоће да буду на равној нози са њима. То су сумњиви сведоци.
475. Већина јуродивих, визионара и избавитеља били су или епилептичари или диспептичари. Постоји једнодушност у погледу врлина узвишене болести; напротив, гастритичним тегобама признаје се мање заслуга. Па ипак, ништа не изазива толико свакојаких претумбација као нека лоша пробава која не дозвољава да је пренебрегнемо.
490. Радије бих и у сенкруп него на пиједестал.
499. Нема ни једног тренутка, а да нисам изван света!
... Тек пгго сам се сажалио над самим собом, над својим положајем убогог сиромашка, кад запазих да су изрази којима сам оквалификовао своје несрећу исти они који дефинишу главну особеност "врховног бића".
506. Требало би себи понављати сваког дана: Ја сам један од милијарди оних који се вуцарају по површини глобуса. Један од њих, ништа више. Ова баналност оправдава сваки закључак, свако понашање или деловање: разврат, чедност, самоубиство, рад, злочин, лењост или побуну.
... Отуд следи да свако има право да ради оно што ради.
425. Свако пријатељство је невидљива драма, след суптилних повређивања.
438. У једном приручнику за истеривање ђавола из Средњег века, набрајају се сви делови тела, чак и најситнији, које је ђаво позван да напусти: рекло би се да је реч о једној ћакнутој расправи о анатомији, која опчињава својом претераном ситничавошћу, обиљем детаља и неочекиваношћу. Минуциозно бајање! Извуци канџе! Сулудо је, али није лишено поетског ефекта. Јер, истинска поезија нема ничег заједничког са "поезијом".
454. Ако желимо да упознамо неку земљу, треба да читамо њене другоразредне писце, који једини одражавају њену праву ирироду. Остали разобличавају или преобликују ништавност својих сународника: они нити могу нити хоће да буду на равној нози са њима. То су сумњиви сведоци.
475. Већина јуродивих, визионара и избавитеља били су или епилептичари или диспептичари. Постоји једнодушност у погледу врлина узвишене болести; напротив, гастритичним тегобама признаје се мање заслуга. Па ипак, ништа не изазива толико свакојаких претумбација као нека лоша пробава која не дозвољава да је пренебрегнемо.
490. Радије бих и у сенкруп него на пиједестал.
499. Нема ни једног тренутка, а да нисам изван света!
... Тек пгго сам се сажалио над самим собом, над својим положајем убогог сиромашка, кад запазих да су изрази којима сам оквалификовао своје несрећу исти они који дефинишу главну особеност "врховног бића".
506. Требало би себи понављати сваког дана: Ја сам један од милијарди оних који се вуцарају по површини глобуса. Један од њих, ништа више. Ова баналност оправдава сваки закључак, свако понашање или деловање: разврат, чедност, самоубиство, рад, злочин, лењост или побуну.
... Отуд следи да свако има право да ради оно што ради.
523. Свака генерација живи у апсолуту: она се понаша као да је досегла врхунац, ако не и крај историје.
524. Сваки народ, у извесном тренутку свог развоја, сматра себе изабраним. Управо тада даје оно најбоље и најгоре од себе.
524. Сваки народ, у извесном тренутку свог развоја, сматра себе изабраним. Управо тада даје оно најбоље и најгоре од себе.
545. У Европи срећа завршава у Бечу. Са оне стране, проклетство за проклетством откад је света и века.
551. Хесиод је први који је изградио једну философију историје. Он је такође лансирао и идеју пропадања. Какво је, на тај начин, светло бацио на историјско постајање! Кад је већ на самим почецима, у непосредно посг-хомеровском свету, проценио да је човечанство зашло у гвоздено доба, шта би тек рекао неколико столећа касније? Шта ли би рекао данас?
Ако изузмемо епохе помрачене лакомисленошћу или утопијом, човек је одувек мислио да је баш он стигао на праг најгорег. Знајући све оно пгго зна, каквим ли је чудом успео да непрестано варира своје жудње и своје престрављености?
Ако изузмемо епохе помрачене лакомисленошћу или утопијом, човек је одувек мислио да је баш он стигао на праг најгорег. Знајући све оно пгго зна, каквим ли је чудом успео да непрестано варира своје жудње и своје престрављености?
 |
580. Оно пгго разликује истинског пророка од осталих јест у томе пгго он себе сматра извориштем учења и покрета који се међусобно искључују и ратују.
599. Мудрац Монтењ није имао следбеника; хистерик Русо још увек покреће народе.
Волим само оне мислиоце који нису надахнули ни једног трибуна.
612. Антички богови су се спрдали са људима, завидели им, прогонили их, а по потреби и лупили. С обзиром да јеванђеоски Бог беше мање џандрљив и мање љубоморан, смртници немају чак ни ту утеху да га могу оптужити за своје невоље. Овде треба тражити разлог што не постоји или је немогућ неки хришћански Есхил. Љубазни Бог је убио трагедију. За разлику од њега, Зевс је заслужан за књижевност.
619. Кад починимо глупост да некоме поверимо неку тајну, једини начин да будемо сигурни да ће је сачувати за себе јесте да га одмах убијемо.
625. Чак и у близини Бога чује се незадовољно режање, о чему сведочи побуна анђела, прва за коју знамо. Умесно је веровати да се ни на једном нивоу лествице стварања света никоме не опрашта његова супериорност. Може се чак појмити и завидљиви цвет.
644. Да би се дух одржао будним, клевета се показује једнако ефикасном као и болест: исти опрез, иста грчевита пажња, иста несигурност, исга избезумљеност вас шибају, исто убитачно обогаћивање.
645. Ја нисам ништа, то је очигледно, али, како сам већ одавно хтео да будем нешто, нисам успео да угушим ту вољу: она постоји и даље зато што је постојала раније, она делује на мене и влада мноме, иако је одбацујем. И баш онда кад је прогнам у своју прошлост, она се ускописги и гњави ме: будући да никад није била задовољена, одржала се недирнутом и нема намеру да се повинује мојим заповестима. Затечен између себе и сопствене воље, шта да радим?
667. У дну душе, свако себе осећа и сматра бесмртним, па макар знао и да ће следећег часа издахнути. Све се може схватити. све прихватити, све реализовати, изузев сопствене смрти, свеједно да ли од ње стрепимо без предаха или смо с њом помирени.
599. Мудрац Монтењ није имао следбеника; хистерик Русо још увек покреће народе.
Волим само оне мислиоце који нису надахнули ни једног трибуна.
612. Антички богови су се спрдали са људима, завидели им, прогонили их, а по потреби и лупили. С обзиром да јеванђеоски Бог беше мање џандрљив и мање љубоморан, смртници немају чак ни ту утеху да га могу оптужити за своје невоље. Овде треба тражити разлог што не постоји или је немогућ неки хришћански Есхил. Љубазни Бог је убио трагедију. За разлику од њега, Зевс је заслужан за књижевност.
619. Кад починимо глупост да некоме поверимо неку тајну, једини начин да будемо сигурни да ће је сачувати за себе јесте да га одмах убијемо.
625. Чак и у близини Бога чује се незадовољно режање, о чему сведочи побуна анђела, прва за коју знамо. Умесно је веровати да се ни на једном нивоу лествице стварања света никоме не опрашта његова супериорност. Може се чак појмити и завидљиви цвет.
644. Да би се дух одржао будним, клевета се показује једнако ефикасном као и болест: исти опрез, иста грчевита пажња, иста несигурност, исга избезумљеност вас шибају, исто убитачно обогаћивање.
645. Ја нисам ништа, то је очигледно, али, како сам већ одавно хтео да будем нешто, нисам успео да угушим ту вољу: она постоји и даље зато што је постојала раније, она делује на мене и влада мноме, иако је одбацујем. И баш онда кад је прогнам у своју прошлост, она се ускописги и гњави ме: будући да никад није била задовољена, одржала се недирнутом и нема намеру да се повинује мојим заповестима. Затечен између себе и сопствене воље, шта да радим?
667. У дну душе, свако себе осећа и сматра бесмртним, па макар знао и да ће следећег часа издахнути. Све се може схватити. све прихватити, све реализовати, изузев сопствене смрти, свеједно да ли од ње стрепимо без предаха или смо с њом помирени.
673. "Ако се неко учење шири, значи да су небеса тако хтела" (Конфучије).
... Управо у то бих волео себе да убедим сваки пут када се, пред овом или оном победничком заблудом.
... Управо у то бих волео себе да убедим сваки пут када се, пред овом или оном победничком заблудом.
679. Ако је истина да оно што умире није никад ни постојало, онда и рођење, извор смртносги, постоји једнако мало као и све остало.
686. Уколико себе добро познајемо, а и поред тога се тотално не презиремо, то је затошто смо исувише сити свега да се препустимо ексгремним осећањима.
686. Уколико себе добро познајемо, а и поред тога се тотално не презиремо, то је затошто смо исувише сити свега да се препустимо ексгремним осећањима.
688. Рај беше место у коме се све знало, али ништа није било објашњено. Свет пре греха, пре коментара...
 |
695. Не хтети више бити човек... сневати о неком другом облику пропасти.
717. Никако се не можемо отрести идеје прогреса, а ипак она не заслужује да се на њој задржавамо. Слично је и са "смислом” живота. Живот треба да има смисао. Али постоји ли и један једини који се, после испитивања, не показује као спрдња?
719. Идеја фаталности има нечег заводничког и похотљивог: она вас одржава успаљеним.
721. Задовољство да сами себе клевећемо много је вредније од оног да будемо оклеветани.
729. Идеално биће? Анђео опустошен хумором.
746. Што је човек више човек, то више губи од стварности: то је цена коју мора да плати због своје особене супггине. Кад би доспео до самог краја своје посебности и кад би постао тотални, апсолутни човек, ту не би било више ничег што би подсећало на било какав облик егзистенције.
751. У тренуцима властите мегаломаније, говорим себи како је немогуће да моје дијагнозе буду погрешне, да треба само бити стрпљив, само причекати до краја, док не стигне последњи човек, једини створ који ће бити у стању да ми да за право...
769. Царство се распуче, Варвари насрнуше... Шта да се ради, осим побећи из Столећа?
Срећна ли беху времена када се имало где побећи, када празни простори беху доступни и гостољубиви! Ми смо, пак, лишени свега, чак и пустиње.
786. Смрт и није сасвим бескорисна. Штавише, баш захваљујући њој можда ће нам бити дато да изнова откријемо просторе пре рођења, наше једине истинске просторе...
807. "После мене потоп", уствари је свачија непризната девиза: ако и прихватамо да ће нас други надживети, то је једино у нади да ће за то бити кажњени.
811. Не може се живети без мотива. Ја више немам мотива, а живим.
839. Та унутрашња тутњава која не избија нигде и која нас своди на стање неприродног вулкана.
843. Беше једном време када ми је писање изгледало као значајна ствар. Од свих мојих празноверица, ова ми се чини најсрамотнија и најнесхватљивија.
862. Постоје тренуци када, колико год били удаљени од сваке вере, једино Бога можемо замислити као саговорника. Обратити се неком другом изгледа нам немогуће или сулудо. Самоћа, у свом екстремном стадијуму, тражи такође и екстреман облик разговора.
865. Хоћу ли и даље моћи остати усправан? Хоћу ли се срушити?
881. Рођење и ланци су синоними. Угледати светлост дана, угледати букагије...
886. Шта вам је, к врагу, шта вам је? - Није ми ништа, баш ништа, само сам учинио одскок изван сопствене судбине и сада више не знам где да се упутим, где да потрчим...
Емил Сиоран
717. Никако се не можемо отрести идеје прогреса, а ипак она не заслужује да се на њој задржавамо. Слично је и са "смислом” живота. Живот треба да има смисао. Али постоји ли и један једини који се, после испитивања, не показује као спрдња?
719. Идеја фаталности има нечег заводничког и похотљивог: она вас одржава успаљеним.
721. Задовољство да сами себе клевећемо много је вредније од оног да будемо оклеветани.
729. Идеално биће? Анђео опустошен хумором.
746. Што је човек више човек, то више губи од стварности: то је цена коју мора да плати због своје особене супггине. Кад би доспео до самог краја своје посебности и кад би постао тотални, апсолутни човек, ту не би било више ничег што би подсећало на било какав облик егзистенције.
751. У тренуцима властите мегаломаније, говорим себи како је немогуће да моје дијагнозе буду погрешне, да треба само бити стрпљив, само причекати до краја, док не стигне последњи човек, једини створ који ће бити у стању да ми да за право...
769. Царство се распуче, Варвари насрнуше... Шта да се ради, осим побећи из Столећа?
Срећна ли беху времена када се имало где побећи, када празни простори беху доступни и гостољубиви! Ми смо, пак, лишени свега, чак и пустиње.
786. Смрт и није сасвим бескорисна. Штавише, баш захваљујући њој можда ће нам бити дато да изнова откријемо просторе пре рођења, наше једине истинске просторе...
807. "После мене потоп", уствари је свачија непризната девиза: ако и прихватамо да ће нас други надживети, то је једино у нади да ће за то бити кажњени.
811. Не може се живети без мотива. Ја више немам мотива, а живим.
839. Та унутрашња тутњава која не избија нигде и која нас своди на стање неприродног вулкана.
843. Беше једном време када ми је писање изгледало као значајна ствар. Од свих мојих празноверица, ова ми се чини најсрамотнија и најнесхватљивија.
862. Постоје тренуци када, колико год били удаљени од сваке вере, једино Бога можемо замислити као саговорника. Обратити се неком другом изгледа нам немогуће или сулудо. Самоћа, у свом екстремном стадијуму, тражи такође и екстреман облик разговора.
865. Хоћу ли и даље моћи остати усправан? Хоћу ли се срушити?
881. Рођење и ланци су синоними. Угледати светлост дана, угледати букагије...
886. Шта вам је, к врагу, шта вам је? - Није ми ништа, баш ништа, само сам учинио одскок изван сопствене судбине и сада више не знам где да се упутим, где да потрчим...
Емил Сиоран
 |
уторак, 28. април 2015.
Фернандо Песоа: Чувар стада X
 |
„Здраво, чувару стада,
Ту поред пута,
Шта ти каже ветар што дува?"
„Каже да је ветар, и да дува,
И да је већ дувао и раније,
И да ће и убудуће да дува.
А шта теби каже?"
„Много више од тога.
Говори ми о многим другим стварима.
О сећањима и о успоменама
И о стварима које никад нису биле."
„Никад ти ниси чуо ветар како дува.
Ветар прича само о ветру.
То што си чуо била је лаж,
А та лаж је у теби."
Фернандо Песоа
/Пријевод: Дејан Тиаго Станковић/
 |
Коли Ивањска Шоле: Реквијем за нашег оца, Владимира Соколовића
 |
| © Фотографија из фонда Заветине |
Молим ти се, Боже, да човеку бистрих извора и
сеновитих Раданских шума, којима се кретао као
по дворишту, даш воде и хлада.
Молим још да му све стазе и путеве којима је
царовао и ширио свакодневно отвориш за
враћање чељади у завичај.
Молим те, Боже, да мог оца саставиш са његовим
оцем и братом, да им исприча ону причу коју о
нама, о свима, нису стигли да чују.
Молим те, нека тамо не буде сироче!
Молим те, Боже,
да не зове никог себи
после чика Деке
т а м о пристиглог после њега...
Коли Ивањска Шоле (Ратомирка Соколовић)
/Царичин Амфитеатар; Едиција ЗАВЕТИНЕ, Београд, 2008./
 |
 |
недеља, 26. април 2015.
Мирослав Б. Душанић: О незгоди с празнинама
 |
Нанизале се празнине
Населиле ме
И све предјеле у којима боравим
Са сваким трзајем
И најмањим покретом тонем у живо блато
Ако сам некад кад је било тешко
Срицао молитве
Окупљајући око себе анђеле и свеце
Са златним ореолима
Данас су то само нијеми крици из очаја
Који се одбијају и ломе о невидљиве зидове
Ако сам некад кад је било тешко
Бјежао у снове
Сретао знана лица и мени изузетно драга
Данас су то простори густог мрака
Без почетка и без краја
И обезглашени
Тако да чујем кад тишина дише и расте
И надгласава моје болне уздахе
Мирослав Б. Душанић
 |
 |
Мирослав Б. Душанић: ВЈЕРА
 |
 |
Нигде пута ни странпута,
нигде стаза ни богаза,
наоколки нит пречице,
нигде трага ни пртине...
Нада Петровић
Трагом гуштера и немуштих змија
Путем стрепње
У предјелима као да су уклети
Са успонима и јамама
И врлети
Посртати и падати и устати
Без ослонца и помоћи
На ужареном сунцу и хладној киши
По мрклој ноћи
Остати стрпљив и спокојан
И неодступити
На тој стази једва видној
Кривудавој и пуна трна
Предвиђеној за монахе који ћуте
Испоснике гријехом сите
И пјеснике ријечју надахнуте
Мирослав Б. Душанић
 |
 |
Свуда пута и странпута,
Свуда стаза и богаза,
Наоколки свуд пречице,
Свуда трага и пртине…
Веселинка Стојковић
субота, 25. април 2015.
Нада Петровић: БЕЗРЕЧЈЕ РЕЧИ
 |
 |
Нигде пута ни странпута,
нигде стаза ни богаза,
наоколки нит пречице,
нигде трага ни пртине,
вододерине ил урвине,
ниоткуда и никуда
из ћутања,
из тишине која бучи
која хучи и гргољи,
која цвили и урличе,
која зове и одзива,
која одјек одјекује,
која живе ране вида
а вид склања у дробине,
камењару без камена,
где је некад био извор,
а сад рупа у процепу
од виришта ни кап смоле
да залије очне дупље
да не гледам како тоне
реч по реч у безречје,
где промичу сенке бледе
и где чиле мњења на кладенце,
на студенце и на зденце,
понорнице и изроне.
Одасвуд мемла, тоња
нанос речи без значења,
као да се кукољ круни
па нит клице нит семена,
нигде никог ко разуме
како је у туђем свлаку
где је душа у окове
где су очи у оглаву,
где је језик у рачвању
за чворове неке нове
да се сапне и припиње
у заборав да се сручи,
да откине од нутрине,
у утроби да изнедри збег
у ком се бисер речи
мрамором ћутње
леком трује
и отровом лечи.
Нада Петровић
 |
 |
Мирослав Б. Душанић. НЕПОСТОЈАЊЕ
 |
Падам полако
Падам непримјетно
Ријечи навиру
Тешке као кишни
Облаци
И запљускују
Како их укротити
И овладати њима
* * *
Сви ишчекују
Да се догоди чудо
А о човјеку се више
Не говори
Као да и не постоји
Као да је он и његов
Живот ништа
Мирослав Б. Душанић
 |
Радомир Д. Митрић: Успаванка за непробуђене
 |
Тињају ватре у нашим грудима,
у часовима кад се засјени све,
док дишемо тешко у трави, од умора,
од несмиривања, од несводљивости
на простор само, од презрелости плодова
који се ослобађају кошуљице телесног
над нашим главама, под нашим ногама,
где ветар сабира опало лишће и ствара
одређени склад, покетљив и жив,
који нас разбуђује и предаје слућеном.
Треба научити гледати свет затворених
очију и бити уверен да све постоји
од оног тренутка кад се живот у нама зачне.
Сећамо се јутара кишних и магловитих,
меких од несанице и збуњености,
сећамо се драгих особа док тонемо
у невидљивост, у успомене, а исти овај
се живот полако претаче у њих.
Ходамо, несвесни унутарњег вида ствари,
лишени мере, обезвремењени собом,
а јесен се поиграва с нама и расипа
песак наших година, због чега је потребно
ћутати дубоко у себи и слушати нутрине
глас, којег је немогуће порећи.
Радомир Д. Митрић
(Освешћење, Народна књига/Алфа; Београд 2007.)
 |
 |
Бошко Томашевић: Нови плодови похода
 |
| Јуродива књижара (2010) |
Хваљен буди Нико!
То је оно што сам најмање
желео да будем
али сам лако постао.
Бог ме је наградио
због издашности мога гађења
због упорности мога презира
и доследне захвалности упућене
кланицама почасти
које су ме на свом походу
заобишле.
Хваљен буди Нико!
Ти си сјајна
ограда
спрам Таштине
која ме није мимоишла
ти си бољи лепши
живот
од живота
дар оног утешног нонсенса
коме се моле хорде успешних
и цивилизације палих и разроких.
Хваљен буди Нико!
Био си моје последње очекивање
прво "зашто" мога пута
али сада смо
обојица задовољни.
Тако је тихо око нас
смејемо се под првим липама
предвече шишамо траву у нашем врту
понекад нас изненади
топла летња киша
мирис прошлих дана и
као и увек
неочекивани дар живота
бољи од нас
правичнији
онај који уме
да разбије мрак
и да држи наш пут
правим
и у возном стању.
Инсбрук, 7. јуна 2008.
Бошко Томашевић
 |
 |
 |
петак, 24. април 2015.
Хорхе Луис Борхес: Алеф (фрагмент)
 |
| ISBN: 8674482260 |
III
Ко год је пажљиво читао о мојим страдањима сетиће се да ме је један човек из племена следио као веран пас све до неправилне сенке зидина. Кад изађох из последњег подрума, затекох га на улазу у пећину. Лежао је у песку и по њему немушто шарао и брисао низ некаквих знакова налик на сањана слова, која се помешају увек пре но што успемо да их растумачимо. У први мах помислих да је у питању какво примитивно писмо; онда закључи да је бесмислено и помишљати да људи који се још увек не служе речима могу знати за писмо. Уосталом, сви су облици међу собом били различити, што је смањивало, чак искључивало могућност да представљају симболе. Човек их је исцртавао, гледао и преправљао. Онда их је одједном, као да му је игра досадила, обрисао дланом и подлактицом. Погледа у мене, но чинило се да ме не препознаје. Ја сам, међутим, осетио тако велико олакшање (или је то моја усамљеност била тако велика) да сам помислио да тај примитивни троглодит, који ме посматра са дна пећине, заправо, баш мене чека. Сунце је упекло над равницом; кад се запутисмо назад у његово село, под првим звездама, песак је још увек жарио табане. Троглодит је ишао испред мене; те ноћи себи сам задао да га научим да препознаје, а можда и да понавља неколико речи. Пас и коњ (помислих) могу да постигну оно прво; бројне птице, као краљевски славуј, могу и ово друго. И најскученији људски разум у стању је да превазиђе свест бића која га не поседују.
Ко год је пажљиво читао о мојим страдањима сетиће се да ме је један човек из племена следио као веран пас све до неправилне сенке зидина. Кад изађох из последњег подрума, затекох га на улазу у пећину. Лежао је у песку и по њему немушто шарао и брисао низ некаквих знакова налик на сањана слова, која се помешају увек пре но што успемо да их растумачимо. У први мах помислих да је у питању какво примитивно писмо; онда закључи да је бесмислено и помишљати да људи који се још увек не служе речима могу знати за писмо. Уосталом, сви су облици међу собом били различити, што је смањивало, чак искључивало могућност да представљају симболе. Човек их је исцртавао, гледао и преправљао. Онда их је одједном, као да му је игра досадила, обрисао дланом и подлактицом. Погледа у мене, но чинило се да ме не препознаје. Ја сам, међутим, осетио тако велико олакшање (или је то моја усамљеност била тако велика) да сам помислио да тај примитивни троглодит, који ме посматра са дна пећине, заправо, баш мене чека. Сунце је упекло над равницом; кад се запутисмо назад у његово село, под првим звездама, песак је још увек жарио табане. Троглодит је ишао испред мене; те ноћи себи сам задао да га научим да препознаје, а можда и да понавља неколико речи. Пас и коњ (помислих) могу да постигну оно прво; бројне птице, као краљевски славуј, могу и ово друго. И најскученији људски разум у стању је да превазиђе свест бића која га не поседују.
Понизност и беда тог троглодита подсетише ме на лик Аргуса, старог онемоћалог пса из Одисеје, па му зато наденух име Аргус и покушах да му га утувим у главу. Неуспеси су се низали један за другим. Од силне воље, строгости и упорности није било вајде. Непомичан, укоченог погледа, као да није опажао звукове којима сам га покушавао научити. Иако на само неколико корачаја од мене, као да се налазио јако далеко. Испружен на песку, попут какве оронуле мале сфинге од лаве, гледао је како изнад њега промичу небеса, од јутарњег праскозорја до вечерњег сутона. Проценио сам да неће моћи да прозре моју намеру. Сетих се да Етиопљани верују како мајмуни намерно не проговарају да их не би гонили да раде, те Аргусову тишину приписах његовој неповерљивости и страховању. То размишљање нагнало ме је и на друга, још необичнија. Помислих да Аргус и ја боравимо у различитим световима; помислих да су нам опажања иста али да их Аргус друкчије повезује и да преко њих гради друкчије представе и да можда за њега представе и не постоје, већ само један вртоглави и непрекидни след краткотрајних утисака. Помислих да постоји свет без памћења и времена; замислих да постоји језик који не зна за именице, језик сачињен од безличних глагола и непроменљивих придева. Тако је текао дан за даном, година за годином, али се једном догоди нешто налик на срећу. Груну киша, тешка и дуготрајна.
Ноћи у пустињи умеју да буду веома хладне, али је та била паклена. Сањао сам како једна тесалијска река (у коју сам вратио златну рибицу) долази да ме избави; чуо сам како се ваља преко црвеног песка и црног камена; пробудише ме свежина у вадуху и упорни ромор кише. Онако наг, истрчах јој у сусрет. Ноћ је чилела; испод жутих облака, племе, раздрагано као и ја, препуштало се снажном пљуску као у каквом заносу. Као да су били Кибелини свештеници у божанској власти. Аргус је јечао, погледа упртог у небески свод; крупни млазеви сливали су му се низ лице; не само од кише, већ и (касније сам сазнао) од суза. Аргусе, викнух му, Аргусе.
И тада, с неким умилним дивљењем, као да након много времена открива какву изгубљену, заборављену ствар, Аргус промрмља следеће речи: Аргус, Одисејев пас. А затим, и даље ме не гледајући: Овај пас који лежи у блату.
Олако прихватамо стварност, можда и зато што слутимо да ништа није стварно. Упитах га шта зна о Одисеји. Грчки је тешко разумео; морао сам да му поновим питање.
Веома мало, рече. Мање од нејнеукијег рапсода. Мора да је прошло хиљаду година откад сам је спевао.
Хорхе Луис Борхес
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Албер Ками: КУГА (фрагмент)
 |
КУГА (фрагмент)
Залуд сам му говорио да је једини начин да човјек не буде одијељен од других да има чисту савјест; погледао ме пакосно и рекао: »По том рачуну није никада нитко ни с ким.« И онда: »Само ви мене слушајте: ако хоћеш људе сложити да буду заједно, пошаљи им кугу; то је најбољи начин. Ма гледајте око себе!« Ја заиста разумијем потпуно што хоће казати и како му се данашњи живот мора чинити удобан. Како да не препозна узгред реакције којима је своједобно и он сам реагирао? Покушај који сватко врши да би што више људи придобио за своју страну; услужност којом се једном трудимо око залуталог пролазника, настојећи га обавијестити,и непријазност и зла воља којом га сусрећемо другом згодом? Па то што су људи нахрупили у скупе ресторане; што се добро ондје осјећају и радо задржавају? Како се гурају сваког дана пред кином, како грну у казалишне дворане и у саме данцинге, како навиру попут разуларене плиме на сва јавна мјеста? Узмичу при сваком додиру, али потреба за људском топлином гура једне према другима, лакат до лакта, спол до спола. (...)
Укратко куга му добро чини. Од самотног човјека, који није хтио бити сâм, учинила је ортака. Јер то је очевидно ортак и то ортак који ужива. Ортак је по свему што види: празновјерјима, неправедним страховима, осјетљивостима тих узбуњених душа; њиховој манији да говоре о куги што мање, а да ипак стално о њој говоре; њиховој паници кад проблиједе као крпа ако их мало заболи глава, откако знају да болест почиње главобољом; њихову раздражљивом сензибилитету који је претјеран и, дакако несталан, те преображава најмање пропусте у велике увреде, а пати и тугује јер је изгубљено једно дугме од хлача.
Албер Ками
Залуд сам му говорио да је једини начин да човјек не буде одијељен од других да има чисту савјест; погледао ме пакосно и рекао: »По том рачуну није никада нитко ни с ким.« И онда: »Само ви мене слушајте: ако хоћеш људе сложити да буду заједно, пошаљи им кугу; то је најбољи начин. Ма гледајте око себе!« Ја заиста разумијем потпуно што хоће казати и како му се данашњи живот мора чинити удобан. Како да не препозна узгред реакције којима је своједобно и он сам реагирао? Покушај који сватко врши да би што више људи придобио за своју страну; услужност којом се једном трудимо око залуталог пролазника, настојећи га обавијестити,и непријазност и зла воља којом га сусрећемо другом згодом? Па то што су људи нахрупили у скупе ресторане; што се добро ондје осјећају и радо задржавају? Како се гурају сваког дана пред кином, како грну у казалишне дворане и у саме данцинге, како навиру попут разуларене плиме на сва јавна мјеста? Узмичу при сваком додиру, али потреба за људском топлином гура једне према другима, лакат до лакта, спол до спола. (...)
Укратко куга му добро чини. Од самотног човјека, који није хтио бити сâм, учинила је ортака. Јер то је очевидно ортак и то ортак који ужива. Ортак је по свему што види: празновјерјима, неправедним страховима, осјетљивостима тих узбуњених душа; њиховој манији да говоре о куги што мање, а да ипак стално о њој говоре; њиховој паници кад проблиједе као крпа ако их мало заболи глава, откако знају да болест почиње главобољом; њихову раздражљивом сензибилитету који је претјеран и, дакако несталан, те преображава најмање пропусте у велике увреде, а пати и тугује јер је изгубљено једно дугме од хлача.
Албер Ками
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Пријавите се на:
Постови (Atom)