Мирослав Б. Душанић: Пропадање

Пропадање

Драги С.
Све се обрушава 
Пропадању нема краја
И простор око олтара
Населила трулеж… 

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Пјер Матје: КАТРЕНИ О ЖИВОТУ И СМРТИ

Pierre Matthieu, ou Pierre Mathieu

* 10. децембар 1563  † 12. октобар 1621

КАТРЕНИ О ЖИВОТУ И СМРТИ

Рођени да мремо и мремо рођени
да бесмртни живот најзад упознамо:
стог смрт пре нег живот волети морамо,
јер од смрти смо смрћу ослобођени.

*
Свет је једно море; а галија живот;
време је хридина; нада, лука веља;
срећа, то је ветар; силна бура, жеља;
а човек робијаш ком смрт је врт сирот.

*
Време је к’о ветар, к’о бујица тече,
пролази и шта ту спречити га сме;
мни, ваљајућ ко зна какве патње вечне,
да престав да живи престаће да мре.

*
Као зора, смрт је заточница дана
где сунце без станке и заласка блиста:
неће се залутат кад је светлост знана;
ко иде по дану ноћ му неће ништа.

Пјер Матје
/С француског превео: Коља Мићевић/

Фотографије: госп. Сувајац

Мирослав Б. Душанић: Јутарња кафа

Јутарња кафа

Ослушкујемо нагомилану тишину
Немоћни да било шта учинимо — 
Наши пријатељи свакодневно нестају 
Уђу у ноћ и не појаве се у новом дану
А ми их ишчекивали на јутарњу кафу

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Савко Пећић Песа

Леонид Латињин (Леони́д Алекса́ндрович Латы́нин)

* * *

То живот налеће као ветар,
Чупа кров и баца у таму,
Као што мени нема места на свету
Чак ни у властитом бедном дому.

Шта сам ја у овој удољици,
Шта остављам на досадној земљи?
Мрве мисли у убогом глаголу...
Мрве угља у белом пепелу...

И још — лагано паперје
Неприметне сени што вене
Мутно, мутно, уморно и глуво.

Је ли то жена или старица
Мени шапнула у отворено уво
Безнадежно и брижно: Не...

2000.

Леонид Латињин

/Преузето из КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, Лист за књижевност и друштвена питања; година LXV, број 1209 - 1210; Београд, јануар - фебруар 2013. — Пријевод с руског: Љубица Милетић/

Сара Душанић

Мирослав Лукић: КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ

ЈЕСЕН. КРАЈ ДРУГОГ МИЛЕНИЈУМА

Куда хита та далека плима
кроз тмасти мрак? Гони ли је судбина?
Бубрези знају све тајне. Приближава се у налетима
Вера и Нада, радост, лепота дубина

— вирова плавих и зелених хоризонта, неба.
Крошње топола позлаћене;
бакарне крошње, трешања,

шире се као репови пауница
панорамом, као толике љубави неузвраћене.
Гране су се пожелеле вешања.

Рећи Истину сваком лицемеру у брк!
Може хиљадугодишњи пљусак — талас
памћења, што у даљини прелази у трк.
Сомове у мраку лови стрпљиви алас...

*
Како да препознам завичај, поднебље?
Лепота нема везе са нагонима примитиваца.
У служби нечастивог нашли су ухљебље —
најгори, најподмуклији, затупљених живаца.

Неће ми рећи ливаде, кора стабала, корал
спрудова, белуци, осанули вечни Пек,
опустошене њиве, безуба уста, наборана лица

крај каквих пањева и стрвина проведох век,
шта је вечна друга, непозната Србија, идеал?
То знају само бакарне крошње, златне, вечерња измаглица.

Јесени прелепа, постоји један кошмарни свет
над којим влада још ужаснија, паклена судбина.
Несрећом је задојен, ружан, још неописан, проклет.
Обувен у олово азијатских и руских чизмурина...

(5. новембар 2000. године, у Мишљеновцу)

Мирослав Лукић

Виктор Полешчук: ЕПИТАФ ЕМИГРАНТУ

ЕПИТАФ ЕМИГРАНТУ

Ја, један од најлепших људи
за које је знала само Русија XX века,
умро сам.
И још једном, умро сам, ако неко мисли да сам остао жив.
А ако и поред тога неко још у себи мисли
да сам на некакав загонетан начин остао жив,
онда ћу умрети заувек.

Виктор Полешчук
/Пријевод с руског: Никола Вујчић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Димитрије Николајевић: КАД УМРЕ ЧОВЕК

КАД УМРЕ ЧОВЕК

Зар могуће то: Умре човек, више га нема!
До јуче био са нама, на њега и са њим
Сви смо рачунали. А остала тек дилема:
Можемо ли и како се помирити са тим?

Хеј, није то било ко и макар шта, већ човек
Од мисли, речи и дела, онај иза кога
За један живот свак’ сиромашнији остаје,
А са њим к’о и себе да имасмо на претек!
Зар никад да не пружи руку, крочи му нога;
Ил’ се то с победама дослухују издаје?

Да, знамо, све се мења и ништа вечно није,
Ал’ кад умре човек засузи чак и камен,
А тек душа? Сви губимо, само бестрагије
Ништавилу принесу још један згасли пламен.

Димитрије Николајевић

Фотографије Цркве Покрова Пресвете Богородице у Растуши: госп. Сувајац

Мирослав Б. Душанић: Смрт

Смрт

Драги С. 
Ја имам довољно вјере
Мени је потребна сумња
Сумња у смрт

Мирослав Б. Душанић

И смрт је стара варалица.
А време те зезне док трепнеш!
Године, пусти године,
Важни су моменти.

Хм, заборавио сам,
Да ли је и она момент?

Стојан Богдановић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Луис Мекнис: Двије пјесме

* 12. септембар 1907  † 3. септембар 1963

ВЕЧЕ У СОБИ

У овој соби вечерас ни комешања, ни журбе;
Свилено сенило петролејке прозирно је,
И кроз шум часовника други шумови доходе
Провидни кô сенило, кô хаљина девојке.
Ни набора, ни прегиба који би узнемирили простор;
Стаклене ресице сенила водопаду летњем наличе,
Кô инсекти у августу који се над покошеном травом роје
Пламичци се преплићу и нестају, разгоревају и трну и нестају.
Воли, тихо модро венчање неба и мора,
Ил’ модрим велом овијену Мадону која исијава одсутност,
Гледај, та Мадона засењено светло трне
И руком која умирује уснулу милује ноћ.

1927.

НА ОВОЈ ОБАЛИ

Стропоштавајући се на ову обалу бедем мора
Свој пијани мрамор стреса
Сред веселих галебова.

Ове вазда мрвљиве зидине, што дробе све,
Ништа не може описати
Ни на који начин.

Зато, излетниче, од мора се окрени, пинијама пођи,
Страхотно безумље тих таласа заборави
И улазећи у аутобус весео буди.

септембар, 1932.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Српски пјесник и свештеник: ВАСА ЖИВКОВИЋ

* 31. јануар 1819  † 25. јун 1891

Многима је непознато, али неке од његових пјесама су сачуване и живе у српској музици...

Паун Петронијевић: Двије пјесме

* 1936    † 12. август 1962

ВОЛИМ ТО НЕПОЗНАТО

Још песме нема а сутон тихо пада.
Обале виду блиске тајном ме својом маме.
Волим то непознато. У срцу цвета нада,
А добра птица дође и падне на моје раме.
Не смем да покренем се. Бојим се одлетеће...
Кад зоре дан запале и оду ове таме
Исплешћу најлепши сонет.
Уплешћу најлепше цвеће.

МОЈА РЕКО

Шта жубориш ми док пијем твој вир бистар,
очима пуних трава, шта одговарам ти
ногама плашећи јато сребрних риба,
пуних безглавог бега у вир вити!...

Чујеш ли мој најнежнији шапат да те загрлим витку
и дугу и бистру, најчежњивију моју воду,
док лежим ти на ток, на тебе бритку,
да украдем ти тока слободу...
и грлим, грлим те витку.

А ти ме љубиш све жешће због свега тог у мени
и опијаш ме, најбоља реко док бол тобом оде,
у белој тренутној пени,
у неке друге воде...

Паун Петронијевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Љубиша Мишић

* 1948   † 1997

јер само још овде могу да видим 
пчелу и лептира на једном цвету 
из пене брзака неки тајни дим 
и у њему све друмове на свету

/Љубиша Мишић: Господине побегао сам мало од људи/

молиће се за ме моје речи 
а нигде ме неће бити 

као што ме одавно нема 
као што ме никад није било 

/Љубиша Мишић: Господине волеће ме једном моје речи/

у црвеној тишини кроз моје очи за јутра 
и богови мора да певају јер ћу их звати 
док слеп у ништавилу обасјавам смрт изнутра 
све што сам даље од песме мртви ће ме препознати 

/Љубиша Мишић: Анђео у изгнанству/

Нови препјеви: Мирослав Б. Душанић: ВОСПОМИНАНИЯ & Веселинка Стојковић: Ключ

ВОСПОМИНАНИЯ

Нет ключа для мёртвой
Души,

Не стоит плакать,
Времена меняются,

Нет ни конца, ни края,
Нет пустоты,
Везде вокруг нас люди,

Несут мысли,
И постоянны воспоминания.

Мирослав Б. Душанић
/Препјев: Светлана Пригоцкая/

Ключ

Мы приходим в темноте (неведении)
В темноте уходим

Другого пути нет

Только Бог
В последний момент
Держит ключ в руке

Когда мы придём
И когда мы уйдём

Остаётся нам самим
Путешествовать и помнить

С душой вечно
Отключенной (незапертой)

Веселинка Стојковић
/Препјев: Светлана Пригоцкая/

погледати такође
или Стихи.ру

Фотографије: Перо Васлић

Гагик Давтјан: Безглави коњаник

Безглави коњаник

Бог некоме да лобању,
Некоме главу,
А трећем — ни једно ни друго.
И свако прима богомдани дар
Смирено и покорно...

Дакле,
Не треба се чудити
Ако је коњаник без главе —
Јер је то воља Свевишња...

Господе, помилуј своје синове,
Јер је заиста страшно
Када кључа утроба ратишта
И када олуја смрти влада горама и клисурама,
Када безглави коњаник предводи
Коњичку чету...

Гагик Давтјан

/Преузето из КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, Лист за књижевност и друштвена питања; година LXV, број 1214; Београд, јун 2013./

Сцена из филма Тима Бартона (Tim Burton): УСПАВАНА ДОЛИНА

Ранко Павловић: АПСОЛУТНА ТИШИНА

АПСОЛУТНА ТИШИНА

Апсолутна тишина је кћи Великог праска,
савршена је и има спирално тијело.
Она ништа не чује и ништа не види,
храни се одјеком своје нечујности.
У апсолутној тишини чују се само
зуј Васељене и жубор властите крви.
Ко спозна апсолутну тишину,
спознао је неизрециву Творчеву Ријеч,
и њему ништа више не треба,
јер ће слушати оно што другима је сан.

22. 9. 2008.

Ранко Павловић

Фотографије планине Борја: госп. Сувајац

Мирослав Б. Душанић: Зид

Зид

Зид иза мојих леђа раздваја ме од Свитања
                   Јованка Стојчиновић Николић

Не сналазим се у овом простору таме
Простору туђем без трага од завичаја
У којем трулеж и буђ
У којем демони и пагански богови 
Умјесто шетача
У којем не горе ватре чак ни пепела
У којем се само смрзавам и слутим
Како зид иза мојих леђа стално расте
А Нови дан неухватљиво измиче

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: У очекивању јутра

У очекивању јутра

Чујем пјесму из мог завичаја
И сав устрептао падам с литице

Будим се знојем орошеног чела
Упакован и урамљен у гробницу
Руке ми на грудима
А у рукама стручак босиљка

Вадим новчић испод језика
Хоћу смрт да одложим

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: госп. Сувајац

Јованка Стојчиновић Николић: ОДАБРАНИ ЧАС

ISBN. 978-99955-97-30-6

ИГРА

Још као дјеца највише смо се
Играли журке

Тако нас је игра градила и надзиђивала
Да смо мислили да свијет
Никад бољу грађевину није видио
Ни доживио

Свако заузима свој положај у простору
И чека повољан тренутак да врати
Изгубљени живот из претходне вечери

Кријући страх у грудима ловимо једни друге
Иза леђа неопажено прилазимо
Ослоњени на дах из сопственог грла

Понекад нам нестане ваздуха
Па онако обезваздушени дишемо Мрак
У туђем простору

Ширимо руке у празно и загрлимо камен
Надрастао коприву
Као своје тијело да грлимо

Тако нам се деси да испод туђег Мрака
Освијетлимо и дјелић своје душе

Јованка Стојчиновић Николић

Горан Ранчић: Шта учинити са песником

       шта учинити 
       са песником
  
како веровати
у нешто
што ослонца нема
оним звездама горе
окаченим у вакуму
које се претворише
у чисту светлост
и постоје само у оку

како веровати
да ти баш ти
баш сада док се
растајем са звездама
светлиш за мене

како веровати
да ти посебна
која си рођена
пре звезда
постојиш овде
баш за мене
овога зимског јутра
које се претвара
у светлост 

       горан ранчић

Фотографије: Перо Васлић

Милорад Ј. Митровић

              *
           *    *
Ја судбину читам
К'о сибила нека,
И ја добро знадем
Шта ме најзад чека.

Скупиће се једном
И удрити слошки
На мој зелен венац
Зналци филолошки.

И к'о судба моја
Несрећна и црна.
Остаће ми само
Још венац од трна.

А зелено лишће,
Што ми краси чело.
Магарад ће ова
Да обрсти смело.

Милорад Ј. Митровић

/Преузето из ДЕЛО, књига 30, свеска 1; Београд, јануар 1904./

Фотографије засеока Душанићи с мојом родном кућом: Савко Пећић Песа