Мирослав Б. Душанић: "Lyrik - Lyric

среда, 6. март 2013.

Мирослав Б. Душанић: Жалопојка

© by Catherine McCarthy: My Petit Monsoon, 2005

Жалопојка

Црни гавран гракће: Извршена

је воља Твоја.

Никако да се скрасим, Господе!

Осуђен сам да вјечно патим.

А за душу пуну патње

туга је недјељива, у висинама.

Срце вене, душа вапи, Госпoде!

Гдје да је смјестим?

Мирослав Б.Душанић

© by Catherine McCarthy: My Petit Monsoon, 2005

уторак, 5. март 2013.

Мирослав Б. Душанић: Grave con dolore

Grave con dolore

Никога нисам срео
идући стазама Велике магазе већ
обрасле травом, осим црних косова
и фазана који су ниско прелетали
и нестали у непрегледном
зеленилу грмља.
Мирослав Лукић

Стихови Мирослава Лукића
миришу на испашу и сијено са Хомоља
те ноћи кад сам их читао
сањао сам људе у групама
униформе непознатих војника
рушевине неког града и крике

Кад у мом сну избије рат
никад нисам на првим положајима
увијек сам у неком збијегу
тумарам тако и додирујем стабла у шуми
кад се пробудим у налетима стида
избјегавам свој лик у огледалу

У шумама густим и црним и гудурама
моји преци су за историју гинули и убијали
преживјели с капљама жучи враћали се
својим кућама
чекајући на правду и данас заоравају бразде
у запуштеним њивама

Радо бих да заборавим све моје снове
и крвоток успомена
измијенио бих и прошлост наших очева
јер је она та несрећна збирка узрока
која ме ноћу у бијег тјера
а дању грижу савјести изазива

Залуд – због недостатка слободе покрета
снови ме избаце из равнотеже
и страхујем а да нисам ни спознао
шта то смрт значи
нити сам открио законе
ни њене загонетке

Изнова читах стихове Мирослава Лукића
мирис сијена није изгубио на интензитету
и тек што заспах рат се прошири
захватио обронке Хомоља и пријети
ја се поново пронађох у бијегу
а пјесника Лукића спроведоше у тамницу

Мирослав Б. Душанић

понедељак, 4. март 2013.

Мирослав Б. Душанић: У Христу Господу браћа

У Христу Господу браћа

А кад ми се од превеликог жала за сликама и

предјелима дјетињим разум помутио и

постао огромна бара, у заслијепљености

својој гласно сам крекетао као ругобна жаба

и нисам видио нити препознао сроднике.

И тад, би ми казано: »Чујемо те и Бог те чује
и састрадавамо са тобом,
јер шта је род овај до страдални.
Само смо нека страдања назвали срећом,
а нека несрећом.

А превеликим роптањем само можемо да
одбацимо лаки јарам Доброг Пастира
и за себе да изаберемо злог најамника
и ставимо трупце на леђа,
а све се догађа у контексту времевечности,
тако и наша врлина, али и грех.

Ако си Србин и хришћанин светли тамо
где те посеја Сејач доброг семена,
јер он воли све људе и сви су му браћа и синови.
Буди зрно соли и тамо у бљутавом завичају
и мада се можда ти нећеш осолити,
али ближњи твоји и наши и ини осолиће се.«***

Мирослав Б. Душанић

_______________________________________________________

*** Александар Марић

Мирослав Б. Душанић: Запис о вољеној земљи

Maurice Estève: Ohne Titel (1954)

Запис о вољеној земљи

има толико важних ствари

муче нас слике заплашене дјеце

њихови тихи гласови
туга и празнина у погледима

појаве се из високе траве
и још брже нестану у запуштеном врбаку
потону у жабокречину
смрт је свеприсутна
из камена израња, из воде, из дрвета
с кровова кућа скаче
низ поља плове лица из легенди
видимо у пламену старице и старце
чујемо молитве и крике
корачамо с оловом у кољенима
и цијели дан размишљамо
глиби нас глина, груша нас тмуша*
и схватамо да је то земља туђина
снагом добијена, у мраку
у магли, у вапају, у очајању...

Мирослав Б. Душанић
________________________________________________________________
* глиби те глина груша те тмуша
Драгослав Дедовић: Слово о диздару

© by Ранко Стјепановић

Мирослав Б. Душанић: У заборав с језиком немуштим

У заборав с језиком немуштим

Нема самилости

Сапфо не пјева више гласом славуја

У стољећним маслиновим гајевима

Ријеч митска недостаје

Ријеч блажена и света није досуђена

Ни суђена, ни поклоњена

Моћан је језик као оштрица ножа

А ипак ништа не питам прикован у постељи

Скамењен у времену

Попут испуцалих фасада послије сунца и киша

Смућен као птица без крила

Као удар таласа далеког

Испечена кожа на сунцу

У огњу гнојних рана, рђа од дувана

Испод ноктију

Застрашен одјецима гласова из мрака

И измаглице

Скривам се од напетости и обиља

Чему устајали ваздух у ненамјенским круговима

Дијалогичност и сломљени вратови

Наставак распећа и злочини

Погрешни акорди из Бетовенове Пете симфоније

Нека нас уљуљкане, бијесне и изгубљене

Однесу стихије

Заувијек нам склопе очи

Нека нас нема

Само зрнца пијеска да остану у прозирној дубини

И непомичне кости

У једном новом времену, доћи ће нови

сасвим неоптерећени Богови

Донијети Вјечну Свјетлост

И са сјеменом бесмртности оплодити земљу

И само невини људи ће, као печурке

Из ње да ничу

Мирослав Б. Душанић

четвртак, 28. фебруар 2013.

Мирослав Б. Душанић: Уточиште

Црква Архангела Михаила у Хилдесхајму

Уточиште

Ћутим у њему заточен, не говорим да донесох

велику празнину (а и како бих друкчије)

предјели с људима не бјеже —

У страху да ме неко не исмије или осуди

скривам празнину као змија ноге, и кућим се —

Набавио сам двије столице: једну за мене

а једну за госта, којег још увијек нема

да на моја врата покуца —

Из ријетких писама сазнајем, рат је давно завршен
пријатељ одушевљен униформама
још се из њега вратио није…

(јун 2011./фебруар 2013./март 2014.)

Мирослав Б. Душанић

среда, 27. фебруар 2013.

Мирослав Б. Душанић: ОПСЕСИЈА

Опсесија

У сумрак

кад нестају сјенке колебљиво и

постиђено и нечујно попут лептира.

Свјетлост

кад претекне и прескочи скривен

праг и мирис вечере окупира улице овог града

кад залутам заслијепљен

бојама реклама

кад мјесец покаже своје лице

на општинском тргу

па се скрије

иза торња цркве Светог Јакова

кад још један дан замре

кад кришом нечија рука отвори прозор

с погледом на улицу

и нечије лице брзо замакне у капију иза угла

кад се правим да нисам ту

и да нисам ништа видио

кад осјетим румен у лицу и од стида

пожелим мртвачки сандук

кад уздахнем нијемих усана као наказа

(опуштених руку)

кад небо изгуби форму

и кад се зграда општине с другим зградама стопи

и постане нејасна препрека

кад се тишина споредних улица разлије

кад на Хилдесхајм падне сан

тежак и суморан

и гријех се удоми у забрављеним

дневним и спаваћим собама

кад још само храбри кроче плочницима

из времена давно прошлих

кад се (сваких четврт часа) сасвим

сабласно огласи звоно цркве Светог Андреја

и обзнани избројено вријеме

и поезију пуну мистике

кад се мисли обрушавају као громови

и патим

и бдим док град (бар тако се чини) у сан плови

на крилима анђела

кад за себе пожелим парче неба

свој комад плочника

мјесто на клупи под тополом у градском парку

комадић шуме на рубу града с љесковим

шибљем

глас који познајем

кокетан, лепршав, чежњив...

Али ничег нема, све је узалудно

ни топлине даха, ни уздаха

као да се све (мени потребно) изгубило у тами

ни чудовишта да се исцере

да ме заплаше, да ме присиле покрету.

О како је тешко у овом граду призивати дјетињство

прочешљавати прошлост

тражити истину

остати у раскораку

сумирати искуства прохујалих година

изван круга
кад ослушкујем самоћу

кад размишљам о свијету и промјенама

и у мислима премошћавам границе које нас раздвајају

кад исписујем писмо загледан у даљину
и застанем
јер ми се најважнија ријеч загубила
кад пропадам у туђини

кад нестајем у тами

кад помислим да сам на рубу понора

остао без успомена на кораке, на стопе, на ликове

кад ми вријеме постаје експлозија

и пријети да ме разнесе...

А само сам један од многобројно изгубљених

које нико не тражи

избрисан из свих сјећања.

Много је година протекло

смијенили се прољећа, љета, јесени и зиме

измијењали се режими

дошли су неки нови пјесници

који никада нису читали Рилкеа

ни пјевали о неутјешној љубави

о самоћи која опсиједа и дави...

Вријеме се одвози зачараном кочијом

и нестаје у небеским провалијама

с цијелом породичном историјом

и не помажу запомагања и чуђење

јавна прозивања и осуде

и вапаји немоћних

у овом времену нема невиних

под пријетњама строгих казни

силници нас избројали и разврстали

и нико не говори о трагедији

и све се догађа први и посљедњи пут

и схватиш да си, гдје год да живиш

на мјесту погрешном.

Мирослав Б. Душанић

Објављено:

1. ЗАВЕТИНЕ+, Новине српске ренесансе, стооке васељенске новине будућности, година I, број 1; Београд, 2. август 2013.

2. ИСТОК, Часопис за уметност и културну баштину, број 1; година 1; Књажевац, јануар-март 2014.

3. ЗАВЕТИНЕ+, Новине српске ренесансе, стооке васељенске новине будућности, број 4; Београд, понедељак 30. јун 2014.

Фотографије Хилдесхајма @ by Steven Wier

уторак, 26. фебруар 2013.

Мирослав Душанић: Двије пјесме

@ by Галина Николова

Судбина

Граде се храмови. У небо дижу.
Охоло дотичу звијезде.

Гланцају се иконе.
Звона звоне.

Све се на Христа преноси.
Од Христа очекује.

У небо зуре обешчашћене очи.
А војске пролазе.

Мирослав Б. Душанић

@ by Галина Николова

Без љубави

Дошло је то доба. Изгласавају се
сумњиви закони. Тихо.
Без части и страсти.
Безбожно.

Нико нас не погледа и не очекује.
Избачени смо из игре.
Сломио нас умор.
Покосило безнађе.

И громови с небеса на нас се
обрушили.

Мирослав Б. Душанић

Милош Црњански: Здравица

Здравица

Здраво, свете, бледи ко зимски дан
у страху.

Још је весео народ један
у крви, пепелу и праху.

Вијај облаке пролетне, румене,
питај их за рај.
Не треба нам жена кад цвета, ни кад вене.
Не бацамо децу у звездан бескрај.

За наша срца ништа није доста.
За наша срца ништа не оста.
Док један од нас на земљи дише:
да ни један врт не замирише.

Да живи гробље!
Једино лепо, чисто и верно.
Да живи камен и рушевине!
Проклето што цвета у висине.

Ми смо за смрт!

Милош Црњански

Мирослав Б. Душанић: Преврат

@ by Brenda Roper

Преврат

Сјенке се повлаче. Пониремо у себе. Као
вјерници. Да би смо опстали, изналазимо
увијек нове трикове. Служимо моћнике.
Камелеонски се преображавамо. Да би
постали неки други. Не маримо за гријехе.
Дијелимо се, једни од других. И што је
можда, много битније. Не опраштамо. А
Бог мудро ћути. Ријечна корита се суше.

Гријех је у нама. У нашем свијету мучном.
Ум је загонетка. Као и морал, који се у старе
рамове огледала уоквирује. Нема
праведника. Сви су кратковиди. Немирљиви.
Неразумни. Све би да присвоје. Окренеш
леђа да не гледаш муке. Али из своје коже
не можеш побјећи. Ни ти. Ни ја. Ни било ко
други. Временом постајемо земља. И тако се
умиримо. Незадовољни. Неиспуњени.

Мирослав Б. Душанић

понедељак, 25. фебруар 2013.

Мирослав Б. Душанић: Молитва за избављење душе и пријем у царство Господње

Молитва за избављење душе

и пријем у царство Господње

У треперењу овог кандила
лаки шапат молитве моје
нека нас поново зближи
Сладострасно Те прихватам
и зовем Да чедо своје
изведеш из ове слијепе улице
која га опчини и заведе
У немоћи својој и очају
забасах и подлегох лагодности
Уљуљках се у лажном сјају
Препустих варљивости
и бљештавилу овоземаљском
Смилуј се на ме Господе
Буди ми путоказ Ослободи
таме и осаме која ме задеси
Дозволи Да Те упорно слиједим
носећи свој терет срама
Отпусти Остави Очисти
Опрости мени грешном
Искрено се кајем Срце ми
крвари и капље са сваким
словом ове молитве моје
Не тражим да будеш ни преблаг
ни премилостив према мени
Бол нека ме увијек подсјећа
на грешке и слабости
Пусти да пробада и сасијеца
нека моје тијело испашта и јеца
Због гријеха које починих
у зноју нека се давим Молим Те
дозволи Да Те оцем зовем
Јединим Истинским Правим
Да поново цјелина будем
и чист као на дан рођења
Доста ми се душа прљала и
запрљала Трулила Чамила
и накупила лажних убјеђења
Господе одшкрини врата
Дозволи Да се разум удоми
Да напокон схватим зашто
сам ту и зашто сам саздан
Да доживим искупљење
па макар било и на сам дан
моје смрти На онај час када се
душа тијела растерети
и неоптерећена слободно
у небо вине Као птица узлети
Дај ми радост спасења Твога
Да не сконча у ништавилу
Не утопи у мору гријеха
него с врела нектар пије
Буди ми звијезда водиља
Ослободи страсти и маније
и свакојаке наркоманије
Мирис тамјана и босиљка
и ова здјела Свете воде
Да бистре мисли моје
Да зрију као рујно жито
Да се као пчеле роје Узорито
Да будем скроман члан
велике заједнице Твоје
Крст мира да носим
Крст истине и слободе
Услиши молитве моје
Дај ми да Те славим
и да Ти се понизно
обраћам: Мој Господе!

(25. фебруар 2013/19. септембар 2014)
Мирослав Б. Душанић

Објављено: МОЛИТВА ЗА ЉУБАВ, Друштво за очување баштине (ДОБ), Гацко, 2015.

Момчило Настасијевић на њемачком језику

ISBN: 978-3-86660-160-4

Издавач из Лајпцига (Leipziger Literaturverlag) је објавио двојезични избор пјесама и прозе Момчила Настасијевића на 280 страна, у тврдом повезу са 10 фото репродукција. Текстове је брижно изабрао, превео а појављује се и као издавач, господин Роберт Ходел са Универзитета у Хамбургу. Цијена књиге је 29.95 евра.

У представљању овог подухвата се напомиње, да је Момчило Настасијевић један од најзначајнијих српских пјесника двадесетог стољећа. Да је имао енормни утицај на многе генерације јужноевропских писаца. Такође се наводи, да Настасијевић опчињава и заводи само њему карактеристичном спиритуалношћу, осјећајношћу и језичком оригиналношћу. Наглашава се да је његова поезија по значају у равни са француским симболистма, њемачким експресионистима, као и руским футуристима. Да је његов поетски језик високо метафоричан и сложен, дјелимично херметичан и изузетно музикалан.

Ово издање je први покушај, обимнијег представљања Настасијевићевих текстова на њемачком језику. Да би њемачки читаоци стекли увид у разноврсност и вишеслојност његовог стваралачког рада, овај избор садржи поред главног дјела „Седам лирских кругова“, једну приповјетку као и књижевни манифест „За матерњу мелодију“. Презентованим текстовима претходи један врло обиман увод у живот и дјело М. Настасијевића.

Цитирају се и ријечи Новице Петковића, који каже: „Ми смо изгледа заборавили, да стварно имамо великог лиричара – по европским и општим мјерилима – у овом двадесетом стољећу. Међу њима је по нашем схваћању М. Настасијевић један од првих. И још више, његових 75 пјесама, који су сврстани у седам лирских кругова, припадају самом врху српске лирике уопште.“

//////////////////////////////////////

И још једанпут (екавска верзија) за потребе Радио-телевизија Србије

Овдје би било вриједно напоменути, да је исти издавач објавио (такође у тврдом повезу) први дио романа Милоша Црњанског „Код Хиперборејаца“, у пријеводу Елвире Веселиновић. Цијена ове књиге је 34.95 евра.