Крај године с малим избором Властиних пјесама

Власта Младеновић

На релацији Париз-Копенхаген

      Застранио сам начисто.
      Свугде видим Србију
и свугде ме бију
олује и кише.
      Што је превише, превише.

(2003)

Посета

       Долазио код мене
Сима Милутиновић из Видина,
тражио песме на увид,
да ме совјетује
шта је добро,
а шта се несме.
       Ствари су усмене,
историја се узалуд пише,
ништа од знања,
ништа од звања,
послушај како брдо јечи
и долина одзвања.

Арнобије хоће да се убије

       Узалуд је учени Арнобије
веровао у своје ученике,
они никада неће верно
пренети његове речи.
       Свестан тога,
умјесто сјајних тога,
обукао је рите
и сишао међу
непријатеље скрите.
Они ће најбоље
разумети његове скрипте.

Издање Југа

           Горе моје ране,
Горане (Станковићу) пеку,
залуд силазих
на Црну Реку,
узбуњивах псе
и петлове ране,
збуњивах хајдуке,
издаше ме
и ноге и руке,
само душа оста
и траг модри,
да ме прене,
да ме бодри,
кад је доста.
           Никад више –
рече гавран –
никад више
овај дан.

Лепенски вир

     Залуд сам жудео
за међуречјем,
тајнама Месопотамије,
грчевито трагао
за грчким боговима,
тама није тамо
из које јавља се зрак,
само корак до мене
открише се песме камене.

Век и по после 1883. године

         Што се песама мојих тиче,
ништа се није променило,
већ и даље морам
да их објашњавам,
пре тога Турцима,
сада инима.
         Сјаха Мурта,
узјаха Курта.

Лактанције са мном

     Речи твоје погане
морају бити пријемчиве
моме слуху, ако хоћеш
да живе.
     Не зависе моје песме
од твоје слушне мембране,
нити од твога језика,
умеју да буду гласне
али и тихошћу да се бране.

НОВО СЛОВО

       Уздарје Душанићу

Сиво је небо,
тешко као олово,
последње долази време.
Сузних очију, за трен,
застадох нем.
А онда, као муња,
угледах дан после
и ново слово.
Еви хитам, ватре плам,
пишем поново,
уздарно, Богомдано,
пишем одано.

(2014)
 
Власта Младеновић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Пјесма о жртви

Пјесма о жртви

Ништа не помаже
Живјети се мора
А черече те
Пењу се на главу
Парајући дан и ноћ
Са екрана
Криве те
И осуђују
Пријете
Утјеривачем пореза
Утјеривачем дуга
Искључују струју
Заврћу гријање
Обустављају воду
На твоју срамоту
Комшије да те виде
Окрену главе
И да те се стиде
Али на крају
Ипак ће на крају
Љубазно да зажеле
И да ти честитају
Као добри пријатељи
Срећну Нову годину
И живот у рају
А првог радног дана
Године нове
Почиње испочетка
Убијање без метка

Мирослав Б. Душанић

Радивој Шајтинац: НАКОН УЖЕГЛИХ ПОСЛОВИЦА

НАКОН УЖЕГЛИХ
ПОСЛОВИЦА

                         вечној судбини певача

Ко?
Ја?
То никако није могуће,
Нити сам писно, нити сам мако,
Нити сам зуцно, нити сам тако,
Ни коракнуо, ни привирио
Ни руку померио, ни око отворио
У уста ни срка, ни обзинућа
У црево ни гутљаја, ни залогаја
Оба уха зазидана, ни звука, ни гласа
Ни говора, ни шушња,
То сам, ко нигде никакав
Ништа низбогчег,
То сте ви мене с неким и нечим
Заменили, побркали,
Ево, храбри ме, куражи,
кроз ово дрхтање
Да сте ми икакво непочинство,
Зло, грешно и наопако
Пронашли, наденули, приписали,
Речи не могу наћи
Да вам се захвалим на добронамерности
Ма каква да је
Где сте се и мене
из неке сенке, из рупе сетили
било би штета да нисам тај
па макар одмах црко.

Радивој Шајтинац

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Борис Рижиј: Двије пјесме

* * * 

Погадай мне, цыганка, на медный грош,
растолкуй, отчего умру.
Отвечает цыганка, мол, ты умрешь,
не живут такие в миру.

Станет сын чужим и чужой жена,
отвернутся друзья-враги.
Что убьет тебя, молодой? Вина.
Но вину свою береги.

Перед кем вина? Перед тем, что жив.
И смеется, глядит в глаза.
И звучит с базара блатной мотив,
проясняются небеса.

Борис Рыжий

* * *

Гатај ми, Циганко, за бакрењак,
разјасни, од чега ћу мрети.
Одговара; вели: одговор је лак,
такви на свету не могу живети.

Син ће се отуђити, и женица,
пријатељи постати душмани.
Шта ће те младог убити? Кривица,
па преузми је на себе, пристани.

Пред чиме кривица? Јер жив си.
И смеје се, у очи гледа, блеса.
И ори се с пијаце мотив бивши,
и јаснија су небеса.

Борис Рижиј
/Пријевод: Владимир Јагличић/

* * *

У сећању мом, негде у куту,
Стоји, на једној нози, гле,
У свом искрзаном капуту
Василиј Кончев – Гончев „Ге“.
Протезу му у пијанци украше
И са њом ципелу, значи.
Пиво пије из литарске флаше,
Ко да ће у пиву спокој наћи.
А ја ка њему пружам руку:
Еј, доста више, дај мени сада!
Верујем да живот иде по кругу,
И да не умиремо никада.
И треба само притајити се,
Зауставити дисање у тами тој:
А он ће испити и насмешити се.
И поновиће се живот мој.

Борис Рижиј
/Пријевод: Светислав Травица/

Димитрије Николајевић: Све чему си се надао

Све чему си се надао

Све чему си се надао пропало је,
Остала је само звездана прашина
Она, испод које
Камена тишина
Још одјекује
Кроз све што се чује

Остајеш са оним што ниси имао,
А могло ти је заслужено припасти.
Живот те препознао
И варком смрт части
Која те бела
Још није однела.

Е, томе се надао никада ниси,
Јер у том замршају нечега има
И о концу виси
Миленијумима;
Ко га прекине
Стиже до истине.

Њене ћеш све тајне упознати и ти
И домоћи се свега што ти пропало,
Ал' мораш пристати
Криво огледало
Да те зачара,
Које други свет отвара.

Тамо жеш као и сви други отићи
Кад смрт угледаш у своме црном плашту.
Не плаши се ићи
С њом као кроз машту;
Она није крај -
Њом почиње бескрај.

И у њему да се снађе морала би
Твоја душа у којој је сва суштина
Бића и њом граби
Да ти бескрајина
Блискија буде
И од родне груде.

Зато што си овде рачуне платио
И преплатио уз највећу камату.
Јоште и патио
Са омчом о врату,
Срећом би ниска
А и ти без вриска.

Тако се прича о жићу завршава
У коме се и преко могућег хтело
Све док се дешава
И бучи врело
Од живе воде - 
Све док је слободе!

Димитрије Николајевић
/ЛМС, јун 2012, књ. 489, св. 6 Нови Сад/
 

Стеван Тонтић: Та земља

Та земља

Историја земље каталог је злочинâ,
Основни капитал мртвачке су кости.
Квоте жртава до небеских висина,
Најскупљи, једини „залог будућности“.

Њени поглавари златоусто гуде
О јединству, слободи, и срећи к томе.
Ако си још увијек уписан у људе,
Припадаш пораженим – роду већинскоме.

Распукла, земља се узалуд упиње
Да буде „нормална, из једног комада“,
Док живе дијели на анђеле и свиње
Па човјек, та луда, редовно настрада.

Стеван Тонтић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: У врту

У врту

За М. Ч. уз молбу да ми опрости

Прећутаћу запуштеност
Одбачена платна и стару жицу
Глинене лонце
Шарене простирке за под
Голубове
Смијешне дрвене сове
Прећутаћу титраву свјетлост
Застрашујућу игру сјенки
Прећутаћу и неопходан опрез
Због зарђалих зупчаника
Нахереног стола на три ноге
У сјенци старог дебла шљиве
И страх од гмизаваца
И паучине која се лијепи

Ал како да прећутим брзоплетост
И моје изговорене ријечи
Тај врт је мали музеј
Давно одбачених предмета
Из једног заборављеног свијета
Не слутећи да је управо ту
Окончан живот Твоје породице
А предмети нису били експонати
Већ свједоци злочина и агоније

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Адам Загајевски: Покушај да опеваш осакаћени свет

Покушај да опеваш осакаћени свет

Покушај да опеваш осакаћени свет.
Не заборави дуге јунске дане,
дивље јагоде, капи вина, росе.
Коприве које су методично обрастале
напуштена домаћинства изгнаника.
Мораш опевати осакаћени свет.
Посматрао си отмене јахте и бродове;
једног од њих чекало је дуго путовање,
другог само слано ништавило.
Видео си избеглице који су ишли никуда,
чуо крвнике који су радосно певали.
Дужан си да опеваш осакаћени свет.
Не заборави тренутке када сте били заједно
у белој соби и завеса се лелујала.
Врати се у мислима концерту 
на коме је експлодирала музика.
У јесен скупљао си жир у парку
док је лишће кружило над ожиљцима земље.
Опевај осакаћени свет
и сиво перце које је изгубио дрозд,
и фину светлост која лута, ишчезава и
враћа се.

Адам Загајевски

Мирослав Б. Душанић

Драгиша Васић: УТУЉЕНА КАНДИЛА

* 02. октобар 1885  † јун 1945

У празном олтару (фрагмент)

И тек се тргао кад га тешко нешто притисло јако по прстима, глави и стомаку и хаос неки настао. Голи они људи, неми, избезумљени, скупљених песница, са ноктима у зубима, мрачно су гледали у тешке, потковане чизме жандарма, што су са жилама у рукама, дошли да их буде.

— Ко је дошао?

— Бог богова.

После је повирила нека жена и узвикнула:

— Боже, па то су све мртви.

Онда се грохотом насмејао старешина апсане и дрекнуо:

— Ауф!

Па се све ускомешало у оном тесном простору, згњечило, задавило, збило стојећки и онда су их газили, псовали, пљували, пребијали, ударали великим, тешким кључевима. После су све истерали у двориште да га почисте, па су тамо купили пиринач, зрно по зрно, што је из две пуне шаке на све стране просипао наредник као што се просипа жито о Бадњем дану. А тамо у дворишту било је ваздуха и пуно сунца и неба се доста могло нагледати. И удисао је Свилар алапљиво онај, усред јулске припеке, свеж и сладак ваздух и гледао оно небо, што је исто било као некад, благо и нежно, пуно наде и милости некако и гледао га задуго све док су они други, што нису били оковани, радили неке војничке вежбе, пуно и жалосне и комичне сцене, јер сви они нису били војници, нису знали да иду „у ногу“, да окрећу главе „поздрав налево и надесно“ и лупају ногом „на четири“ кад им детектив звани „краљ лопова“ командује: један, два, три, четири, изговарајући оно четири са особитим неким одсечним нагласком. Онда су их терали да клече и да се моле Богу, да иду на коленима и купе ђубре и перу прстима и пљувачком калдрму. И тако неколико њих да заједно носе палидрвце на гомилу ђубрета док сасвим не поцепају крвава колена. Па опет одјекују шамари и жила се увија око главе и колена све док се оним старешинама не досади те враћају оне људске рушевине тамо у тесан бетонирани подрум где се понова голи стисну као сардине, превијају од бола, усред оне запаре и прашине, и са ноктима у зубима ћуте и питају се само очима: кад су, ето, откад и зашто су они престали бити људи?

А једне ноћи док су сви ћутали и крвав зној разливао се по кожи, зачула се опет она реч „политички“, па ударци жилом, узбуђени крици, врисак, болно стењање и нека необична ларма у ходнику. После се нешто изломило и звекнуло, сабља преломљена надвоје, шта ли, па се разговетно разглегао официрски глас који се бунио:

— Престаните тући, Бога вам зверског! Престаните тући!

Па други глас:

— Удри! Ви не знате у ком времену живите.

— Ја знам да су то људи као и ми, ратовали као и ми. На! Пљујем ово; бацам што сам часно носио. На, Бога вам зверског!

И скршило се нешто и парчад звекнула на бетону.

Драгиша Васић

Менсур Ћатић: Музеј потрошених слова

Музеј потрошених слова

мој дјед је овако читао књиге
стави је на сто и отвори
окрене страницу и мало мало
лупи шаком по њој
као да из ње излазе вашке
нана је књигу држала високо
мало на страну и њежно
као да доји дијете
отац није лупао шаком
али је књигу увијек држао на столу
као ручак вјерујем
и за сваки случај
матер никад нисам видио да чита
заспала би с књигом
ко с немирним дјететом
тако да оно што се пробуди ноћу
није морало знати слова
да чита пјесме
с вјетра на завјесама
и њеног уснулог лица

Менсур Ћатић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: До вјечности

До вјечности

          Милошу Цупаревићу

Огласили се вијесници
Под притиском плаветнила
Васкрснуле булке и божури
У екстази

Слобода се тражи
Слобода се уобличује
Исписано је на лицима
Мртвих пријатеља

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Негослава Станојевић: Искривене грбине и душа што чека радос да ју огреје

Искривене грбине и душа што чека радос да ју огреје

Еееееее. Вилданке, остаре се, сестро, године натежале на овеј наше искривене грбине, а пуста душа јоште радос ишчекује и од живот јоште некво иска, пре него ни зањишкају у гробишта ко да никад несмо ни одили по овија шарен свет. Ће поплачу по нас који си куга оставил, мањшке ели повишке, па це ману. Црне шамије од главу ће стуре ели ги ич неће ни турају, саг модерно такој стануло, па си сваки свој живот има настави да си га живи ко ми што живеомо кад наши испосарањувамо. Це се сете понекад  од нас, ће ни помену у цркву кад се слагну да запале свећице на мртви, на задушнице ће ни издооде, да пребришу споменици, ако мож да стигну и ако неје снег завејал путови  и... толко ни је, кво ни па и требе там куде се само емпут иде.

Вика ми, скоро, Тиса Милентијин, довезе га син јошемпут да си види огњиште, вика не знаје оће ли више мож да дојде, и здравје попуштило и ноге га неће слушају, дозремо, вика, Рајно, скоро ће ни се пасуљ накусају. Неце млого начекају, реко му ја, а он обикаља око кућу и само се чује како уздањује, па на сина си показује куде ћошка од кућу попуштила и куде су црепови поломени. Несам ја мислел да ћу овој доживим кад сам дрва  из планину довлачил за грађу за овуј кућу. И кад сам из киримџилак стакло за овија прозори доносил, ако сам пешки ишал од Лесковац довде.

Ћути, Тисо, реко му, ти си бар све из кућу у варош отера, да га овде лопови не разносе, не ко неки, све оставише, да има кад се врну, а оно ништа не затекоше, само празни дувари. Кво ми вреди што ствари однесо, и њи смо врљили кад купимо нови, кад си гробови не мога понесем, па нема куде д'искочимо, ни на задушницу, ни на црвено слово, ни кад ни стегне подгруди, да запалимо свећице и да си провревимо сас онија што смо ги туј оставили.

        Седомо под онуј крушку,  посадила сам ју кад мој Пејча отиде на онија свет, мислела сам нећу дочекам ни да процавти, а она еве већ десет године рађа, повиле се гране колко су понеле овуј годину. Одмори, Тисо, викам, под овуј крушку, дани си сас душу. Оно, знам ја да се он неје ич уморил, неје имал од какво, ал ко да видим онија самар што му легал на грбину, па се повил дозем, а мушко, не дава да се види, угушил би се од плакање, само кад би дозволил слза да му удари на очи.

А кроз мисал ми пролетеше све онеј године, онај наша работа и мучење и немање и стицање, и трчање и идење и вртање и давање и узимање. И радос и жалос, и милос и надање...

Све пројде, само остадоми ми испијени, изморени, савијени... Да се до онија дан надамо још капка радос да на нас падне, да се порадујемо још малко и душа да ни се згреје, кад ни коске оладнуле и кад си и сами знамо куде воде наша путишта, за век ги опустела дабогда, па после нас никуга там да не воде више.

Негослава Станојевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Хосе Анхел Лејва: ОСЕЋАЊЕ КАМЕНА

ОСЕЋАЊЕ КАМЕНА

У звучном лавиринту камена
трепери кост предака
Још дубље унутра чујем страст
Материја се раствара
на путевима и по кишама без успомена
Дах се калупи према
свом незнању ствари

У шкргуту уста чујем му
усамљени плам
Пуцкета од насладе усред снега

Лаки дрхтај развија се
од згаслог мора
које се напуни шупљинама
унутрашњим рибама
слухом што се пресипа у слух

Хосе Анхел Лејва

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Рабиндранат Тагоре: Градинар

Валтер Илнер: Портрет Рабиндранат Тагоре

Градинар

Чезнем да ти кажем најдубље речи које ти имам рећи;
али се не усуђујем, страхујући да би ми се могла насмејати.
Зато се смејем сам себи и одајем тајну своју у шали.
Олако узимам бол свој, страхујући да би то могла ти учинити.

Чезнем да ти кажем најверније речи које ти имам рећи;
али се не усуђујем, страхујући да би могла посумњати у њих.
Зато их облачим у неистину и говорим супротно ономе што мислим.
Остављам бол свој да изгледа глуп, страхујући да би то могла ти учинити.

Чезнем да употребим најдрагоценије речи што имам за те;
али се не усуђујем, страхујући да ми се неће вратити истом мером.
Зато ти дајем ружна имена и хвалим се својом суровошћу.
Задајем ти бол, бојећи се да никад нећеш сазнати шта је бол.

Чезнем да седим немо поред тебе; али се не усуђујем,
јер би ми иначе срце искочило на уста.
Зато брбљам и ћаскам олако и затрпавам своје срце речима.
Грубо узимам свој бол, страхујући да би то могла ти учинити.

Чезнем да те оставим заувек; али се не усуђујем,
страхујући да би могла открити мој кукавичлук.
Зато поносито дижем главу и долазим весео у твоје друштво.
Непрекидне стреле из твојих очију чине да је мој бол вечито свеж.

Рабиндранат Тагоре

Мирослав Б. Душанић: Лидија

Мирослав Б. Душанић: Поезија није терапија

Поезија није терапија

Не дајте се заваравати
Поезија није терапија —

Добра је у досадна поподнева
И предвечерја
Када су видици замагљени
Када очекујеш брод на пучини
Када зажелиш старост да заборавиш
И потом смрт

Поезија није терапија
Може се узети без ограничења
И у свако вријеме —

И када си на позорници
И изван ње
Уз музику Баха или Рахмањинова
Када дођеш из храма
Када се припремаш за сан
Сам или сама
И испираш дан и његове слике из очију

Поезија није терапија
Не надокнађује пропуштени живот
А зна да понесе као лађа —

И не извлачи из загрљаја сиромаштва
Не отклања неправду нити ослобађа
И када се узима у огромним количинама
Тешко пада на празан стомак
Јер није замјена за сендвич и шољу чаја
Свеједно како је жвакао и испијао
С радошћу или из очаја

Мирослав Б. Душанић

Објављено: СУШТИНА ПОЕТИКЕ, Кљижевни часопис (Online), број 15, година II; 4. 3. 2015.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић